Kosovsko pitanje ulazi u presudnu fazu, a koliko će ona trajati, videće se. Šefovi diplomatija Evropske unije razgovarali su u ponedeljak (13. jun) u Luksemburgu između ostalog i o strategiji EU-a u određivanju statusa Kosova i nakon postignutog sporazuma o statusu. U Beogradu je pažnja usmerena na nacrt Deklaracije o Kosovu, tačnije na dokument pod nazivom "O budućoj ulozi i doprinosu EU-a Kosovu", koji su pripremili visoki predstavnik EU-a Havijer Solana i evropski komesar Oli Ren po nalogu šefova diplomatija Unije.

Tim papirom definiše se mogući doprinos EU-a naporima međunarodne zajednice da se primeni Rezolucija 1244 (1999) SB UN-a. Ta rezolucija u jednom stavu govori da je Kosovo u okviru Srbije, a Beograd se na nju često poziva, mada se ona nekako sve ređe pominje.

EVROPSKI AMORTIZER: Moglo bi biti važno što se kosovski problem razmatra u evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana. Visoki predstavnik EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana i komesar EU-a za proširenje Oli Ren stavili su do znanja da potpuno ostaje na snazi politika pridruživanja i ulaska zemalja Zapadnog Balkana u članstvo Unije, što je važan signal s obzirom na to da je posle francuskog i holandskog "ne" tu i tamo bilo pitanja da li će evropska ustavna kriza usporiti integraciju ovog područja. Solana je bio precizan: "Politika Evropske unije je ista, mi ćemo i dalje sprovoditi u delo odluke sa solunskog samita." "Agenda iz Soluna" iz 2003. govori o tome da je budućnost Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji i da zapadnobalkanske zemlje treba da pređu put političke demokratizacije i ekonomskog preobražaja koji su prevalile ostale nove članice Unije.

Premijer Koštunica će u četvrtak (16. jun) razgovarati u Briselu sa Solanom i Renom kako bi iz prve ruke saznao kakve su šanse Srbije i Crne Gore da brže krene u procesu približavanja evroatlantskim integracijama. Toga dana u Briselu počinje samit Evropske unije, na kome bi mogle biti donete i neke odluke važne za Zapadni Balkan.

U tom kontekstu, moglo bi se reći da u novoj deklaraciji postoji kontinuitet poruka sa onima iz Soluna od pre dve godine: traži se da se potpuno poštuju demokratska načela, vladavina zakona, ljudska prava, da se obezbedi zaštita manjina i kulturnih i verskih objekata, kao i da se uspostavi valjan mehanizam protiv organizovanog kriminala i terorizma. Važno može biti i to što se konstatuje da će na Kosovu i dalje biti potrebno međunarodno civilno i vojno prisustvo.

Publicitet je dobila formulacija koja se ponavlja poslednjih nedelja da ne može biti promene granica sadašnje teritorije Kosova, podele ili spajanja Kosova sa bilo kojom zemljom ili delom zemlje pošto se postigne rešenje o statusu, te da se status ne može vratiti na stanje pre marta 1999, a da mora ojačati regionalna bezbednost i stabilnost. Ta formulacija je očito pokušaj da se predupredi domino efekat eventualnog davanja nezavisnosti Kosovu, koja se ne pominje, ali i ne isključuje, pošto bi taj čin protivrečio poznatom helsinškom pravilu o nepromenljivosti granica. U nekim analizama, doduše, pominje se rizik da bi nezavisnost Kosova podstakla težnje ka nezavisnosti, na primer bosanskih Srba u Republici Srpskoj. Međunarodni faktori trenutno šalju dve različite poruke, jedna je da Bosna i Hercegovina mora ostati celovita i više unitarna nego što je to po Dejtonskom ugovoru, a druga je zahtev da se reši status Kosova bez povratka na stanje pre 1999, a uz taj zahtev se ne pominje i celovitost Srbije.

Mogući razgovori o statusu Kosova najavljuju se paralelno s početkom pregovora o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom i Crnom Gorom. Konstatuje se da bi simultano odvijanje ta dva procesa moglo olakšati i dijalog Beograda i Prištine. Ne vide se neki znaci direktnog uslovljavanja tog pridruživanja "kosovskom amputacijom", mada je u zapadnoj štampi i u nekim lobističkim grupama prikrivenim iza NGO-a bilo lobiranja da se tako nešto desi – da se Srbiji kao šargarepa ponudi brže priključenje, ako se odrekne Kosova.

Nekoliko odrečnih odgovora iz Beograda pokazuje da Srbija na tako što ne bi pristala i da bi ohrabrivanje dalje fragmentacije regiona verovatno vodilo u tešku krizu. S druge strane, u Beogradu se tu i tamo ponekad pomene da je Kipar "ušao u klub", mada je tri decenije duže ostao nerešen spor turske i grčke zajednice. Ključni parlamentarni (tačnije ustavni) faktori u Srbiji (predsednik, Vlada, Skupština), koji imaju usaglašen stav o tome da Kosovo u nekom obliku treba da ostane vezano za Srbiju, tražili su proteklih nedelja da se ne širi defetistička teza da je nezavisnost Kosova gotova stvar. Ta teza se mogla čuti od politički marginalnih a medijski eksponiranih grupa kakva je na primer Mićićkina frakcija GSS-a ili Jovanovićeva liberalno-demokratska frakcija. Kako to obično biva po zakonu akcije i reakcije, ili po nekom drugom, onda oni idu dalje uz vetar, a za njih se kače, kako se to kaže "indipendisti", gerilske vođe itd. – prošle nedelje u jednom helsinškom razgovoru o Kosovu u Prištini učestvovali su razni aktivisti NGO-a, pripadnici prethodne nomenklature vlasti u Beogradu, dvoglasac Petković, crnogorski ministar spoljnih poslova i čuveni borci za ljudska prava Agim Čeku i Hasim Tači zvani Zmija. Administrator Petersen, naravno, pozdravlja dobru inicijativu i kaže da to što zvanični Beograd govori ne odgovara realnosti i da Srbi neće imati slobodu kretanja dok srpski predstavnici ne uđu u kosovske institucije. Tačno obrnuto od onoga što pokušava da dokaže zvanični Beograd.

Evropska unija najavljuje da će podržati UNMIK i prelazne kosovske vlasti, koje zvanični Beograd kritikuje pokušavajući da dokaže da su sloboda kretanja i bezbednost na Kosovu ispod svih standarda.

PREDSTAVNIK: U Beogradu su sve oči sada, čini se, uprte u norveškog diplomatu Kaija Eidea koji stupa na dužnost specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN-a za procenu ispunjenosti standarda za Kosovo. EU će biti tesno uključena u sveobuhvatnu procenu standarda i daće podršku radu ambasadora Eidea.

On je već u utorak (14. jun) razgovarao sa premijerom kosovske privremene vlade Kosumijem (koji najavljuje akcioni plan kosovske vlade za standarde i, naravno, odmah traži nezavisnost), a sa predstavnicima srpske liste za Kosovo i Metohiju razgovaraće već u sredu (15. jun) u Prištini. Imaće susrete i u Beogradu i boraviće na terenu.

Pre stupanja na dužnost on je izjavljivao da će njegova misija biti sveobuhvatna i nezavisna, da će se truditi da sačini realan i verodostojan izveštaj i da će u svom radu biti nezavisan od UNMIK-a.

Kada je prošle nedelje specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Kosovo i Metohiju Seren Jesen Petersen u Beogradu razgovarao s Koštunicom i Čovićem, ponovo mu je predočeno da Beograd nije zadovoljan ispunjavanjem standarda na Kosovu i Metohiji, a posebno zbog toga što je povratak prognanog srpskog stanovništva minimalan. Naglašava se, na primer iz Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije (Proroković), da se prema srpskim podacima na Kosovo za šest godina vratilo samo tri odsto prognanih, dok je u izveštajima UNMIK-a ta brojka tri puta veća. Čović, uz komplimente Eideovom iskustvu, izražava uverenje da će on izdržati razne pritiske i napraviti realan izveštaj. Čović je s Petersenom imao više okršaja, uključujući i onaj pred Savetom bezbednosti, zbog toga što ovaj u nedostatku pozitivnih rezultata na terenu počne da optužuje Beograd i zbog toga što povlači poteze ka nezavisnosti Kosova (na primer zahtev za posebnim poštanskim brojem i sl.). U razgovorima Čovića i Koštunice s Petersenom neki tonovi ipak govore o traženju modusa za političko aktiviranje Srba.

Diplomata koji je dobio mandat da sve to proceni, Kai Eide je specijalizovan za bezbednosna pitanja, na šta ukazuje činjenica da je on norveški amabasador u NATO-u, da je bio predsedavajući stalnog saveta OEBS-a. Po funkcijama koje je obavljao, trebalo bi da dobro poznaje balkanske prilike. Od 1993. do 1995, u okviru Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, imao je posebno zaduženje za pregovore u Hrvatskoj, a 1997–1998. bio je specijalni predstavnik generalnog sekretara i šef misije UN-a u Bosni i Hercegovini. Pre godinu dana Eide je za generalnog sekretara sačinio jedan izveštaj o Kosovu koji je u Beogradu ocenjen kao realističniji od nekih prethodnih.

Srbija ima razloga da strahuje od negativne inercije. Međunarodna posredovanja u prošlom periodu nisu bila srećna po nju (mada su pre toga i domaće vladajuće politike po nju bile više nego nesrećne). Eideov sadašnji mandat je, doduše, povezan s pomenutom rezolucijom SB UN-a 1244 (1999) na koju se Beograd oslanja i sa dosadašnjim relevantnim iskazima predsedavajićih SB-a, koji iz tih okvira nisu izlazili. On treba da se konsultuje sa svim stranama na terenu, kao i sa predstavnicima međunarodne zajednice – treba da proceni situaciju i uslove za moguće naredne korake, da oceni političku realnost i formalne preduslove za pokretanje pregovaračkog procesa, kako se negde kaže, na bazi kontinuiranog i efektivnog progresa u implementaciji standarda za Kosovo. Formulacija je široka i podseća na ono Kusturičino: "Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem".

Eide će imati jak autoritet, uostalom, postavljen na preporuku Kontakt grupe za Kosovo, a to znači glavnih sila umešanih u balkanske poslove. Posle njegovog izveštaja počeli bi pregovori, koje bi vodio drugi predstavnik UN-a (pominje se Ahtisari), a čije se trajanje projektuje na šest do deset meseci, kada se očekuje da Srbi i Albanci postignu konsenzus o statusu Kosova, što je malo verovatno. Ako konsenzusa Srba i Albanaca ne bude, Savet bezbednosti bi posle toga mogao da nametne rešenje, što, takođe, u ovom trenutku ipak ne izgleda baš mnogo verovatno.