Posle masovnih hapšenja onih s kriminalnim dosijeima (oko 7000 privođenja, oko 700 zadržanih), pronalaženja ubice premijera Đinđića, sa domaćih i inostranih adresa (šefovi diplomatija Evropske unije, ponedeljak 14. april) došle su konstatacije o uspešnim naporima srpske vlade u slamanju organizovanog kriminala i o onome što se ovde već dve godine konstantno priželjkuje i na kašičicu dobija, o tome da se srpskoj vladi odmah odobri najveća moguće makroekonomska podrška, finansijska pomoć za uravnoteženje platnog bilansa, sredstva iz programa CARDS i svi oblici potpore kroz proces stabilizacije i pridruživanja SCG sa EU-om.

Međutim pojavljuje se "ali koje devojci sreću kvari", na tački na kojoj se dolazi do društvene interpretacije okolnosti, veza, uzroka, uticaja, drugim rečima do političke kapitalizacije vanrednog stanja. Stvari su se ubrzano komplikovale i pretvarale u političku krizu, u intenzivno političko sukobljavanje žešće nego pre 12. marta 2003. godine.

Posle kritike "snaga starog režima", pretnji zabranom političkih stranaka (SSJ, SRS), koje je izreklo nekoliko manjih stranaka (LSV, SDP), i posle izvesnih taktičnih umirujućih tonova (profesor Mićunović), izbio je do maksimuma zaoštren sukob između vlade s jedne i Koštuničine Demokratske stranke Srbije sa druge strane.

Koštuničina stranka u prvi mah nije bila za uvođenje vanrednog stanja, već za koncentracionu vladu sastavljenu od onih koji bi pristali da u nju uđu (Koštunica je pretpostavljao da radikali u takvoj vladi ne bi učestvovali). Od vladine većine i s njom složne većine komentatora to je odbačeno kao revizionizam, uz proklamovanje da konačno dolazi "6. oktobar", to jest nastavak "petooktobarske revolucije".

Obnovljene su zamerke na račun Koštunice, a fokus je išao na to što je svojim autoritetom nekoliko meseci zadržavao Radeta Markovića na čelu Udbe. Neki su (Veselinov) izbrojali da se Koštunica u tom periodu 67 puta sastao s Markovićem, a da o sadržaju razgovora s njim nije obavestio Predsedništvo DOS-a. Koštunica se branio da su za smenu Markovića drugi bili nadležniji, uključujući i aktuelnog srpskog premijera Živkovića, tadašnjeg saveznog ministra policije. Na prigovor da o razgovorima s Markovićem nije obaveštavao Predsedništvo DOS-a nije se obazirao. Neki pravnici, međutim, smatraju da on po zakonu sadržaj izveštaja Službe bezbednosti i ne bi smeo da saopštava nenadležnim licima. Onda su s treće strane došla pitanja – o čemu je nova vlast saslušavala Markovića u zatvoru, da li je ta saslušanja neko analizirao i kako to da je ta velika istraga naprosto do današnjih dana u bitnim segmentima bila zaustavljena.

SAVETNICI: Onda je, sudeći po vestima s vladine strane, Koštunica počeo da zapada u onu vrstu krize u kojoj se svojevremeno našao Brant kada je u njegovom kabinetu otkriven sovjetski špijun (Ginter Gajlam). Naime, prošle nedelje su najpre saslušani, a onda ponovo privedeni i zadržani radi dalje istrage Koštuničin savetnik za bezbednost Rade Bulatović i šef Kontraobaveštajne službe general Aco Tomić.

Koštunica je odgovorio onom rečenicom s kojom se vladina strana ranije sprdala – rekao je da nije znao za njihove susrete s Legijom i Spasojevićem. Kasnije je, valjda saznavši za njihove izjave, rekao da je to bio susret na zvaničnom mestu u Upravi bezbednosti u decembru prošle godine u okviru njihovih redovnih aktivnosti.

Onda je iz vladinih izvora došlo do medija da se Tomić–Bulatović s Legijom–Spasojevićem nisu sastali samo jednom, da je Tomiću poklonjen mobilni telefon itd. Nagovešteno je da se istraga vodi ka "nekim političkim liderima", a posle hapšenja Koštuničinih bivših savetnika otvoreno se špekulisalo da bi bivši jugoslovenski predsednik Koštunica mogao da bude saslušan. Odgovorio je da mu takva mogućnost nije pala na pamet, da i dalje veruje svojim saradnicima i da pretpostavlja da je ovde reč o osveti Tomiću zbog otkrivanja špijunske afere Perišić. Koštunica je za uzvrat optužio neimenovanog potpredsednika srpske vlade da je prijateljevao i izveo iz zatvora Spasojevića. Ministar pravde je pokazivao fotokopije iz kojih je proizlazilo da Jovanović (koga je Maršićanin u nekom radio-intervjuu identifikovao) nije posećivao Spasojevića u zatvoru niti ga je iz zatvora izveo.

Bilo je, posle toga, više izjava vladinih funkcionera koje su sadržale i ogradu tipa "ako se s kim družio, ne znam, ja sam čist". U tom kontekstu došlo je i do razmene poruka između potpredsednika Vlade Jovanovića i Čovića koja se završila Čovićevom izjavom da se neće izvinjavati zbog onoga što je rekao, a rekao je da svi treba da objasne da li su se i zašto družili s kompromitovanim tipovima i da njemu niko ne treba da poručuje preko stranih ambasada da ne otvara ovo ili ono.

OPTUŽBE, PROGLASI: Ministar policije Mihajlović saopštio je da policija ne istražuje ko se s kim družio, već da je cilj da se istraži zavera, te da je (kasnije će se čuti da je to bila informacija vojske) bilo najava da će na Jovanovića biti izvršen atentat i da će u tom atentatu njegovo telo biti razneseno. Mihajlovićeva poruka političarima da će biti priveden svako ko ometa istragu mogla se u tom trenutku odnositi samo na Koštunicu.

Iz DSS-a, koji je počeo svaki dan da postavlja po jedno pitanje vladi, upućen je zahtev da se odgovori ko je bio šef KOS-a 14. marta (bio je još Aco Tomić, kasnije je penzionisan po potrebi službe).

Posle toga su izvori vlade, koja je prigovore da su njeni funkcioneri imali kontakte sa surčinskim ili drugim klanovima proglasila za satanizaciju pokojnog premijera i za medijski linč, saopštili da su u zatvoru osim dva pomenuta, Bulatovića i Tomića, još neki ljudi bliski DSS-u. Posle hapšenja Momčila Mandića obnovljena je priča iz afere Delimustafić da je Mandić ili finansirao ili bio blizak DSS-u. Iz DSS-a su to demantovali.

U međuvremenu su iz DSS-a odgovorili u znaku crvene uzbune i izdali proglas koji počinje rečenicom: "Ne pristajemo na zatiranje demokratije, gašenje svih reformi, oktroisanje ustava…"

Koštunica je na sednici Glavnog odbora stranke ustvrdio da je reč o političkom obračunu i napadima bez presedana, da se preti njegovom saradniku Gradimiru Naliću, advokatu njegovog uhapšenog saradnika Radeta Bulatovića, da ta najava hapšenja Bulatovićevog advokata neodoljivo podseća na hapšenje advokata Draže Mihajlovića Dragića Joksimovića, inače člana Grolove Demokratske stranke, te da je i Bulatović uhapšen pošto je najavio tužbe za klevete.

DSS je obnovio i pojačao retoriku na račun vlade koja je predstavljala okosnicu Koštuničine predsedničke kampanje od avgusta do decembra 2002: "Oni koji su nas, koliko juče, optuživali da štetimo ugledu Srbije u svetu zbog toga što smo upozoravali na neobuzdano bujanje upravo kriminala, što ne bi bilo moguće upravo bez uporišta u vlasti, sada nas optužuju za veze sa kriminalcima. Kao da su nama Surčinci poklanjali konje, kao da smo se mi brčkali u bazenima u Šilerovoj ulici u Zemunu, kao da smo se mi provodili na surčinskim, veterničkim ili ko zna još kojim zabavama, kao da smo mi posećivali koncerte u Kuli…"

Posle toga predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak odbacio je na konferenciji za novinare optužbe da je povezan sa Nenadom Opačićem koji je u ponedeljak osuđen na 4,5 godina zatvora. Rekao je da je kontakt između njega i osuđenog Nenada Opačića počeo tokom opozicionih demonstracija 1999. i 2000. godine u Novom Sadu: "Opačić je čovek kojeg sam upoznao 1999. godine i upoznao sam ga preko Zorana Đinđića, pošto je Nenad Opačić zajedno sa grupom ljudi oko njega obezbeđivao premijera Đinđića kada se vratio iz Crne Gore, gde je morao da pobegne zbog pretnji ubistvom." Čanak je na istoj konferenciji za novinare optužio Koštunicu da je učestvovao u planiranju i organizovanju atentata na Zorana Đinđića: "Organizovanje ubistva radi se na mnogo načina kada su politička ubistva u pitanju, naročito kada se u to uvodi stvaranje atmosfere u kojoj je Zoran Đinđić bio tretiran kao glavni zaštitnik upravo onih koji su ga na kraju ubili, naročito zbog navoda istog tog Vojislava Koštunice…"

Slučaj Opačića, koji u nekim policijskim saopštenjima slovi za glavnog čoveka zemunskog klana u Novom Sadu, neugodno je povezan s aferom koja pogađa vrh novosadske gradske vlasti koju čine DS i Čankov LSV, zbog toga što je dobio dozvolu za izgradnju benzinske pumpe pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima. U nekim izjavama pominje se i mahanje oružjem tokom neke licitacije.

Posle najave da bi i Koštunica mogao da bude priveden i saslušan i posle oštrog demarša DSS-a, deo političara na vlasti (sa visokih državnih funkcija, što nije za zanemarivanje) izrazio je rezerve prema mogućnosti da lider DSS-a ima neke veze sa atentatom na Đinđića i organizovanim kriminalom.

Goran Svilanović, šef diplomatije Srbije i Crne Gore, izjavio je da ne može da prihvati bilo čiju tvrdnju da će Koštunica biti priveden ili uhapšen: "Mislim da je ipak preterano povezivati doskorašnjeg predsednika sa jednim ubistvom. Ja bih lično bio veoma iznenađen ako bi se tako nešto pokazalo u daljoj istrazi."

Dragoljub Mićunović, predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore, takođe kaže da ne veruje u mogućnost da policija privede Koštunicu, ali govori o tome kako niko ne može biti amnestiran od odgovornosti. Istorijske.

Koštunica je najavio da će obelodaniti, odnosno internacionalizovati, kaže da namerno upotrebljava tu reč, kršenje vrednosti na koje nas obavezuje članstvo u evropskim organizacijama i saopštava da je već napisao pisma predsednicima evropskih država, kao i nekima od vanevropskih predsednika i čelnika međunarodnih organizacija koje je u minule dve i po godine sreo.

Više političara (Korać, Mićunović, Mihajlović) posle toga ponavlja da vanredno stanje nije uvedeno zbog političkih obračuna.

Stavlja se do znanja da će biti saslušan drugi Vojislav. Šešelj.

Vladina većina će verovatno nastaviti da prebacije Koštunici zbog greha saradnika i zbog tolerancije prema pripadnicima bivšeg režima i zbog bliskosti s nacionalistima i guraće ga u neki "krug zavere".

DSS na drugoj strani, a očito ni radikali, neće odustati od prebacivanja vladi zbog tolerisanja kriminala i koketiranja s ljudima iz sive zone.

Koštunica će internacionalizacijom ovog sukoba verovatno biti suočen sa otporom i kritikama pravovernijih pristalica koji ne drže mnogo do arbitraže stranaca, ali će se on svakako pozivati na prigovore koji na račun vanrednog i postvanrednog stanja stižu u Beograd i nastaju i u samoj Srbiji.

Tako se "6. oktobar" ne odvija kao "revolucija", već kao "diferencijacija" među oktobarskim pobednicima. Taj sukob je toliko žestok da teško da može rezultirati učvršćivanjem institucija.

U tako blokiranom političkom sistemu, kao instrument političke krize u Srbiji dodate su alatke koje mogu biti opasne u sistemu u kome su se pomešale institucije, nadležnosti i namere. Tako, kako se i moglo pretpostaviti, kako je i predočavano, ali vlada se previše oslanja na svoj marketing, borba protiv kriminala, zbog nedovoljne suzdržanosti, prošle nedelje nije vodila saglasnosti relevantnih političkih faktora, već dramatizaciji političkih sukoba i većoj političkoj napetosti nego što je to bilo pre 12. marta.

Naši političari su mogli da imaju pred očima jedan svež primer koji govori kako, kad se krene u političku ekspoloataciju atentata, stvari umeju da se izokrenu. Posle ubistva Boška Peroševića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine, 2000. godine, tadašnji režim je proglasio Otpor za terorističku organizaciju, ali se to ubrzo pretvorilo u apsurd. Jedan mladi političar (Orlić) ovih dana pomenuo je narodnu poslovicu "Na ljutu ranu ljutu travu", istu onu na koju se pozvao Radoš Smiljković (GK SKS) u septembru 1987, posle ubistva vojnika Srđana Simića u Paraćinskoj kasarni označenog u medijima kao pucanj u Jugoslaviju, a pre Osme sednice. Toliko su zapenušali da će advokati uhapšenim kriminalcima, kada dođu do njih, verovatno savetovati da se "distanciraju od politike" i da počnu da izjavljuju da su oni samo "radili profesionalno".

SLUČAJ TALIBANA: U pravničkoj i politikološkoj javnosti ove nedelje se otvorenije piše o tome da je vanredno stanje opasan instrument iz đavolje radionice, koji u dramatičnim situacijama javnost lako prihvati, a čije posledice, ako ono nije ograničeno i s nužnom uzdržanošću korišćeno, mogu biti teške kao i prilike koje do njega dovode. "Vanredno stanje se uvek razlikuje od anarhije i haosa i, u juridičkom smislu, tu i dalje pronalazimo neki poredak, iako ipak nije reč o pravnom poretku." Ovako savremeni italijansko-francuski filozof Đorđo Agamben u članku "Vanredno stanje" (sajt "Nove srpske političke misli"), citirajući Karla Šmita iz njegovog dela Diktatura, definiše taj fenomen koji je ponovo aktuelan na Zapadu posle 11. septembra 2001. godine.

Preko tog teksta se indirektno vidi da se krhka demokratija u Srbiji suočava s opasnim fenomenom o kome se polemiše na Zapadu. "Osnovno značenje vanrednog stanja", konstatuje Agamben, "pojavilo se u svoj svojoj jasnoći sa military order koji je, dekretom od 13. novembra 2001, proglasio predsednik Sjedinjenih Država. Radilo se o tome da se non–citizens (oni koji nemaju američko državljanstvo), koji su osumnjičeni za terorističke aktivnosti, podvrgnu specijalnoj sudskoj nadležnosti koja je uključivala ‘neograničeno pritvaranje’ (indefinite detention) i predavanje vojnim komisijama. Američki Patriot Act od 26. oktobra 2001. već je davao ovlašćenja attorney general (državnom tužiocu) da pritvori svakog stranca (alien) koji je osumnjičen da dovodi u opasnost nacionalnu bezbednost. Tog bi stranca trebalo proterati u roku od sedam dana ili, pak, optužiti za prekršaj zakona o imigraciji, odnosno zbog nekog drugog prekršaja. Novost u naređenju predsednika Buša bila je radikalno brisanje pravnog statusa tih individua i samim tim proizvođenje entiteta koje pravo ne može nigde da svrsta, niti da ih imenuje. Ne samo što talibani uhvaćeni u Avganistanu ne mogu da dobiju status ratnih zarobljenika koji je definisala Ženevska konvencija već oni ne odgovaraju nijednoj kategoriji koju propisuju američki zakoni: ni zatvorenici, ni optuženici, već prosti zatočenici, oni su prepušteni čistoj suverenosti kao takvoj, zatočenju koje nije samo beskonačno u vremenskom smislu već, naprosto, beskonačno po svojoj prirodi pošto ono potpuno izbegava zakon i svaki oblik pravne kontrole. Sa zatočenicima iz baze Gvantanamo, goli život dostiže svoju najekstremniju neodređenost. "

U našem unekoliko suspendovanom javnom životu (svi su nekako uzdržani, osim političara koji umesto nužne uzdržanosti pokazuju višak žestine) pojavljuju se strepnje i upozorenje na tendenciju da se vanredno stanje produži i posle vanrednog stanja.

HARANGE I ČISTKE: Profesor Pravnog fakulteta Jovica Trkulja, na primer, u članku "Stranputice vanrednog stanja – povampireno jednoumlje" (sajt NSPM) piše: " Najveća nevolja i moguće zloupotrebe proističu iz okolnosti što je donosilac ovog zakona pobrkao razliku između ratnog i vanrednog stanja, da bi predsedniku Republike ‘omaškom’ dopustio da u vanrednom stanju donese akte i mere koje se, po Ustavu Srbije, mogu doneti jedino u ratnom stanju. Drugim rečima, predsednik Republike je ovlašćen da u vanrednom stanju donese akte kojima može ‘utvrditi radnu obavezu, ograničiti pravo na štrajk, ograničiti slobodu zbora i drugog okupljanja, ograničiti slobodu političkog, sindikalnog i drugog delovanja’ (čl. 6 st. 1). U takvim uslovima, moguće je da pod devizom borbe za odgovorno i profesionalno pravosuđe, medije itd. otpočnu haranga i čistke. Nedavno je Skupština Srbije penzionisala 35 sudija opšte nadležnosti među kojima i sedmoro sudija Vrhovnog suda Srbije, a predsednica tog suda, dojučerašnji borac za nezavisno sudstvo, podnela je ostavku. Ministarstvo kulture se bavi izricanjem mandatnih kazni i mera zatvaranja medija, što je pravno nedopušteno…"

"Usvajajući paket zakona za borbu protiv kriminala, Skupština Srbije je 11. aprila na mala vrata uvela odredbe revolucionarnog krivičnog prava. Ponovno je uvedena konfiskacija imovine kao sporedne kazne osuđenima za pojedina krivična dela. Predviđeno je preventivno zadržavanje osumnjičenih za ubistva u pritvoru, kumulativne kazne, produžen je policijski pritvor do šezdeset dana. Nasuprot instituciji tzv. slučajnog sudije, nezavisnog sudije, formiraju se specijalna veća, specijalni tužioci, specijalne istražne sudije. Takođe je predloženo da se ukine institucija istražnog sudije i da sve istrage vodi državni tužilac, da se u specijalna veća Okružnog suda u Beogradu koja treba da sude po predmetima organizovanog kriminala inkorporiraju sudije vojnog suda. Olako se poseže za merama odmazde, iako je poznato da se njima ne može unaprediti ni pravosudni ni represivni aparat", upozorava Trkulja i nastavlja:

"Jedna od najtežih posledica uvođenja vanrednog stanja sadržana je u suspendovanju osnovnih demokratskih i političkih prava, posebno u ukidanju i ograničavanju u velikoj meri slobodnog javnog mnjenja. Posebno su zabrinjavanjuće izjave visokih zvaničnika o tome da će vanredno stanje kao ‘bič naroda protiv organizovanog kriminala trajati sve dok i poslednja banda ne bude uhvaćena’ (D. Veselinov). ‘Vanredno stanje će trajati sve dok ne budu pohapšeni ne samo izvršioci, nalogodavci i finansijeri ubistva premijera Đinđića već i svi oni koji su se tome obradovali ili poželeli da to učine’ (Č. Jovanović). Ministar kulture B. Lečić najavljuje inkvizitorsku komisiju koja treba da sprovede čistku po medijima koji su vodili ‘specijalni rat’ prema vladi."

Trkulja decidirano kaže: "Nakon mesec dana vanrednog stanja u Srbiji ono je iscrplo svoju svrhu i našlo se na kritičnoj tački: sa koje se ili klizi u glib ratnog stanja i represivne politike ‘odrešenih ruku’, ili vraća u redovno stanje u okvire krhkih demokratskih institucija."

Kritiku predloženih izmena seta pravosudnih zakona objavio je Pravni tim Fonda za humanitarno pravo: "Umesto da se postojeći propisi usklade sa evropskim standardima, što je najavljeno kao politički program vlade, predlažu se nova rešenja koja su u potpunoj nesaglasnosti sa osnovnim evropskim standardima zaštite ljudskih prava, direktno protivustavna i u suprotnosti sa postojećim domaćim sistemom krivičnog, krivično-procesnog i organizacionog prava. Predviđena zakonodavna rešenja uvode vanredno stanje u Srbiji kao permanentno. Formalno ukidanje vanrednog stanja neće imati nikakvog značaja jer su predložena ovlašćenja policije i vlade veća od onih koje su imali u vanrednom stanju."