Odnos prema drugom, prema manjini, pokazatelj je gde se jedno društvo nalazi i koje vrednosti bira, te njegove zrelosti i sposobnosti da u drugačijem vidi vrednost, a ne pretnju. Nažalost, to je lakše reći nego učiniti.

Sloboda misli, savesti i veroispovesti, prava da se (ne) veruje, jedno je od osnovnih ljudskih prava. Međutim, verska i druga netrpeljivost, kao i zločini koji iz toga proističu, ne vrebaju i ne događaju se samo u "iscrpljenim društvima" u kojima je pritom građanska svest još nedovoljno zrela pa je lako izazvati požare, već i u onim zemljama koje su viđene kao perjanice u zaštiti ljudskih prava. Današnja Evropa to pokazuje, podsećajući na onu čuvenu orvelovsku podelu na jednake i jednakije. Dok je na papiru, u zakonodavnim rešenjima mnogih zemalja sve kako treba, praksa je, kao i obično, kompleksnija i teža.

"Zapad danas ima jednako, ako ne i više problema kada je reč o zaštiti verskih manjina nego Istočna Evropa", reči su Alfiaza Vaija, člana radne grupe Evropskog parlamenta za antirasizam i različitosti, koja je, uz KEC, bila organizator pomenute Konferencije "Verske manjine kao deo kulturno raznovrsnih društava", zajedno sa Verskom komisijom za migrante u Evropi i Mitropolijom zagrebačko-ljubljanskom.

Kako stoji i u samom pozivu na konferenciju – iako postoji mnogo međunarodnih smernica i akcionih planova za države, kako da osiguraju da različite vere i kulture žive zajedno – izazovi uporno o(p)staju.

OBRAZOVAN – SPASEN: Na Konferenciji su učestvovali stručnjaci iz regiona, Finske, Švedske, Italije, zatim verski velikodostojnici, predstavnici međunarodnih organizacija, država i vlada. Između ostalih, generalni sekretar CKEC-a Heiki Hatunen, vladika Irinej Bulović, ombudsmanke Hrvatske i Finske, Lora Vidović i Pirko Mekinen, izaslanici srpskog predsednika i premijera, Jasmina Marić Mitrović i Vladimir Božović, predstavnici verskih manjina u Hrvatskoj – jevrejske i islamske zajednice, Baptističke crkve…

Zanimljivo je primetiti, s obzirom na značaj skupa i temu da, iako je predstavnik većinske Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj bio prisutan na samom otvaranju, ova Crkva je dosta "stidljivo", neko bi rekao i nevoljno, učestvovala u radu Konferencije.

Učesnici su govorili o kompleksnosti odnosa prema manjinama, o tome kako se lako manipuliše ljudima da se okrenu protiv slabijeg i o odluci koju i manjina i većina moraju da donesu – da iskorače iz svog zatvorenog sveta. Kako je naveo Željko Mraz, generalni sekretar Saveza baptističkih crkava Hrvatske, pozivajući se na jednog književnika – "Svako razmišlja o menjanju sveta, ali niko o menjanju sebe."

Ombudsmanka Finske govorila je o situaciji u njenoj zemlji pred kojom se postavljaju izazovi novih manjina, islamofobije, govora mržnje od kojih samo najozbiljniji završe u policiji, o potrebi za obukom dece i mladih o ljudskim pravima i potrebi da se ova tematika nađe u školskim kurikulumima…

Mnogi govornici su istakli značaj obrazovanja, kao verovatno najvažnijeg odgovora na situaciju sa kojom se savremeni svet suočava. Zagrebački rabin Luciano Moše Prelević je, opisujući današnju Evropu u kojoj se grade zidovi, gde je antisemitizam u porastu i desnica pobeđuje, kazao kako u Hrvatskoj ispitivanja pokazuju da je svaka generacija konzervativnija i netrpeljivija od prethodne, te da propust pre svega treba tražiti u vaspitanju i u školi. Ovakva situacija se svakako ne odnosi samo na Hrvatsku, već na veliki broj evropskih zemalja. Govoreći i o dijalogu između verskih i drugih lidera na našim prostorima, lucidno je zaključio da, "mi baš nemamo dijalog, već druženje i monologe".

Pojedini govornici su smatrali da iako se različita međunarodna tela bave verskom diskriminacijom, neophodan je odlučniji stav kada je reč o zaštiti grupnih verskih prava, kao i zajednički, evropski zakonodavni okvir. Kada je radi o reč, istaknuto je da u hrvatskom zakonodavstvu ima dosta dobrih rešenja – muslimanska zajednica ga pozdravlja kao primer na koji bi trebalo svi da se ugledaju – ali da ipak nije sve tako dobro kada dođe do realnog života, odnosno do, na primer, položaja pravoslavne manjine. (Položaj SPC na Kosovu zahteva poseban tekst, a sramotni je primer nebrige i ugroženosti manjinske zajednice u Evropi 21. veka.)

Najupečatljivije je bilo izlaganje predstavnika mladih, Jelene Nestorović, predstavnice srpske omladine u Hrvatskoj, i Maria Vrselje, predstavnika hrvatske omladine u Srbiji. Nestorović je govorila o strahu koji obični ljudi osećaju i o potrebi da se promeni klima u društvu, da se promene naši mentalni sklopovi, a da je to neophodno učiniti kroz školske programe, kroz veronauku, saglasje reči i dela i prihvatanje odgovornosti javnih aktera i većinske Crkve. Slušajući o problemima sa kojima se Srbi u Hrvatskoj suočavaju, Vrselja je kazao da mu se činilo da sluša o Hrvatima u Srbiji.

ZAŠTO RAZGOVARAMO: Kakva bi u zaštiti verskih manjina trebalo da bude uloga većinske crkve ili verske zajednice?

Jedan sveštenik sa ovih prostora je u privatnom razgovoru vođenom pre nekoliko godina, na komentar potpisnice ovih redova o tome kako su manjinske crkve i verske zajednice u regionu uvek otvorenije u odnosu na svoje matice – većinske crkve i verske zajednice – odgovorio da je manjina uvek ta koja hoće da razgovara, a da većini razgovor, nažalost, ne treba. U saopštenju nakon Konferencije podseća se kako je Crkva u Jevanđelju nazivana malim stadom, drugim rečima, manjinom u ovom svetu, što se ne odnosi na njenu veličinu već na nadu "koja je usidrena iznad ovoga sveta i njegovih dominacija i dominantnih težnji".

Zbog čega većini treba razgovor? Pod jedan, ljudska prava su civilizacijsko dostignuće koje nam poručuje da su svi ljudi jednaki pa takav i mora biti odnos prema njima. A ako se govori o perspektivi hrišćana, u Jevanđelju po Mateju stoje Hristove reči: "Zaista vam kažem: kada učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste". Ako je najmanji od braće onaj kojem treba pomoć, koji stoji naspram većine, onda je samo pitanja – žele li danas hrišćani diljem sveta, ali i regiona, da stanu u odbranu svog Boga, ne ograđujući se od drugog, već prihvatajući ga.