Nema sumnje da je na našim prostorima Alan Ford više od strip-serijala. Sticajem okolnosti, satirične avanture disfunkcionalne Grupe TNT nastale iz pera Maksa Bunkera i Magnusa, na području bivše Jugoslavije popularnije su nego u matičnoj Italiji. Veliku zaslugu za to možemo pripisati i izvanrednoj adaptaciji prevodioca Nenada Briksija, koji je učinio da Alan Ford u našim izdanjima zaista bude duhovitiji od originala. I ukratko, već decenijama je Alan Ford ex-jugoslovenska satira života i popkulturni fenomen, čije citate poznaju i oni koji se za strip ne zanimaju.

Ipak, sve zasluge pripisuju se izvanrednom tandemu – Magnus i Bunker – koji su daleke 1969. godine u naletu inspiracije stvorili plejadu likova kojoj se i danas rado smejemo. Oni su uspeli da ispletu kompleksnu mrežu socijalne i političke kritike, improvizovane komedije, grafičkih doskočica i repetitivnih kanonskih šala, koje odolevaju vremenu i prilikama, te su i danas, pola veka od nastanka, i dalje aktuelni.

Obeležavanju pola veka od nastanka Alana Forda pridružio se i Beograd. Tačnije "Belgrade Waterfront" i "Color Media Communications", koji su na savskoj promenadi Beograda na vodi priredili izložbu printova tabli i naslovnica Alana Forda. Izložbu je otvorio niko drugi do jedan od gradskih oca – Goran Vesić.

No, dok je verovatno zabavno i neizbežno Alana Forda kao niz gegova vickastih junaka, ne sme se smetnuti s uma da su Magnus i Bunker stvorili serijal kao oštru kritiku društva, pogotovu njegovih korumpiranih i izrabljivačkih strana. Bogataši, dekadentni sistemi vrednosti, politička korupcija i klasne razlike stalni su motiv Alana Forda, čak više nego visprene dosetke glavnih junaka ili Briksijeve adaptacije natpisa na Grunfovim majicama.

Magnus i Bunker bili su nemilosrdni prema političkim i bogataškim strukturama, što će teško biti prikazano na izložbi koju bi otvorio neko iz vlasti. Ili bi to učinio iz neznanja ili ultimativnog čina autoironije, jer veliki deo segmenata iz Alana Forda primenjiv je na današnjicu. Tako, na primer, poseta Amerikanaca diktatorskom režimu odigrava se u maniru Potemkinovih sela; dok predizborna kampanja iz (Ne) glasajte za Notaxa razotkriva ciničnost stranačkih skupova i razlika u porukama radničkom i bogataškom staležu.

A i kao jedan od najistaknutijih negativaca iz Alana Forda ističe se Superhik, razbojnik kužnog zadaha koji otima od siromašnih da bi dao bogatima. Osim što je epizodom Superhik serijal dobio na popularnosti u Italiji, ovaj arhineprijatelj Grupe TNT prvi put se pojavljuje da bi zapalio straćare kraj reke koje su se našle na putu izgradnji luksuznog naselja.

Već u sledećem broju pojavljuju se čuvena tri gradska oca, od milošte zvana Tri prasca zbog facijalne sličnosti sa ovim životinjama u orvelovskom maniru. Tri prasca su oličenje korupcije i bahatosti vlasti, i redovno vrše pritisak na dobroćudnog šefa policije da bi zaštitili bogate moćnike Njujorka. Magnus i Bunker ih nisu štedeli. Bilo da štite Superhika jer otima od siromašnih, ili puštaju očito krivog Centuriona na slobodu jer pripada bogatima, Tri prasca su paradigma vlasti u svakom obliku i vremenu. Jedino je pitanje koja je vlast spremna da to prizna sebi i drugima.

Izložba povodom jubileja Alana Forda osim što se drži opštih mesta, priređena je u senci dela grada koji simboliše sve što su autori ovog serijala uspešno ismevali još pre pola veka. I otvorena je pod pokroviteljstvom alanfordovskih likova, koji nisu svesni implikacija na koje ovaj strip sugeriše.