Ciljevi tranzicione pravde su odgovornost za počinjene zločine i pomirenje. Da bi taj cilj bio ostvaren, potrebni su određeni mehanizmi koji su se u globalnom iskustvu zemalja u tranziciji pokazali kao manje ili više efikasni. Mehanizmi o kojima je reč jesu reforma institucija, komisije za utvrđivanje istine, reparacija za žrtve i suđenja za ratne zločine. Na konferenciji UNDP-a "Pravda u tranziciji" svakom od ovih koncepata posvećena je posebna pažnja, čime je ukazano na značaj tranzicione pravde za dalji razvoj zemalja u regionu.

REFORMA INSTITUCIJA: Ovaj korak usko je povezan sa pitanjem lustracije državnih službenika. Ali, lustracija u zemljama koje su prošle kroz katastrofu diktatorskog režima jeste jedno od najkontroverznijih rešenja i mišljenja o njenom sprovođenju su suprotstavljena. Zato se samo nekoliko zemalja u regionu odlučilo na njeno sprovođenje. Na konferenciji u Centru "Sava" rečeno je da lustracija nije zamišljena da kazni za bivša nedela. Ona nije tehnika za utvrđivanje istine, jer je teško na taj način ustanoviti kriterijume koji će odlučiti da li nekoga treba lustrirati, pa je mogućnost greške ogromna. Pored toga, postoji i velika opasnost od korišćenja lustracije kao sredstva za obračun sa političkim protivnicima. Profesor Herman Švarc je naglasio da lustracija kada se primenjuje kao administrativna mera po pravilu nije zasnovana na transparentnim kriterijumima, a kada je zakonski formulisana opet je teško odrediti telo koje bi sprovodilo ovaj proces. Pravi i jedini zadatak lustracije jeste da ona treba da spreči da na odgovorna mesta u državnim institucijama dođu ljudi koji bi, zbog svojih političkih ubeđenja i zbog kršenja ljudskih prava u prošlosti, mogli da spreče ili uspore razvoj države i društva.

ISTINA I POMIRENJE: Kada je reč o pomirenju, postoje dva pristupa ovom pitanju, a razlikuju se prema odgovoru na pitanje zašto želimo pomirenje. Jedan odgovor je: zato što pojedine institucije (crkva, vlada itd.) kažu da je ono potrebno. Ovde je reč o moralističkom pristupu. Drugi odgovor kaže da pomirenje želimo zato što je to u našem interesu, i tada imamo posla sa pomirenjem kao procesom. Ovaj pristup je mnogo efikasniji, jer ne traži da se ljudi simpatišu i vole, već omogućava da se saglase o osnovnim principima koji im omogućavaju koegzistenciju. Da bi se pomirenje zaista dogodilo, veoma je važno odrediti pravi trenutak za početak rada na ovom procesu. On ne može početi dok su ratne rane još sveže. Isto tako, ne sme se ni previše odlagati zbog drugih političkih prioriteta. Praksa pokazuje da često postoje problemi važniji od pomirenja. U takvoj situaciji, ako već nije moguće raditi na pomirenju, politički je mudro ne raditi ništa što bi moglo da mu naškodi.

Glavni instrumenti pomirenja jesu: utvrđivanje istine, komisije za istinu i pomirenje, kao i reparacije za žrtve. Utvrđivanje istine je preduslov pomirenja, jer stvara objektivnu mogućnost da ljudi sagledaju prošlost u smislu zajedničke patnje i kolektivne odgovornosti. Važno je shvatiti da i počinioci i žrtve postoje na obe strane koje su bile u sukobu. Komisije za istinu pomažu da se ona ustanovi, zalažu se za suđenje zločincima, za usvajanje platforme za pomoć žrtvama i predstavljaju vid katalizatora za javnu raspravu. Da bi ove komisije efikasno radile, neophodna je jaka podrška javnosti i razmevanje za probleme žrtava. Takođe je neophodno i postojanje jakih nezavisnih medija, koji neće samo izveštavati o radu komisije već će ga i analizirati. Značajan uslov za rad komisije jesu i međunarodna podrška i pritisak.

REPARACIJE: Kod pitanja naknade žrtvama prepliću se druga dva mehanizma: utvrđivanje istine i reforma institucija. Reparacije mogu biti individualne, ali i kolektivne, u smislu da čitave grupe dobiju materijalnu nadoknadu. Kolektivna naknada može se realizovati i izgradnjom škola, bolnica i sl. Neophodno je da reparacije budu proporcionalne težini kršenja prava žrtava. Drugi aspekt reparacija odnosi se na imovinske procese. Veliki broj izbeglica u zemljama zapadnog Balkana rezultirao je time da su se u kuće raseljenih uselili drugi ljudi. Kod donošenja odluke o visini i vrsti naknade žrtvama sud mora da vodi računa i o nekim praktičnim pitanjima. Na primer, u slučaju Srebrenice, kao najveće egzekucije civila u Evropi u drugoj polovini XX veka, utvrđeno je da je Republika Srpska prekršila ljudska prava. Međutim, kancelarija UN-a za ljudska prava, kao privremeno sudsko telo u BiH, odlučila je da porodicama žrtava bude isplaćena kolektivna, a ne pojedinačne naknade, u iznosu od četiri miliona maraka i da bude podignut spomenik u Potočarima. Da su dosuđene individualne naknade, Republika Srpska bi bankrotirala.

DOMAĆA SUĐENJA: Ovo pitanje je podtema uvođenja vladavine prava u postkonfliktnom periodu. Zato se ovde zapravo radi o izgradnji pravosudnog sistema za suđenja optuženima za ratne zločine. Prvo praktično pitanje jeste kako izabrati ljude za pravosudne funkcije. Oni moraju da imaju neophodno iskustvo i znanje iz oblasti suđenja za ratne zločine i povezana krivična dela. Drugo pitanje je da li akteri treba da budu iz lokalne sredine ili međunarodni stručnjaci. U praksi se pokazalo da je bolje kada su to lokalni akteri. Treba postaviti sudije, tužioce i advokate odbrane. Postojeća tendencija da domaća pravosuđa zaborave na advokate odbrane nije dobra, jer se time umanjuje legitimitet suđenja. Takođe, kod domaćih suđenja, problem može nastati zbog etničkih predrasuda ljudi na pravosudnim funkcijama. Srećom, i za to postoje rešenja. Jedno je da lokalni akteri budu uključeni u formiranje etičkih standarda, jer će tako biti skloniji da ih, tokom suđanja, primenjuju. Drugo rešenje jeste uvođenje mentora koji sedi sa čovekom na pravosudnoj funkciji, ali se ne meša u donošenje odluka. Njegova uloga bila bi savetodavna, u smislu skretanja pažnje na to da li je neko pitanje obrađeno do kraja ili da li treba pokrenuti neko etničko pitanje. Iskustvo pokazuje da ljudima to pomaže da se udalje od otežavajućih faktora u koje spadaju i etničke predrasude.