Ovih dana, kad su se Beograd i drugi gradovi Srbije ponovo našli u samom vrhu crnih lista najzagađenijih gradova sveta, neko je pronašao snimak s tribine "Vremena" pod nazivom "Ekologija i zaštita voda, zemljišta i vazduha", na kojoj je Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice "Petnica", govorio o uzrocima zagađenog vazduha u Srbiji. Snimak je iz februara, iz vremena pre korone, ali se ubrzano iz dana u dan širio društvenim mrežama.

Majić tu objašnjava kako je otrovan vazduh koji dišemo: "Ključni skok zagađenosti se desio pre četiri, pet godina, a u Beogradu pre godinu dana. Zašto? Zato što postoji ugljarska mafija koja otkopava jalovinu. REIK ‘Kolubara’ dozvoljava da se jalovina sa 30, 40 odsto gline prodaje kao ugalj za jeftine pare. Stotine hiljada domaćinstava to kupuje. Prvo su to počele opštine koje su blizu Lazarevca zbog malih transportnih troškova. Zato je u Valjevu došlo do oštrog skoka, kao i u Lajkovcu, gde se ne meri, na Ubu i u Lazarevcu. A kad je ta mafija izvršila obračun sa mafijom koja je ranije prodavala ugalj u Beogradu, na beogradskom tržištu se prošle godine desio veliki skok tog kvaziuglja, koji nije ugalj. On sadrži ogromnu količinu gline, koja je teška, koja je hidroskopna, koja izaziva da dim, umesto da ide uvis, pada na zemlju sa svim onim što je unutra. Ali, to je tabu tema, o njoj se ne sme govoriti."

I to je povod za ovaj razgovor s višedecenijskim direktorom Istraživačke stanice "Petnica", jedinstvenog u svetu modela naučno-obrazovne ustanove. Vigor Majić je i naša "Ličnost godine 2008". Uređivački kolegijum "Vremena" izabrao ga je tada jednoglasno, zbog pozitivnog doprinosa unapređenju društvenih institucija.

"VREME": Ukazali ste na ugljarsku mafiju. Zašto država ćuti i dopušta da se jalovina sa 40 odsto gline prodaje kao ugalj za jeftine pare?

VIGOR MAJIĆ: Država je ćutala o mnogim stvarima. Mislim da se i ovde radi jednostavno o izbegavanju "talasanja" i pokretanja tema za koje odgovarajuća ministarstva i službe nemaju dovoljno agilnih i sposobnih pojedinaca, koji bi se time bavili od početka do kraja. Vidim svojim očima i osećam svojim nosem i plućima da se dešava nešto strahovito opasno i da većina ljudi toga nije svesna.

Znate, mi imamo hroničnu usporenost u radu javnih službi. Sećam se da je Svetska zdravstvena organizacija počela od sredine januara da svakodnevno objavljuje upozorenja o širenju infekcije kovid 19, sve sa sugestijama kako da se zdravstveni sistemi pripreme za to. Mi smo u Petnici krajem januara imali sastanak na temu očekivane epidemije ove bolesti i krenuli smo da nabavimo neka zaštitna sredstva. Bilo je tužno videti kako do sredine marta lokalne zdravstvene ustanove i lekari nisu imali nikakve instrukcije, savete, preporuke, podršku u zaštitnim sredstvima i sl.

Zašto kod nas sve ide tako sporo, zašto se nosioci odgovornih poslova plaše svake inicijative, ne znam. Možda smo to nekako usadili duboko u sebe. Uprkos svim mitovima i bajkama, mi smo uglavnom nacija kukavica i miševa, vekovima smo uljuljkivani da neko drugi treba da misli umesto nas, da neko drugi rešava naše probleme, da je ćutanje zlato, a da pametniji popušta.

Zašto stručnjaci ne reaguju? Neko bi, valjda, trebalo da zna nešto o toj jalovini za ogrev, jer vi ste reagovali samo kao građanin?

Mi sigurno imamo dosta nominalnih stručnjaka koji ističu kako su specijalisti za ugljeve, grejanje, kvalitet vazduha, plućne bolesti ili šta već sve ne. E, sad, nisu ni svi oni baš pravi stručnjaci, jer su se nekako provukli kroz studije a da ništa bitno nisu razumeli i shvatili, i sada žive od slave stručnjaka pažljivo izbegavajući da se eksponiraju bilo gde, gde bi se mogli suočiti s konkretnim pitanjima. Mi imamo dosta te bedne inteligencije koja je čvrsto zasela u profesorske fotelje i grčevito ih se drži, sprečavajući svako uznemiravanje situacije koja im očito prija. Univerziteti su, pak, slabi i nespremni na lična zameranja, pa se tako iz decenije u deceniju broj oportunista i nestručnih ćutologa konstantno povećavao, pa mi se čini da su oni danas u većini. Tvrde da sve znaju, da su eksperti, mašu kojekakvim papirima i radovima, ali ih nikada nećete sresti da prvi ukažu na neki problem i da potegnu da se reši.

Živite u Valjevu, u kojem je već više godina unazad vazduh otrovan. Kako se štitite od zagađenja? Da li je uopšte moguće zaštititi se?

Od zagađenog vazduha se jednostavno ne možete zaštititi. Možete pobeći negde dalje, na više kote, u planinu. No, ne zaboravimo, deca provode dan u predškolskim ustanovama ili u školama. Nijedna od ovih institucija nije projektovana i opremljena da filtrira vazduh. Čak i klima uređaji koji su se poslednjih par decenija počeli koristiti gotovo svuda (ali ne i u obdaništima i školama!) nemaju mogućnost provetravanja, tj. ubacivanja čistog vazduha spolja i izbacivanja ustajalog vazduha van prostorija.

Kada se pojavila epidemija i kada su lekari počeli da apeluju da se prostorije provetravaju, mnogi su shvatili da to nije tehnički moguće, naročito ako je napolju previše hladno ili previše vruće. Istina, poslednjih par godina pojavili su se u prodaji različiti uređaji za filtriranje vazduha, mahom namenjeni domaćinstvima, tj. sa mogućnošću da pokriju jednu ili dve manje prostorije. Dakle, mi nemamo nikakav praktičan način da pročistimo vazduh. Projektanti bi ubuduće svaku školu, obdanište, medicinsku ustanovu i javni prostor trebalo da obavezno projektuju sa sistemima za filtraciju i pročišćavanje vazduha.

Ma šta činili, problem zagađenog vazduha se neće moći rešiti lako i brzo. Čak i najbolje osmišljene akcije zahtevaće vreme.

U Valjevu, lokalna uprava nikada nije ozbiljno komentarisala niti pokušavala da se uhvati u koštac s problemom otrovnog vazduha. Prethodni gradonačelnik je formirao nekakvu nemuštu grupu, čiji je zaključak bio da ulice treba češće prati. Ugalj niko nije pominjao. Svi su to znali ili osećali, ali su ćutali. Sadašnja gradska uprava je još u fazi konstituisanja (od leta), i zato bi trebalo da budemo strpljivi još tri, pet, petnaestak meseci. Nemam poverenja da će išta pametno i odlučno učiniti. Eto, ove jeseni je prekinuto merenje kvaliteta vazduha, što se do sada obavljalo na 5-6 tačaka. To znači da je vazduh valjda postao toliko dobar da nema smisla dalje trošiti pare na merenje.

Šta kao građani možemo da učinimo?

Mnogo toga. Svako bi trebalo da u svojoj kući pokuša da izbegne korišćenje lošeg uglja, način grejanja i ukupno ponašanje koje drugima nanosi štetu. Zatim bi trebalo da ljude s kojima smo u kontaktu ubeđujemo da poboljšaju svoj način grejanja ako se greju individualno, i da i oni prenose to drugima. Možemo da sami merimo, pišemo, govorimo, razmenjujemo informacije o kvalitetu vode, vazduha, zemljišta, deponijama, pokvarenim vozilima i svemu što nam ugrožava zdravlje i život. I, naravno, možemo da svoju decu učimo da budu hrabrija, odlučnija, uspešnija od nas.

Predlogom budžeta Beograda za 2021. smanjena su ulaganja u borbi protiv zagađenja vazduha za 45 miliona dinara, poznato je i da 6.000 ljudi godišnje u Srbiji umire zbog posledica izazvanih zagađenjem vazduha?

Ja ne bih poredio ulaganja grada Beograda i smrtnost u Srbiji. Beograd i Srbija su dve veoma udaljene stvari. I da su oba podatka tačna, možda je stanje u Beogradu dobro i tamo niko ne umire od zagađenja, pa zašto onda trošiti pare. Gradonačelnik je lekar i verovatno najbolje zna koliko su deca, pa i stariji u Beogradu zdravi i snažni. No, da budemo ozbiljni, možda se drugim budžetskim linijama želi nešto postići. Ne znam, ja, znate, živim u drugoj državi – u Valjevu.

Šta je s naukom u Srbiji?

Srbija ima relativno snažnu nauku, ali nisu sve oblasti podjednako razvijene. Nauka je takođe nepovezana, nesamostalna, opterećena komplikovanom birokratijom, i često prepuna neproduktivnih i nesposobnih ljudi koji su se nekako ubacili, ušunjali u institute i na fakultete ali, uistinu, ne razumeju oblast kojom se kao bave. Znate, da biste doktorirali po svim svetskim, ali i domaćim pravilima, potrebno je da načinite originalni doprinos u nekoj oblasti na međunarodnom nivou. Imam utisak da je takvih ljudi znatno manje od onih koji su samo uporno čekali na red.

Želim da kažem da nemam mnogo toga protiv onih koji jure titule da bi se bavili nečim drugim, kojima prija naučna titula, lepo se osećaju kada ih neko oslovljava itd. Mene brinu oni koji sa titulom ulaze u nauku i čine je neproduktivnom, nedinamičnom, koče svaku ozbiljniju inovaciju i inicijativu i trude se na sve načine da onemoguće napredovanje mladih i sposobnijih. Evo, tema na koju je usmeren ovaj razgovor, zagađenje vazduha, sjajan je primer za sve to. Nije se smelo dopustiti da te crne brojke saznajemo iz stranih medija, iz međunarodnih servisa i iz godišnjih izveštaja domaćih agencija. To je problem na koji je prvo morala da ukaže domaća nauka. Valjda ti ljudi, mislim na one koji su bliži problemu – lekare, hemičare, klimatologe, geologe, mašinske inženjere, stručnjake za klimatizaciju i grejanje – imaju oči i nos, valjda su u stanju da prepoznaju problem pre običnih ljudi. Oni, znate, imaju jednu snažnu moralnu obavezu, noblesse oblige, to zvanje, te titule im stvaraju nezaobilaznu moralnu dužnost da ukazuju na probleme koje prepoznaju i da se trude da doprinesu rešenju.

Osamdesetih ste bili predsednik Izvršnog odbora Republičkog fonda za nauku, a odmah posle petooktobarskih promena bili ste zamenik ministra prosvete Gaše Kneževića. Da li biste mogli da uporedite ta vremena, kroz svoje iskustvo u državnoj upravi, i odnos države prema nauci i obrazovanju u tim vremenima i danas?

To je teško pitanje. Ljudi imaju sklonost da prošlost posmatraju kroz ružičaste naočare, kao da je ranije sve bilo lepše i bolje. To nam se čini jer smo sami bili mlađi, lepši i puni energije. O nauci ću još reći samo to da nikada nismo uspevali da potisnemo ogromnu količinu sujete koja je postojala u tzv. naučnoj zajednici. Veliki broj današnjih fakulteta u sastavu državnih univerziteta nastao je prostom deobom, zbog loših odnosa između pojedinaca. Nekako kao da nemamo tu veštinu, to znanje, kako sarađivati sa drugima čak i kada ti drugi imaju u nečemu različito mišljenje. Tih osamdesetih godina nauka u Srbiji se borila za mrvice novca iz budžeta, ali je bilo sjajnih projekata, gradili su se instituti i fakulteti.

Što se obrazovanja tiče, koliko god dugo da pratim obrazovanje, znači od studentskih dana kada sam napisao prvi model reforme obrazovanja (naravno, dosta naivan), mnogo toga se promenilo, a mnogo toga je ostalo isto. U obrazovanju postoje dve nevidljive vrednosti koje se nigde direktno ne pominju, ali koje određuju sve pokušaje promena i poboljšanja. Jednu nazivam ideologijom obrazovanja, a drugu paradigmom škole. Ideologija je čitav niz vrednosnih stavova koje autori nastavnih programa nesvesno prihvataju i ne dovode u sumnju. Na primer, bespogovorni autoritet nastavnika, dužnost roditelja da podučava dete, neupitnost činjenica u udžbenicima, slavna i bezgrešna nacionalna istorija, kolektivne vrednosti ispred individualnih itd.

Paradigma škole, pak, za mene predstavlja skup čvrstih uverenja o funkcionisanju školstva koje se niko od reformatora ne usuđuje da dodirne – na primer, da se obrazovanje dominantno mora sprovoditi u školi, da je škola jedna posebna zgrada podeljena na učionice, da učenici moraju biti grupisani po uzrastu, da tumačenje svih znanja obavlja nastavnik, da se uči iz strogo probranih i ograničenih izvora (udžbenici, lektira), da je učenje sposobnost ponavljanja verbalnih sadržaja, da je stroga disciplina i bezuslovno poštovanje pravila osnovni uslov funkcionisanja škole, da sve što se dešava u školi mora biti pod kontrolom nastavnika, a nastavnici pod kontrolom direktora, a direktor pod kontrolom ministarstva.

I sada, ako želite da nešto poboljšate, a shvatite da to dira u ideologiju ili u tu paradigmu, trebalo bi odmah da izračunate da je to nemoguć zadatak. Dakle, mi nismo nikada imali ozbiljnu reformu obrazovanja jer smo od takvog zahvata odustajali odmah na početku. Godinu i po dana koje sam proveo u ministarstvu je bilo vreme kada sam naučio koliko se službenici u upravi nogama i rukama bore protiv bilo kakvih ozbiljnih promena, a onda kada vam sa vrha države nalože da treba pogaziti ustavne i sve obrazovne principe i, recimo, navrat-nanos uvesti veronauku, onda taj aparat zdušno to učini bez trunke griže savesti.

Kako ste u "Petnici" organizovali programe, kako funkcionišete u korona krizi?

Ove godine smo nekako ispali pametni ili srećni, ili i jedno i drugo. Već u januaru smo osetili da se približava ozbiljna epidemija i počeli da razmišljamo o reorganizovanju programa. Nakon prekida zbog vanrednog stanja, obnovili smo direktan rad s decom tokom leta i planirali da sve kurseve i seminare završimo 24. oktobra, i to ne zato što smo dalekovido predvideli eksponencijalni rast broja obolelih, već smo računali na godišnje doba i kraj perioda kada možemo raditi na otvorenom i držati prozore kabineta i učionica otvorenim.

Ispalo je da smo mnogo toga uradili na vreme, i da su svi programi koje smo uspeli da organizujemo tokom leta i jeseni prošli veoma dobro. Učesnici su se ponašali vrhunski odgovorno i savesno, a opet su se družili i komunicirali. Bili su veoma srećni što imaju priliku da rade. Sada privodimo kraju proces prijavljivanja za narednu godinu. Potrudićemo se da "Petnica" svakako funkcioniše dobro i uspešno, da odgovorimo na visoka očekivanja naših poštovanih učesnika.

Da li današnja vlast razume značaj Stanice? Kakav je odnos države prema "Petnici" danas, u poređenju s odnosom koji je postojao prema ideji osnivanja "Petnice" pre 38 godina?

U toj prvoj deceniji rada kao da su nas svi gurali napred. Tada nije bilo ministarstava, već su postojali fondovi (SIZ-ovi) i republički sekretarijati i razni zavodi. Svi oni su svake godine dolazili u "Petnicu" kada smo bili skromni po kapacitetu, i svi su se neprekidno raspitivali šta nameravamo, šta nam je potrebno, gde mogu da pomognu. I tada smo bili nezavisni, dakle, nevladini, ali im to nije smetalo da prate svaki naš korak da bi se time svuda okolo hvalili.

Od sredine devedesetih stvari se menjaju. Promenilo se mnogo vlada i ministara. Nekako, kao da je za većinu "Petnica" bila nekakav teret, nekakav problem koji je najbolje zaobilaziti. Vidite, "Petnica" je do ove godine dobijala oko jednu četvrtinu svojih godišnjih troškova preko Ministarstva nauke i prosvete. Sve ostalo smo morali da pronalazimo uz pomoć sponzora, gde je Naftna industrija Srbije najveći i najsavesniji sponzor (dok se domaća javna preduzeća ne odazivaju), mreže donatora, participaciju za deo seminara i kampova, fonda koji okuplja bivše polaznike i kroz međunarodne programe, gde je "Petnica" postala vrlo atraktivno mesto. No, ove godine ministarstvo je smanjilo sredstva, izgubili smo sve međunarodne programe, a deo ranijih sponzora i donatora se našao u nevoljama. Tako, očajno se borimo da ne potonemo. Nemamo izbora.

A grad Valjevo?

Ne smetamo jedni drugima. Valjevo do sada nije pokazalo volju da ozbiljnije pomogne "Petnicu". Pravdali su se da nemaju način za to, što je možda tačno. "Petnica" je veliki kompleks sa pet zgrada, više od 8000 kvadratnih metara prostora, pedeset zaposlenih, čak do 30.000 noćenja. U Valjevu svake godine kroz nabavke, doprinose i razne druge troškove ostavljamo oko pola miliona evra, dakle, iz ugla Valjeva "Petnica" je uspešan izvoznik. Ali, iako se grad pre deset godina obavezao pred Vladom Srbije da učestvuje finansijski na dosta skromnom nivou u troškovima "Petnice", to je momentalno sasečeno na oko desetinu te vrednosti i predstavlja samo simboličnu stavku. No, mi shvatamo da je Valjevo siromašan i nerazvijen grad, mnogo siromašniji i nerazvijeniji nego što u stvari jeste.

Na koji način je danas u naučnoj zajednici u svetu prepoznata "Petnica", šta se promenilo u odnosu na neke ranije godine?

Mislim da se o "Petnici" nekako zna više u svetu nego kod nas. Neretko srećem ljude koji me zasipaju informacijama koje su čuli o "Petnici" negde, na nekim univerzitetima ili skupovima, i to od stranaca i nama nepoznatih ljudi. Mi smo nekada iznenađeni kada vidimo kako nas respektuju, zato što smo svesni sopstvenih slabosti.

Tako pre nekoliko godina "Hemda", najveća specijalizovana srednja škola za rad sa talentima u oblasti nauke iz Tel Aviva, zatraži da gotovo ceo nastavnički kolektiv dovedu u "Petnicu" i da ih mi nedelju dana podučavamo našim metodama rada. Direktorka te institucije ‘ladno izjavi lokalnom novinaru kako je obišla ceo svet, ali smatra da "Petnica" radi najbolje. Mislim da je preterala, ali je ta izjava godila i momentalno smo zaboravili sve probleme s kojima smo se borili. Dolazili su ovde profesori i nastavnici iz Nemačke, Kine, Rusije, Estonije, Češke, Francuske, da ne pričam o kolegama iz Slovenije i Hrvatske koji su do ove godine dolazili neprekidno tokom čitave godine, stalno ste ih mogli sresti kod nas.

No, vidite, svaki dinar razvlačimo kao žvaku, odrekli smo se mnogih važnih ulaganja, čak smo i plate smanjili kako bismo preživeli, nemamo više snage da putujemo na razne važne skupove i da dodatno širimo priču o "Petnici". Svu energiju smo usmerili da preživimo i da proširimo krug sponzora, a to je naporno i oduzima vreme i moć da više mislite o novim idejama i daljem razvoju.