"Ima ovde novca", nekoliko puta tokom intervjua ponavlja Vojislav Lalić, jedan od vlasnika firme StartLabs, "ima novca, ali nema dovoljno znanja kako da se taj novac pravilno upotrebi. I upravo je to jedan od naših zadataka, kao investitora – da osnivačima firmi omogućimo da vide kuda treba da idu."

Firma StartLabs, osnovana u septembru 2013, jeste fond koji ulaže u IT kompanije u ranom razvoju, u zemljama zapadnog Balkana. U zamenu za 10-15 odsto vlasništva u novootvorenoj firmi, oni obezbeđuju do 50.000 dolara, mentorski rad i prednosti prenošenja znanja i preduzetničkog duha iz Kalifornije, Silicijumske doline, gde Lalić već skoro 20 godina vodi nekoliko uspešnih IT firmi.

"VREME": Kako osnivači firmi, startapa, ulaze u celu priču, ko tu koga kontaktira?

VOJISLAV LALIĆ: Mi smo aktivni u zajednici, postoje događaji na kojima učestvujemo, i oni koje organizujemo. Nas startapi obično nađu na tim događajima, to je interaktivan proces za koji je potrebno vreme – pitanje je šta je nekom startapu potrebno u trenutnoj fazi razvoja. Ne dobije svako 50.000 dolara, ima nekih koji su poodmakli, a ima i nekih koji još nisu spremni i nisu počeli, ali svi su obično veoma talentovane individue ili timovi. Sirov talenat postoji i samo je pitanje oblikovanja talenta u startap, jer je to nešto drugo od "imamo ideju i umemo da napravimo softver ili aplikaciju".

Kako neka ideja prelazi u softver?

Ideja ima mnogo. Mislim da svako od nas danas verovatno ima ideju koja vredi 100 miliona dolara. Ali, napraviti od toga startap i onda na bazi toga biznis, to je sasvim druga priča. Startap tu ideju treba da formira u nešto što može da se validira na tržištu. Treba da postoji kupac za tu ideju, i to je nešto što definiše startap. Razne su priče i teško je biti apsolutan, ali u osnovi treba naći minimalni održivi proizvod (minimum viable product – MVP), dakle, da se ta ideja formira u nešto što na tržištu može da se validira kao hipoteza da postoji segment koji je za to spreman da plati neki novac. To počinje da formira startap, aktivnost oko pretvaranja ideje u organizovano delovanje. Nakon toga se ustanovi potreba tržišta za proizvodom (product/market fit), što nije trivijalno – jedna je stvar napraviti prvi dolar, a druga stvar pokazati da to nije neki veoma uzak segment oko koga ne može da se napravi biznis. Taj segment mora da postoji, da se identifikuje koliki je on, nakon čega može da se ustanovi potreba tržišta za tu ideju. To je dalji razvoj startapa, posle kog dolazi faza rasta.

Šta je vaša uloga u celoj toj priči?

Ceo moj profesionalni rad je rad sa talentovanim ljudima iz Srbije i ex-Jugoslavije, i plasman te pameti u Ameriku i u svet. To je bila moja strast, na kraju je postala i moja misija. Upoznali smo tržište tamo, upoznali smo dinamiku talenta ovde, prednosti i nedostatke koje imamo, i to je naš kapital, to su naše ideje, naša realizacija. I onda smo rekli pre godinu i po dana, hajde da otvorimo taj most prema drugim ljudima sa idejama i kapitalom i mogućnostima koje nisu naše. To je nije nova ideja, niti je naša ideja. Ali ono što je specifično jeste da se ideje i talenat sa ovog tržišta plasiraju na ono tamo tržište. To je svetsko tržište, ali Kalifornija je primarni cilj. Sa druge strane, preduzetnički duh koji imaju ljudi u Kaliforniji je specifičan. Nije to Amerika, Amerika je širok pojam, ovo je vrlo kalifornijska stvar i stvar San Franciska. Ja želim da taj duh donesem ovde.

Šta je specifično u tom duhu?

Lakoća sa kojom se ulazi u realizaciju ideje. Odnos prema osnivaču firme, gde postoji simbiotski odnos između investitora i osnivača. To se retko viđa, toga nema ni u Njujorku, ni u Berlinu, ni u Šangaju. To je odnos poverenja i otvorenosti, i zadatak je investitora da pomogne osnivaču da uspe. Možda zvuči suviše jednostavno, ali, obično investitori imaju potpuno drugačiji način ulaska u celu priču – sve je vrlo striktno, daj mi trogodišnji finansijski izveštaj, da vidim da li si profitabilan, non-stop su tu kontrole da investitor osigura svoj novac, i to onda više nije poverenje i podrška, već je birokratsko-bankarska revizija. Tako se ne radi u Kaliforniji, naš je ulog u ideju i kvalitet tima, tima koji ima strast iza te ideje, i koji može da uspe. Na tome se zasnivaju stvari – mi verujemo onima sa kojima radimo. Neću da kažem da se sve završava rukovanjem, postoje ugovori i sve ostalo, ali daleko u pozadini ovog poverenja i partnerstva koje stvorimo sa firmom. Želimo da takav način rada donesemo ovde, mislimo da je on potreban da bi startapi ovde mogli da uspeju. To je deo znanja o tome kako se podiže startap, i to nije tako lako naći, čak ni u Evropi. U Evropi, kao i kod nas, ljudi prave firme na onaj starinski način, i takav je mentalitet, čak i kod osnivača. Upravo je srž zadatka StartLabsa da osnivači startapa kroz rad sa nama, sa mentorima, dobiju taj duh i prihvate takav način razmišljanja. Postoje i pojedinci koji imaju taj duh, ali to je možda jedan u njih stotinu. U principu, on u početku ne postoji, jer svi dolazimo iz ove kulture, i taj skok je teško napraviti. Taj skok postaje logičan tek ako vas neko usmeri da pogledate na tu stranu, da kucate na ta vrata. I to je naš doprinos startap ekosistemu ovde – taj način gledanja na stvari i taj način rada, baziran na poverenju, odatle sve počinje.

Koliko je razvoj startap zajednice povezan sa investitorima?

Ovde postoje mnogi izvori novca. Ima pojedinaca koji ulažu u mlade firme i osnivače, ima državnih fondova i ovde i u regionu, ima evropskih fondova koji daju novac na upravljanje manjim investicionim fondovima, pa onda ovi daju novac startapima. Dakle, ima dosta novca. Mi smo jedan od izvora novca. Ali ono što je razlika jeste da smo mi privatni kapital, za razliku od većine prisutnog kapitala ovde. Država ili države ulažu direktno, ili daju nekome da upravlja njihovim novcem. Time su motivacije koje stoje iza odluke o investiciji potpuno različite. Jedni su razlozi zbog kojih neka država daje novac, a drugi su razlozi iz kojih mi dajemo novac. Šta kompanija radi s novcem kada ga ima? Veliki fokus se stavlja na to da se dobije novac kao startap, ali mislim da je mnogo veći problem šta onda uraditi sa tim novcem. Čak bih rekao da u zajednici ima više novca nego znanja kako pametno potrošiti taj novac. A mislim da ono što mi donosimo u zajednicu jeste kako oblikovati to što imaš, tu ideju, u nešto što se može prodati, kako prodati i kako to uvećati. Postoji izraz to accelerate to the wall – kada dobiješ novac za ubrzanje, a ne ideš u pravom smeru. Kada misliš da si se validirao na tržištu zato što si dobio novac.

Šta je potrebno da bi startap zajednica bila uspešna?

Potrebna su dva glavna sastojka: to su štreberi i investitori. Sve drugo je takođe potrebno, ali to će doći, a mešavina ove dve stvari je potrebna od početka. Imamo dosta štrebera, i to je super. Ali, investitora koji znaju da investiraju u tehnološke startape baš i nemamo. U regionu postoji još jedan investicioni fond, u Sloveniji, ali jedno je fond, a drugo je imati community investitora. Nešto što mi želimo da postignemo sa StartLabsom je da privučemo investitore u regionu i pokažemo kako treba investirati u tehnološke startape. Jer, ima ljudi sa jako mnogo novca, koji su spremni da naprave velike investicije, ali ne u startape, već u fabrike, proizvodnju, to je ona klasična priča. Postoje i ljudi koji žele da investiraju u startape, ali ne znaju kako tome da priđu. Skoro svima njima je totalno nelogično da firma koja ima nula prihoda i nula proizvoda vredi neke pare, i da ti treba da daš neki novac da bi dobio manjinski udeo u vlasništvu. Mnogo ljudi i ovde i u Evropi zahtevaju 51 odsto vlasništva. Jedna stvar je imati više fondova kao što je naš, a druga stvar je imati ceo lanac. Da bi ekosistem funkcionisao, potrebno je imati ljude na svim nivoima – ljude koji daju 10.000 evra, ljude koji daju hiljadu evra, koji daju znanje za džabe, pa tek onda one koji daju milion, deset ili sto miliona. Potreban je ceo lanac, što postoji u Kaliforniji. Sada ne postoje ljudi koji su za to spremni, ali ovo jeste trenutak kada su potrebni early seed investitori. Da neko sada dođe sa 100 miliona, taj ne bi ovde imao šta da radi, a verovatno ni sa deset miliona. Tržište je relativno mlado i novo, i investitori ne razumeju investiciju u ovu stvar. Ali, broj ljudi u IT sektoru u regiji je veoma visok, to je raširena industrija, koja će se tek širiti, tog potencijala ima mnogo. Ako jedan od desetoro ljudi koji imaju želju da osnuju firmu zapravo i vidi kako to može da uradi, imaćete veoma širok i dinamičan sistem, gde će osnivači izaći iz svojih regularnih poslova gde su sada programeri, saradnici, šefovi u IT kućama, koji će reći, hoću da probam. Samo u Srbiji postoji 40.000 frilensera, koji sede i rade preko interneta od kuće.