U poslednjem broju časopisa "Poslovi", koji izdaje Republički zavod za tržište rada Srbije, u tekstu o sezonskim beračima voća se navodi "zvaničan" podatak da je u Srbiji na branju voća trenutno angažovano oko 250.000 muškaraca i žena. Pored nezaposlenih tu su i mladi penzioneri, studenti, izbeglice, fakultetlije. Zavodi za zapošljavanje i omladinske zadruge su delimično uključeni kao posrednici, jer je i njih tržište prepoznalo kao ekonomski balast u komunikaciji između gazde i radnika, zbog provizije. Reč je o radu na crno, bez ikakve pravne, socijalne i zdravstvene zaštite i sigurnosti. Berači voća nemaju ni svoj sindikat ni esnafsku organizaciju.

U sezoni branja voća imamo dva bitna momenta, ekonomski i migracijski. Gledajući sa migracijskog aspekta, kod berača voća zastupljeno je više modela, a najčešće migracije su sezonske, dnevne i radne. Ljudi u potrebi za poslom odlaze na plantaže na kojima rade dnevno (dnevne migracije) ili se "odvajaju od kuće" – porodice na par nedelja (sezonske migracije). Sezonske su karakteristične za berače malina kojima je sve plaćeno i obezbeđeno da bi brali "crveno zlato".

Zanimljivo je da su kod berbe jagoda prisutna oba pomenuta modela, zbog kratkog intervala berbe jagode za njihovo branje se angažuju berači koji mogu biti udaljeni i stotine kilometara od plantaže. Oni se na plantažu dovoze organizovano, autobusima. Vozači autobusa su mahom privatnici koji uglavnom ostaju u autobusima i čekaju berače da završe posao, koji obično traje deset časova, sa dve pauze za doručak i ručak. Berači sa strane, za razliku od domicilnih berača, ne ostaju duže da beru voće, i ne angažuju se na dopunskim radovima utovara voća u kamione. Naime, posle berbe jagoda muškarci ostaju do kasno u noć da pakuju gajbe na palete, a tako upakovane se utovaruju u kamione-hladnjače koji ih odvoze u inostrane zemlje. To je praktično druga smena koja se takođe plaća po satu.

Pod sezonske berače voća mogu se podvesti i skupljači šumskih ili brdskih plodova, kao i začinskih biljaka (uglavnom čajeva – nana, žalfija, glog, hajdučka trava, matičnjak, kopriva, majčina dušica…). Na ekonomskom tržištu svoju cenu imaju i borovnice, divlje jagode, šipurak, pečurke. Ovo skupljanje šumskih plodova se obično radi porodično ili u grupama.

ORGANI I TEHNIKE: Kada je reč o sezoni branja voća, ona u zapadnoj Srbiji počinje od sredine maja sa branjem jagoda, posle toga se beru maline, od početka juna se beru i višnje, kupine negde od početka jula. U julu se bere i aronija, čiji se plodovi održavaju i do dva meseca na grmu. S početka jeseni se kupe šljive. Pored voća bere se i duvan, kome je kampanja početkom jeseni, a on se okopava početkom juna.

Do posla se stiže uglavnom putem interneta ili preko prijateljskih preporuka. Mnogi su već godinama u ovim radovima. Dakle, posla ima, može da se zaradi, ali modeli se razlikuju, zavisno od vrste voća, pozicije plantaža (da li je u ravnici ili na brdu), ali i anatomske građe berača. Takođe, tu su i različiti položaji tela pri branju, kao i meteorološki uslovi.

Od svih organa ili delova tela, kičma je najosetljivija i najbitnija. Ona je prva koja se optereti kod berača jer su žene sagnute prilikom branja, a muškarci su izloženi teškom teretu. Ono što je bitno kod svakog posla, a pogotovu kod berača, je tehnika. Teret se diže iz klečećeg položaja, a ne preko kičme, mada ima muškaraca, mahom mlađih, koji se dokazuju pa podignu paletu i sa nekoliko stotina kilograma jagoda u gajbicama…

Jagode se beru čučeći ili u raskoraku, po lepom i suvom vremenu. I kupine i maline se uglavnom beru u istim vremenskim uslovima kao i jagode. Maline se ne "primaju" ili ne otkupljuju kada pada kiša. Zato berači malina stoje po jakom suncu u vrstama, koje su visoke do dva metra, sa šeširom ili kapom na glavi. Šljive se kupe na kraju leta, saginjanjem ako je teren strm ili iz čučećeg položaja ako je ravno. Sve voće se skuplja u plastične ili drvene gajbe, raznih veličina. Visokim ljudima i ženama odgovara branje malina i kupina, dok je za niže pogodnije branje jagoda.

Model koji se, recimo, primenjuje u branju jagoda koje su mahom u ravničarskom kraju, pored reke, svodi na sledećih par pravila. Radi se od sedam do sedam, prevoz do plantaže je obezbeđen. Moraš poneti sa sobom hranu, vodu, čizme i odelo za rad. Ponekad se radi i više ako ima posla. Žene, koje su u većini, isplaćuju se po kilogramu obranih jagoda. Muškarci, kojih je manje, zaduženi su da prazne i pune gajbice. Oni imaju dnevnicu ili se isplaćuju po satu. Muškarci opslužuju žene sa praznim gajbama i iznose pune. Svaka žena ispred sebe nosi po tri gajbice. U prvu stavlja najbolje jagode – prva klasa, u drugu lošije – druga klasa, a treća gajbica se koristi kao podmetač za ove dve. Potom muškarci iznose na put pune gajbe, gde se kontrolišu i stavljaju na palete, koje su obeležene. Gajbice moraju da budu pune i da jagode imaju optimalnu zrelost, kao i peteljku. Sa paleta se jagode prevoze u traktorskim prikolicama na sabirno mesto, obično pod veliku šatru ili hladnjaču, odakle se transportuju kamionima-hladnjačama u domaće markete ili na inostrano tržište.

BEZ PRAZNOG HODA: Kvalitet nabranih jagoda i njihov poredak u gajbicama nadgledaju kontrolori, uglavnom žene, koje su ujedno i rukovodioci grupa koje čine do tridesetak žena i muškaraca. Samim beračicama je najteže. Svakog dana od stotinak žena koje dođu na plantažu i započnu berbu bar pet njih odustanu ili budu udaljene sa posla, zbog neispunjavanja standarda u berbi, ali i zbog fizičke nepripremljenosti.

Jedna od glavnih karakteristika sezonskog posla je da se gubi onoliko lako koliko se lako dobija. Solidarnost među beračima je najjača kod Roma. Dovoljno je da šef ili šefica kažu: "Idi kući!", to mora da se učini bez pogovora. Radna snaga je roba koju ima kakvu-takvu cenu, a ona se na ovom surovom tržištu veoma nisko kotira. Gazdi i njegovim saradnicima je mehanizacija bitnija od obične radne snage. Kada ima puno ljudi, oni prenose prazne gajbice umesto vozača traktora sa prikolicama, koji bi mogli da ih prevezu kada krenu po pune gajbice. To se čini tek kada se mora, inače muškarci gajbice nose na rukama.

U slučaju da se prazne gajbice istovaruju iz kamiona-hladnjače a pune gajbe sa jagodama se dovoze, gazda ili njegov saradnik mogu da narede da se pune gajbe najpre istovare na palete koje su na zemlji dok se prazne gajbe ne istovare. Tako se pravi dupli posao u kome svako ima svoj interes. Gazda sa svojim saradnicima gleda kako da maksimalno iskoristi sve moguće dostupne resurse, kako u ljudstvu tako i u mehanizaciji. U svemu tome ljudska radna snaga ima manju vrednost nego jedna obična osrednja drvena gajbica, koja na tržištu vredi 35 dinara.

U sezonskom branju voća može da se u proseku zaradi između 1500 i 2500 dinara dnevno, maksimalno 5000 dinara. To je, s obzirom na besparicu i nemanje stalnog posla, ogromna stvar. Iskusni berači navode da je najlakše zaraditi na branju malina i kupina, pa i kupljenju šljiva, a da je ubedljivo najteži posao branje jagoda, koje traje i najkraće, maksimalno do mesec dana. Prilikom branja je bitna dobra organizacija, ali i uposlenost svih koji su došli da rade. Nema praznog hoda, uvek ima posla. Tako vozači kamiona ili kombija mogu da iznose pune gajbice i da ih prebrojavaju, u slučaju nepogode sređuju se alat i stvari. Za gazdu je bitno da mu plantaža bude uredna posle branja jer nije redak slučaj da u vrsti ostanu pune ili prazne gajbice, odevni predmeti, plastična ambalaža. Ipak, vlasniku je od svega najbitnije da u skladu sa vremenskim uslovima angažuje adekvatan broj berača za taj dan. Tako se neretko dešavaju dnevne migracije berača koji iz Srema dolaze kamionima u zapadnu Srbiju. To su mahom uigrane ekipe berača koje godinama rade ovaj sezonski posao, kao nekakvi fudbaleri istrčavaju na teren – plantažu i beru jagode.

S PESMOM U MALINE: Čini se da je branje malina bolje uređeno i organizovanije jer ima i dužu tradiciju, pogotovo u pobrđu zapadne Srbije (okolina Valjeva, Kosjerića, Užica, Požege, Arilja, Ivanjice). S obzirom da malina uspeva u brdskim predelima, to podrazumeva da berači ostaju da spavaju u seoskom domaćinstvu koje ima svoje malinjake. Očito da se gazdi isplati da plati doručak, ručak i obezbedi prenoćište svojim beračima, kako im ne bi plaćao put. S druge strane, ima sigurnost da su mu berači na raspolaganju tako da ne razmišlja da li će sledećeg dana doći ili ne. On takođe ima pravo da radnika koji mu nije po volji i za koga proceni da mu nije od koristi sa par reči udalji sa plantaže i isplati. Iskusni berači malina navode da je najbitnije da se stvori dobra ekipa, koja zna i da zapeva. Dešava se da berači budu prevareni od alavih vlasnika malinjaka, koji im ne obezbede adekvatne uslove za prenoćište. To ne rade seljaci već vlasnici malinjaka iz grada, kojima nije stalo do obraza već do brze zarade na štetu berača.

Pored dve Srbije o kojima se godinama priča, jedne koja je tobože napredna, urbana i građanska, željna promena, i druge konzervativne, koja bi da se ništa ne menja, stvorila se i nova, treća Srbija. Nju čine stotine hiljada muškaraca i žena, svih uzrasta, koji su kao jeftina radna snaga angažovani na teškim sezonskim poslovima, preko cele godine, bez ikakve pravne, socijalne, zdravstvene zaštite, podrške i sigurnosti.

Treću Srbiju ne interesuje dnevna politika. Ona je u realnom životu u kome vlada surova borba za opstanak. U teškom poslu berača opstaju oni najizdržljiviji, kako psihički tako i fizički. Čini se da su mladi penzioneri najizdržljivija i najžilavija kategorija u sezonskim poslovima. Sa jedne strane nisu opterećeni zaradom pošto-poto, opušteni su u poslu, a svako od njih ima ogromno životno i profesionalno iskustvo. Oni koji hoće brzu zaradu, brzo se razočaraju i odlaze. U svemu tome ima i onih povlašćenih, tatinih sinova kojima se gleda kroz prste u radu.

O samim gazdama može se govoriti sa dva aspekta. S jedne strane, kritizeri mogu reći da su to ljudi koji iskorišćavaju jeftinu radnu snagu, a da pritom ne obezbeđuju ništa sem samog rada. Kod njih nema šupljina u danu, ako se ne bere jagoda, reže se malina, posipa se veštačko đubrivo, plevi se trava… Takođe, vlasnici plantaža dobro zarađuju na prodaji, na primer, jagoda, koje se kreću od četiri do osam evra, na stranom tržištu. Ali, ruku na srce, treba priznati da ni zarade za berače ne bi bilo da nije bilo dobre gazdine ideje i ulaganja u plantažu, koje nije malo.

SVAKOM SVOJE: Na makroplanu najveću korist od sezonskog voća imaju veleposednici – vlasnici plantaža jagoda, jabuka, lubenica, malina, višanja, šljiva. Posle njih su oni koji su u reproduktivnom lancu zasađivanja – poljoprivredne apoteke, proizvođači veštačkog đubriva, sadnica, najlona, streč folija, ali i proizvođači paleta, gajbica, plastičnih posuda, proizvođači sistema za navodnjavanje. Korist od plantaža imaju i opštine u kojima se one nalaze. Neretko se dešava da dolazi do kooperacije između vlasnika plantaže i hladnjače, od čega svi imaju koristi. Tu je na kraju i država koja korist ima od legalnog izvoza voća na inostrano tržište. Jagode se izvoze i na evropsko i na rusko tržište.

Na mikroplanu najbolje se kotiraju vozači kamiona-hladnjača, običnih kamiona, prevoznici sezonskih berača, taksisti, na samoj plantaži to su traktoristi. Na kraju se nalaze sami berači sezonskog voća i nosači gajbica. Od sezonskog branja voća koristi imaju i članovi porodica, a često porodice ulaze zajednički u taj posao. Sa tako zarađenim parama pokriva se ogromni deficit novca koji postoji u Srbiji tako da su sezonski berači voća – migranti koji su uzeli sudbinu u svoje obe ruke.

Od ulice do hladnjače

Već tridesetak godina ulični prodavci voća opstaju na atraktivnim beogradskim lokacijama, poput skverova gde je velika frekvencija pešaka ili autobuskih stajališta. Prodavac stoji iza obično metalne tezge, sa suncobranom. Pored njega je vaga za precizno merenje i kese nadohvat ruke. Prodavci sezonskog voća su obično sredovečni i agilni muškarci, dok su kupci uglavnom žene. U drvenim gajbama se nalaze jagode, trenutno po ceni od 180 dinara za kilogram, trešnje su skuplje, do 250 dinara. Zanimljivo je da ulične prodavce voća kažnjavaju novčanim kaznama komunalni policajci. Ali za razliku od komunističkog perioda, kada bi ulični prodavci bili sklonjeni sa trotoara, u liberalnom kapitalizmu, očito, svako radi svoj posao. Komunalni policajci uredno i čitko napišu prekršajnu kaznu od 2500 dinara koju prodavac mirno uzme, stavi u ranac i nastavi sa prodajom kao da se ništa nije desilo. Očito da je i kazna uračunata u cenu koštanja lepog voća.

U hladnjačama uglavnom rade žene i manji broj muškaraca koji ih opslužuju. One rade na prebiranju voća na pokretnoj traci, u prostorijama gde je temperatura od +4 do +6 stepeni. Obučene su u specijalnu odeću i obuvene u gumene čizme, stoje na plastičnim podmetačima, kao izolatorima. Sezonski radnici se u hladnjačama angažuju sredinom avgusta, kada počinje sezona otkupa šljiva koje se suše i kandiraju. Kandirano voće sa čokoladom je dobar delikates koji se izvozi. Njihov rad se plaća po satu. Dnevnica je oko 1000 ili 1500 dinara. Radi se osam sati, maksimalno. Poslovi u hladnjačama se uglavnom dobijaju preko omladinskih zadruga ili zavoda za zapošljavanje, koji su glavni posrednici u dobijanju posla.

foto: marko rupena