Jesenja televizijska šema je potpuno u znaku rijaliti programa. Oni su postali centralna medijska tema, svojevrstan međaš oko kojeg se definiše identitet komercijalnih TV stanica i javnog servisa.

Počnimo od te formalne podele.

RTS je na početku sezone jedini odoleo formalnom uvođenju rijaliti programa u klasičnom smislu. Pink je spektakularno najavio 6. sezonu "Farme", Happy je štafetno menjala "Maldive" i "Parove" prebacujući učesnike iz bašte u podrum, dok se grčka grupacija (Prva i B92) hvalila "Velikim bratom", toliko velikim da se emituje na dve televizije. Svim TV privatnicima, rijaliti programi su zauzeli više od polovine dnevnih termina. Računicu smo već izvodili, a prema njoj, ovaj vid zabave je najjeftiniji za proizvodnju, a ujedno i najzahvalniji za marketinšku eksploataciju. U neuređenom medijskom prostoru, uz blokove reklama, plasiranje proizvoda i kojekakav PR, koji ide do pućkanja elektronskih cigareta, zarada je veoma primamljiva. O zaradi govorim na samom početku jer duboko verujem da gledamo sirotinjsku televiziju, koja rijaliti programe štancuje da bi uz minimalna ulaganja ostvarila maksimalan profit. U tom pogledu, rijaliti programi su uzoran primer liberalnog koncepta tržišta u sferi medija. Ljudima ćete dati ono što navodno najviše žele da gledaju, bez bilo kakvih ograničenja ili skrupula, uz najmanje ulaganje i maksimalan profit. Pomislite zato na rijaliti programe kada vas neko ubeđuje da će privatizacija, uz slobodno tržište, biti rešenje naših problema u zdravstvu, školstvu, energetici ili mobilnoj telefoniji. Slika tranzicionog kapitalizma najbolje se oslikava u žučnim raspravama starleta, estradnih zvezda i javnih ličnosti opšte prakse.

Činjenica da su rijaliti programi toliko veliki da se emituju na svim komercijalnim televizijama (Prva je nedavno prepustila "Velikog brata" Devedesetdvojci, pa ne znam da li se VB smanjio) dovela je do neplanirane TV ekranizacije još jedne zablude liberalnog koncepta. Uveravali su nas da na tržištu svako može pronaći svoj deo marketinškog kolača i da će više TV kanala dovesti do bogatije ponude TV programa, jer će se televizije boriti za pažnju gledalaca. Đavola! Umesto toga, dobili smo jedinstveni rijaliti koncept, svojevrstan monopol bizarnosti, a televizije se samo nadmeću u kubikaži silikona, eksplicitnosti snimaka seksa i količini cvrkutanja kojim se pokrivaju psovke takmičara – da ih slučajno ne čuju nežne dečije uši!

RTS se ovde poneo kao pravo-pravcato javno preduzeće. Iako se u svim ostalim delovima programa nadmeće sa komercijalnim televizijama, na sreću, odustao je od trke u kategoriji rijalitija. To naravno ne znači automatski da je program javnog servisa miomiris poljskog cveća, lišen bizarnosti i kiča, ali sopstvena inercija i višedecenijska tradicija sačuvale su javni servis od brukanja. Danas mu se gledaoci vraćaju kao bolesnici koji će se ipak radije operisati u državnoj bolnici nego u fensi privatnoj klinici. U medijskom smislu je zato RTS danas nalik na Klinički centar ili VMA, zavisno od toga koliku dozu discipline preferirate.

SIMBIOZA PROSTAKLUKA: Drugi aspekt rijaliti programa o kojem se polemiše jesu njegova bizarnost i opscenost. Skloni smo da idealizujemo TV programe u inostranstvu, naročito na "kulturnom Zapadu". To naravno nije istina, jer ćete i kod domaćih kablovskih operatera naići na desetine bizarnih rijaliti programa koji su popularni u celom svetu. Poslednji na koji sam naleteo bavi se životom i izgledom žrtava preteranih zahvata plastične hirurgije i botoks terapija. Gledate lica i tela ljudi, naročito ženska, koja izgledaju kao cirkuske atrakcije. Da ne dužim – nismo mi tu najgori, ovakvi programi su globalni zaštitni znak današnje televizije. No, iza coktanja i prenemaganja, iza malograđanskog zgražavanja, a zatim gledanja ili virenja – leži mnogo dublji društveni problem. Polemika oko rijaliti emisija predstavlja fantastičnu surogat temu za surogat društvenu polemiku. Pomislite samo da li u ovom trenutku u Srbiji, na bilo kom TV programu, imate ozbiljnu diskusiju oko ključnih pitanja o neposrednoj budućnosti naše zemlje?

Kako danas izgleda podrška ili percepcija Srbije u Evropskoj uniji?

Da li će posle kampanje u Crnoj Gori, sledeća zemlja kandidat za članstvo u NATO-u biti Srbija? Da li je liberalni ekonomski koncept napušten ili će se resursi prodavati onome ko da više? Kako će izgledati zdravstvo ili školski sistem za pet godina? Konačno, kako će Srbija odgovoriti na buduće izazove i svetske procese, čiji smo delić osetili prethodnih meseci kada su desetine hiljada ljudi peške prošle kroz Srbiju?

Umesto svih ovih tema, javni prostor je ispunila debata o borbi protiv rijaliti programa. Da li se od fizičke i mentalne pornografije borimo samo daljinskim upravljačem ili "neko to mora da zabrani"?! Javni prostor je ovom polemikom toliko kontaminiran da stičem utisak kako smo praktično uvučeni u polemiku koja nalikuje na beskrajne i jalove rasprave ukućana, farmera ili parova.

Traže se nijanse u nivou prostakluka, dozvoljeni decibel psovanja i prihvatljiva doza penetracije ispod ili iznad pokrivača. Meri se intenzitet ćuški, dozvoljena količina kriminaliteta u biografijama i tarifa u seksualnim uslugama.

Za dodatnu medijsku promociju rijaliti programa zato su neophodni tabloidi,

jer se tom simbiozom međusobno hrane. Zato ćete rijaliti zvezde pronaći na prvim stranama, zbog veza sa političarima, u crnoj hronici kroz primere porodičnog nasilja, u društvenoj rubrici kroz selebriti vesti – sve do sporta gde se starlete nude sportistima i nagrađuju njihove uspehe striptizom ili oralnom završnicom.

Kada se diskutuje o rijaliti programima, uvek se setim one medijske sačekuše čija žrtva je bio Ivica Dačić. Sećate se, njemu su organizovali ko bajagi ozbiljan intervju, koji je vodila Plejboj zečica bez gaća. Takva je rasprava o rijaliti programima u javnosti – pričate sa gologuzim sagovornicima o golim dupetima i sisama. Obučeni.

SRPSKA POLITIKA MINUS SILIKONI: Treći aspekt rijaliti programa koji inficira društvenu stvarnost jeste model komunikacije. Iako se kritike najčešće upućuju na račun golotinje i pornografije, ona je po mom mišljenju samo prigodna scenografija. Golotinja samo privlači pažnju i priprema publiku za centralnu atrakciju, a to je – svađa! Rijaliti živi za fajt i živi od fajta takmičara. Specifična težina učesnika meri se njihovom sposobnošću da se satima i danima pičkaraju (da izvinite na izrazu jer bolji nemam). To se kod nas zove – taktika! Dobar borac će se uporno prepirati koristeći sva sredstva osim batina, jer tada će ga Produkcija izbaciti. Ni ovaj element, od kojeg vam igra želudac ili džigerica, nije patent ovih programa. Prepoznao sam taj fizički osećaj iz višedecenijskog praćenja političke rasprave u Srbiji. Rijaliti je kao Skupština, imate imunitet i možete da kažete šta god želite, a kada nekog polijete vodom obezbeđenje vas iznese iz sale.

Rijaliti abolira neznanje, nekulturu, makijavelizam i društveni darvinizam, gde će najsnažniji pojesti slabije. Oblast društvenog života gde je borba vid opstanka jeste – politika. Za mene je takođe neverovatna sličnost političke scene u Srbiji sa rijaliti programima – način na koji se akteri svađaju. Farmeri, ukućani i parovi najčešće žele da pokažu kako su njihovi protivnici otelotvorenje Sodome i Gomore, dok su oni žrtve napada i progona. Najpoznatija srpska starleta, Stanija, sebe je na Farmi opisala rečima koje bi potpisao svaki ovdašnji političar: "svila na blatu i kaldrmi!"

Zato se Šešelj tako lepo uklopio u "Parove", to je ista burleska u kojoj je on neprevaziđen. Učesnici rijalitija apsolutno su preuzeli jezik naše politike, gde su dijalog i rasprava snagom argumenata zamenjeni veštinom vređanja. Rijaliti je, matematički rečeno, srpska politika minus silikoni!

Hteo sam da napišem i minus starlete, ali ta jednačina onda ne bi bila tačna.

Možda je najvažnija kritika ujedno i najređa i najmanje čujna. Savremeni mediji su kroz ovaj žanr promovisali instant zvezde, koje postaju centralna tema ovdašnjih tabloida. Učestvujući u ovim emisijama možete izaći iz anonimnosti, zaraditi neke (ne preterano velike) pare i otvoriti sebi vrata za socijalno i ekonomsko napredovanje. Akteri, naravno, dobrovoljno pristaju na učešće u rijaliti programima. Međutim, pošto znamo da nema besplatnog ručka, zapitajmo se čime se plaća medijska slava koju kasnije poput žetona starlete menjaju za posao u nekom ministarstvu, kriminalci za popravljanje imidža ili odgodu služenja zatvorske kazne, pevači za promociju novog materijala, a Miki Đuričić za plaćanje kockarskih dugova.

I ovde je paralela sa društvenom stvarnošću u Srbiji tužno očigledna. Mi svakodnevno satima uživo gledamo posledicu ekonomske i društvene tranzicije čija najsurovija posledica jeste – upotreba čoveka. Učesnici programa, poput ogromne većine građana Srbije, poput radnika pod udarom Zakona o radu, postaju najamna snaga u službi Kapitala. Surova eksploatacija "jeftine i stručne radne snage" u rijalitiju dobija svoju ekstremnu formu – jer učesnici dobrovoljno prodaju vlastitu intimu. Vi se razgolićujete pred kamerama, fizički i psihički, često po unapred utvrđenom cenovniku, a na vama je da odredite koliko ste daleko spremni da odete u tom "svlačenju".

Zato će možda zvučati čudno kada kažem da tu ne vidim nimalo glamura, naprotiv, najčešće aktere vidim kao žrtve medijske manipulacije, gde se veoma često uništava integritet ljudskog bića. Društvo je zato (a time i mediji) dužno da građanina zaštiti čak i kada radi u korist svoje sopstvene štete.

Društvo vam neće dozvoliti da date oglas i prodate nekome bubreg, čak i ako umirete od gladi, ali eto dopušta da na TV-u radite šta god poželite.

U socijalno-psihološkim eksperimentima, iz kojih su nastali rijaliti programi, ispitivala se granica do koje su ispitanici bili spremni da idu u potčinjavanju autoritetima raznih vrsta i izražavanju agresije prema drugim ljudskim bićima.

"Pobednici" su bili oni koji su bili u stanju da prekinu učešće u eksperimentima i odbiju samoponižavanje ili ponižavanje drugih. U rijalitiju je pobednik najčešće najuspešniji manipulator. Manipulacija se odvija – ne samo prema drugim takmičarima, već i prema gledaocima koji glasanjem eliminišu konkurenciju i biraju pobednika. I ovde je analogija sa političkom scenom Srbije veoma direktna.

Na kraju ovog teksta verovatno bi očekivana presuda bila: ukidanje takvog programa. Mislim da bi ovo bilo jednako pogrešno kao i ukidanje višestranačja, jer su birači razočarani u kapacitet političkih partija da menjaju Srbiju nabolje i jer se međusobno svađaju. Taj idealni jednopartijski TV program je velika iluzija, baš kao i jednopartijski sistem. Rešenje za kvalitetniji TV program isto je kao i za mnoge druge probleme u Srbiji, a to je poštovanje zakona i jačanje demokratskih institucija. Ono što ne bude dozvoljeno i ono što bude osuđeno u društvu, ne sme biti tolerisano ni na televiziji. Rijaliti programi ne mogu biti nikakav izuzetak.