Početkom aprila ove godine, opština Lapovo u Šumadiji dobila je najveću solarnu elektranu u Srbiji. Posle godinu dana gradnje, skoro osamnaest hiljada solarnih panela ukupne snage od 9,9 MW pušteno je u rad. Procenjuje se da će ova elektrana godišnje proizvoditi 15 gigavata struje, što je dovoljno da obezbedi otprilike 2.100 domaćinstava. Kompanija koja je realizovala ovaj projekat, vredan devet miliona evra, obavezala se da će u naredne dve godine izgraditi još četiri solarne elektrane, od kojih će Lapovo dobiti još jednu.

Iako su ovi kapaciteti i dalje zanemarljivi, situacija se delimično popravlja. Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan Republike Srbije za period do 2030. godine trebalo bi, prema rečima ministarke rudarstva i energetike Dubravke Đedović, da bude usvojen do jeseni. U dokumentu stoji da će se zelena enegija “smatrati glavnim domaćim izvorom električne energije sa udelom koji prelazi 45 odsto bruto finalne potrošnje električne energije u 2030”. Međutim, pored solarne ovde potpadaju i vetro i hidro energija, čiji su potencijali u Srbiji svakako mnogo više iskorišćeni.

Na nesreću po srpski energetski sistem, potencijali koje pruža sunčevo zračenje bili su godinama ignorisani, te i kada bi usledio zaokret sa maksimalnim fokusom na ovaj izvor obnovljive energije, Srbiji bi bio potreban izvestan vremenski period da sustigne kapacitete razvijenih zemalja koje već godinama unazad aktivno rade na zelenoj tranziciji.

Takođe, Srbija trenutno nema primat ni na Zapadnom Balkanu po pitanju najvećih solarnih elektrana. Tako Albanija trenutno gradi jednu sa ukupnim kapacitetom od 140 MW, koja će biti ubedljivo najveća u regionu. Trebalo bi da bude puštena u rad tokom ove godine.

KAKO RADE SOLARNE ELEKTRANE

Solarne elektrane sastoje se od velikog broja solarnih panela. Prvi korak u lancu su solarne ćelije – poluprovodičke strukture koje konvertuju sunčevo zračenje u električnu energiju. Pošto je snaga koju proizvodi jedna fotonaponska ćelija relativno mala, u praksi se više njih povezuje u grupu, čime se formira fotonaponski modul. Moduli se spajaju redno ili paralelno u panel koji proizvodi struju, napon i snagu znatno većeg inteziteta. Sunčeva energija aktivira solarne panele, a ćelije od kojih su sastavljeni od solarne energije proizvode električnu energiju, odnosno konvertuju je u električnu struju. Solarne elektrane koje se danas instaliraju uglavnom se kreću od jednog MW pa nadalje. Najveća na svetu je Golmud park u Kini, sa ukupnom snagom od 2,8 gigavata.

Generalno gledano, energija sunčevog zračenja koja dospe na Zemlju nekoliko puta je veća od energije potrebne da zadovolji potrebe čovečanstva u jednoj godini. Isti princip funkcioniše i kada su u pitanju solarni paneli samo za potrebe jednog domaćinstva, ili bilo kog drugog samostalnog potrošača. Konverzijom solarne energije u električnu nastaje jednosmerna (DC) struja, koja treba da se transformiše u naizmeničnu (AC).

Ovde dolazi do razlikovanja dvaju zasebnih sistema. Prvi je korišćenje solarne energije kao samostalnog izvora, odnosno “off-grid”. Ovaj sistem pogodan je na lokacijama gde je teško ili nemoguće spojiti se na distributivnu mrežu. Zagrevanje solarnih panela danju, sem što snadbeva direktno potrošača, puni i baterijsku banku iz koje se crpi struja noću, kada paneli nisu aktivni. Omogućava potpunu samostalnost električne energije i ekonomski je efikasniji kada prođe vreme otplate ugradnje. Za transformaciju iz jednosmerne u naizmeničnu struju ugrađuju se posebni generatori. Međutim, sama baterija je prilično skupa, a ceo sistem ima kraći rok trajanja.

Druga vrsta sistema je povezana na distributivnu mrežu i naziva se “on-grid”. Obezbeđuje se normalno snadbevanje električnom energijom, nezavisno od doba dana, godine ili klimatskih uslova. Fotonaponski sistem panela povezan je na distributivnu mrežu, što znači da kada dođe do proizvodnje viška električne energije, ta struja se preusmerava distributeru, a potrošač stiče “kredite” prilikom kupovine struje kada je u minusu. Ugrađuju se posebni uređaji koji mere količinu električne energije “poslatu” distributivnoj mreži i “primljenu” sa mreže.

Postoje i sistemi koji su kombinacija pomenuta dva, ali su oni prilično skupi. Solarni parkovi, odnosno elektrane koje proizvode električnu struju ne samo za jednog potrošača, funkcionišu na “on-grid” sistemu. Međutim, i većina solarnih sistema za potrebe jednog potrošača radi na istom principu, odnosno povezani su na distributivnu mrežu.

Za odlučivanje o postavljanju solarnih panela za sopstvene potrebe treba imati u vidu potrošnju električne energije, koja se dobija popisom snage svih električnih uređaja i analizom njihove paralelne eskploatacije. Kod “off-grid” sistema uzima se u obzir maksimalna moguća snaga domaćinstva (obično u najgorim vremenskim prilikama – zimski period), a kod “on-grid” energetske potrebe na mesečnom planu, odnosno srednja vrednost za sve mesece.

SITUACIJA U SRBIJI

Prema pisanjima specijalizovanog klimatskog portala “Klima101”, brojna istraživanja govore da je energetski potencijal sunčevog zračenja u Srbiji za oko 30 odsto veći nego u Centralnoj Evropi. Ipak, podaci nezavisnog istraživačkog centra za energetiku Ember, koji analizira podatke o ukupnom udelu obnovljivih i neobnovljivih izvora energije na nivou država širom sveta, pokazuju da je udeo solarne energije u ukupnoj proizvodnji struje za prošlu godinu bio svega 0,04 odsto.

Trenutni energetski planovi predviđaju da bi Srbija do 2030. godine trebalo da poveća ukupan kapacitet novih solarnih elektrana za 1,54 GW. Jedna međunarodna organizacija za zaštitu životne sredine radi na izradi interaktivne mape solarnog potencijala koja bi, kako je najavljeno krajem maja, uskoro trebalo da bude dostupna javnosti. Projekat pod nazivom “Pametno planiranje za održivi razvoj – Mapiranje solarnih potencijala Srbije” popisao je više od sto lokacija pogodnih za izgradnju solarnih fotonaponskih elektrana (pojedinačne snage oko 10MW). Lokacija trenutne najveće solarne elektrane, koju je ministarka energetike i rudarstva nedavno otvorila, potpada pod zonu “visokog potencijala za razvoj i niskog prostornog konflikta”. Osnovni cilj projekta je, prema izjavama u medijima, povećanje kapaciteta za jedan GW, što je blizu gore pomenutom cilju za 2030. godinu.

Prema rečima čelnice ministarstva rudarstva i energetike, država je u procesu usvajanja nove zakonske regulative, koja će podstaći ulaganje u obnovljive izvore energije. Predloženim izmenama Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije biće, navodno, omogućeno sprovođenje aukcija za tržišne premije za proizvođače energije što će, kako je tada dodala, otvoriti put “utrostručavanju” proizvodnje električne energije na konto sunca i vetra.

Vetro i solarna energija trebalo bi da idu u kombinaciji, odnosno da se nadopunjuju, o čemu naravno treba voditi računa prilikom odabira lokacija za obe vrste elektrana. Kada vetar ne postiže minimalnu brzinu za proizvodnju struje, mogu se koristiti sunčevi zraci za proizvodnju električne energije i obrnuto.

Međutim, kao i kod vetroparkova, kod gradnje solarnih elektrana, te kasnije sistema aukcija može doći do zloupotreba, odnosno korupcije (sagovornik “Vremena” ukazao je na to u prošlom broju u tekstu “Veliki potencijali, mali kapaciteti”).

GRADI SE, ALI NEDOVOLJNO

Uprkos kaskanju za evropskim standardima, ambiciozne privatne inicijative u Srbiji postoje; firma Fintel energija, koja trenutno gradi najveći vetropark u Srbiji (između Subotice i Sombora) u saradnji sa MK Grupom započela je gradnju “Agrosolara” u Kuli. U pitanju je prvi agroenergetski projekat, ne samo u zemlji, već i u regionu. Vrednost investicije je 340 miliona evra. Agroenergetika je u suštini tehnološko rešenje koje podrazumeva kombinaciju jednovremene proizvodnje poljoprivrednih useva i energije iz sunčeve svetlosti na istoj površini. Ova simbioza solarnih panela i vegetacije stvara mikroklimu, koja podiže produktivnost poljoprivredne proizvodnje sa jedne strane, a sa druge – efikasnost proizvodnje energije. Neka vrsta održive poljoprivrede. Planirana nominalna godišnja proizvodnja električne energije je 832 GW, što bi trebalo da zadovoljava potrebe oko 200.000 domaćinstava.

Činjenica je da se zakonska regulativa menja, odnosno prilagođava neophodnosti zelene tranzicije u Srbiji, da se povećava broj novih projekata, kao i njihova ambicioznost, ali ostaje da se vidi kako će promene teći u praksi i koliko će ciljeva biti ispunjeno do 2030. godine. Uprkos velikom potencijalu, dvocifren udeo sunčeve energije u ukupnoj proizvodnji električne energije i dalje ostaje na nivou naučne fantastike.

Pored ekonomske isplativosti ugradnje solarnih panela na duže staze, najveća prednost svakako leži u čistoći energije, odnosno nepostojanju emisije štetnih gasova ili bilo kog drugog zagađivanja ekosistema. Efekat staklene bašte uveliko je uzeo maha, te ekološki aspekt tranzicije u proizvodnji električne energije više nije stvar dobre volje i izbora, već puke
nužde.