Građani Srbije sa zebnjom očekuju 2005. godinu, jer čak i ministri najavljuju novo stezanje kaiša, mada je prosečna mesečna plata trenutno manja od 200 evra. Posle 2004. godine, u kojoj su svi ekonomski pokazatelji porasli – osim realnih plata – novo pritezanje lične potrošnje deluje neobjašnjivo za najveći broj ljudi. Oni se verovatno pitaju da li će doživeti neki boljitak, kad se čak u petoj godini "demokratske tranzicije" i petnaestoj godini navodnih "privrednih i društvenih reformi" i dalje samo govori o restrukturiranju, o monetarnim restrikcijama, o sanaciji starih dugova i gubitaka, o smanjivanju budžetskog deficita i učešća javne potrošnje u bruto društvenom produktu, smanjivanju trgovinskog i platnog deficita sa inostranstvom, o zaoštravanju poreske discipline i temeljnim poreskim promenama, itd.

Ceh odlaganja i oklevanja u predhodnim godinama (u reformama i u tranziciji u celini), u suštini, doista raste, a sve dosadašnje vlade sete ga se na prelazu jedne u drugu godinu, pa, povećavajući "socijalni ulog", odlučuju da ga likvidiraju baš u novoj godini.

Da li će iduća godina doista biti mnogo teža od ove ili će sve "ublažiti" novi politički izbori na svim nivoima, kao već dokazano najbolji instrument za odlaganje suočavanja sa stvarnošću u Srbiji, ovog trenutka je neizvesno?

Da, u traganju za odgovorom na pitanje koliko doista treba da se plašimo 2005. godine, prvo pogledamo neke osnovne podatke o protekloj godini, pa potom i one koji se "planiraju" za iduću godinu. Ove, 2004. godine, prema podacima koje je nedavno u Novom Sadu izneo Mlađan Dinkić, ministar finansija, očekuje se porast bruto društvenog proizvoda (BDP) od osam odsto i on će dostići 2900 dolara per capita, što je tri puta više nego na kraju Miloševićevog režima 2000. godine. Najveći doprinos ovom uspehu dali su: porast poljoprivredne proizvodnje za 12,5 odsto i visok rast industrije od šest procenata. No, takvo ubrzanje privredne aktivnosti plaćeno je inflacijom od 11-12 odsto i realnim padom plata za oko devet odsto (prema podacima za jedanaest, odnosno deset meseci), te skokom trgovinskog deficita na preko 6,5 milijardi dolara (samo naizgled paradoksalno – da je taj deficit bio manji, inflacija bi bila veća).

Za iduću godinu planira se nešto sporija ekonomska dinamika, ali ipak dalji rast BDP za oko 4,5 odsto, uz "programiranu inflaciju" od 9,1 odsto. Pri tome se računa na porast javne potrošnje za 13 odsto, a budžetskih prihoda za 20 odsto. Ide se na realni porast budžetskih rashoda za preko 11 odsto (uz budžetski deficit od samo 20,6 milijardi dinara), naspram "limitiranja" realnog porasta plata u javnom sektoru od 4,5 odsto (nominalno se odobrava povećanje zarada u državnom sektoru za 13,6 odsto).

Šta se na prvi pogled može zaključiti već iz ovih nekoliko cifara? Prvo je, da će Vlada Srbije pokušati da zadrži relativno visoku stopu privrednog rasta i da je za taj cilj spremna da žrtvuje deo i inače niskog standarda stanovništva. Pošto iduće godine istovremeno obećava i restrukturaciju javnog sektora (železnica, elektroprivreda i naftna privreda) – ona ne može da se uzda samo u snažan porast privatizacionih prihoda (banke će doneti najviše) i drugih stranih investicija, već traži "prostor" za finansiranje te operacije u pritisku na plate i na poslovne banke, kako bi one manje kreditirale građanstvo, a više obrtne fondove privrede.

Naime, jedan od bitnih ciljeva pritiska Narodne banke Srbije na kreditiranje stanovništva je upravo taj da se privredi odnegde nadomesti obrtni kapital koji će od nove godine biti više nego ranije angažovan u premošćavanju poreskih obaveza – jer, jedna od "mana" poreza na dodatu vrednost u prvoj fazi primene je ta što plaćanja fiskalnih obaveza na neki način idu ispred dinamike realizacije robe na tržištu. Iskustvo iz drugih zemalja je pokazalo da zbog toga inflaciona stopa na početku primene PDV sistema poskoči između jedan i tri odsto, jer preduzetnici nastoje da prevale taj trošak na svoje kupce.

Taj PDV, koji je odavno trebalo uvesti, udariće na standard velikog broja ljudi u Srbiji, ne samo zbog tog početnog inflacionog pritiska, nego najviše zbog toga što se on smatra veoma efikasnim oružjem protiv sive ekonomije, od koje ovde i dalje živi trećina stanovništva. To će se najviše osetiti na uvoznoj robi koja je izvrdavala poreskim obavezama, pa otuda danas imate navalu na uvozne kompjutere i niz drugih uvoznih stvari koje je gotovo nemoguće pratiti kroz "sivi promet".

Ono što, takođe, nameće brige običnom potrošaču, to je zasad nedovoljno zapažena kartelizacija proizvodnje nekih od osnovnih životnih namirnica – na primer, mleka, šećera, a delimično i mesnih prerađevina, ulja, pa i piva i bezalkoholnih pića. "Investicione grupe", koje danas po pravilu kontrolišu više od 50 odsto ponude spomenutih namirnica, već sutra će odlučnije pokušati da tek kupljene pogone i svoju poziciju na domaćem tržištu "pripreme" za dalju prodaju, pa će verovatno pokušati da prošire svoje mesto u prosečnoj "potrošačkoj korpi" dok vlada ne pronađe neku moderniju regulativu s kojom će se opirati svim vrstama monopolizacije.

Istina, nešto slično investicionim grupama činila je, a možda će i dalje činiti, i sama država u javnom sektoru, to jest onom njegovom delu koji planira da privatizuje. "Nabijanje cene prodaje", naravno, podrazumeva da "nacionalni interes" nadvlada interesne lobije, kojima je dosad logika "što gore to bolje" išla na ruku prilikom kupovine društvenih preduzeća. Jer, zašto se, na primer, danas za pojedine naše banke i najslabijeg zdravlja – može dobiti i preko 100 miliona evra, ako ne zbog toga što su kamate i dalje veoma visoke, pa se kreću u fantastičnom rasponu između deset i šezdeset odsto (u zavisnosti od vrste pozajmica).

Ne da bi umirila političku opoziciju, koja se u Srbiji uvek može pripitomiti kakvim povećanjem poslaničkih plata i privilegija (što se eufemistički naziva brigom za dostojanstvo narodnog predstavništva), već da bi umirila sve nervoznije građane-potrošače (a ne samo građane-birače), Vlada Srbije će u narednim danima morati otvorenije i bolje da objasni šta doista smera iduće godine i zašto su ponovo potrebna nova odricanja. Jer, zašto bi "politika suzbijanja potrošnje" igde, pa i u Srbiji, bila lepo dočekana i odobravana u javnosti (to je suprotno zdravom razumu). Tim pre, što je nekako stvoren utisak da se sve to čini samo zbog MMF-a i Svetske banke (koje su produžile finansijske aranžmane sa Srbijom i tako, realno, pozitivno ocenile pripremljenu ekonomsku politiku za 2005. godinu), zbog Haškog tribunala i Kosova, itd., a ne u najboljem interesu najšireg kruga ljudi u Srbiji. Da bi se sve to moglo bolje objasniti, potreban je veliki evropski cilj i oko njega bi trebalo rasterati sve magle.