"Da li će Slobodan umjeti da pjeva kao što su sužnji pjevali o njemu?", zapitao se Đermano Senjanović iz "Feral Tribuna" pre neki dan. U toj parafrazi čuvenog stiha Branka Miljkovića krije se suština polemike koja se ovih dana vodi oko predloga za izmenu krivičnog zakonodavstva Srbije. Kontekst u kome se polemika vodi, međutim, daleko je od normalnog: kako za "Vreme" kaže ministar pravde Srbije Vladan Batić: "Mi smo živeli u duboko kriminalizovanom društvu; bilo je tako kako je bilo i sada treba napraviti prelaz u normalno društvo. Ove izmene zakona trebalo bi da nam u tome pomognu." Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, još je određeniji: "Došlo je do srastanja kriminala, policije i države." U jednom nedavnom intervjuu za RTS, ministar Mihajlović je – detaljno koliko je to bilo moguće – opisao zločinačke organizacije koje bi trebalo demontirati i goniti; slika je bila zastrašujuća, mada ne i iznenađujuća.

REZANJE PAPIRA: Stanje zatečeno posle prevrata od 5. oktobra 2000 – onakvo kakvo je bilo – pogoršano je s policijske i pravosudne tačke gledišta mlitavim "legalizmom" nove vlasti, uspešnom opstrukcijom poraženog režima koji se brzo pregrupiše i prelazi u kontraofanzivu, ali i zadržavanjem određenih ključnih aktera one "srasle policije" na položajima, poput gen. Radomira Markovića. Po svim indicijama, za poslednjih pet meseci Markovićevog boravka na čelu Službe kroz rezače papira, pa u peć, otišlo je mnogo – suviše – dokumenata i materijalnih dokaza; organizatori, naredbodavci i ulični umetnici zločina imali su vremena da se prestroje, dogovore ("legendiraju" u žargonu Službe) oko budućih iskaza, da efikasno uplaše moguće svedoke i kolebljive saučesnike, da sklone ili unište ovo ili ono i da sačuvaju ili aktiviraju znatne finansijske resurse. Ne zaboravimo da je reč o ozbiljnim i iskusnim ljudima kojima je ubiti čoveka kao kihnuti, i koji imaju šta da brane: sopstvene živote, budućnost i pare. Nije to mala motivacija. Nasuprot njima stoje zbunjena i deprofesionalizovana policija, temeljito "očišćena" tužilaštva i sudovi i nova vlast, koja je voljna ali nedovoljno odlučna da uvede red i zakon u Srbiju. Nešto treba učiniti da se pravosuđe i policija naoružaju sredstvima primerenim snazi protivnika.

Polazeći od iskustava zemalja koje imaju trajan i ozbiljan problem sa organizovanim kriminalom velikih razmera (Italija, SAD itd.), Vlada Srbije poslušala je sugestije sa više strana i rešila da predloži Narodnoj skupštini izmene krivičnog zakonodavstva koje bi podstakle i ohrabrile dve kategorije lica da odlučnije sarađuju sa pravdom. Prvi su obični svedoci kojima treba pružiti dopunsku zaštitu od mogućih pretnji počinilaca krivičnih dela i njihovih saučesnika; drugi su počinioci krivičnih dela koji su se u jednom trenutku predomislili ili pokajali i odlučili da svedoče protiv svojih saučesnika u zamenu za imunitet od daljeg gonjenja – ili za blažu kaznu.

Postojeće zakonodavstvo – savezno i republičko – već ima izvesne provizije koje ohrabruju svedoke i pokajnike. Na primer: čl. 64 KZ Srbije (koji govori o otmici) ima stav 3, u kome se kaže da "lice koje dobrovoljno pusti na slobodu oteto lice, iako nije ostvarilo prvobitni cilj otmice, može biti oslobođeno od kazne". U članu 25 KZ SR Jugoslavije kaže se da se podstrekač i pomagač koji dobrovoljno spreče izvršenje krivičnog dela mogu blaže kazniti. Dakle, presedani u zakonodovnoj praksi već postoje – mada su rudimentarni.

POMOĆ ISTRAZI: Problem koji se javlja ovih dana odnosi se na trenutak odluke počinioca o saradnji: pre ili posle izvršenog krivičnog dela. Ministar Vladan Batić kaže za "Vreme": "Mi sada imamo životnu situaciju koja nameće rešenja. Ovakva beneficija – imunitet za svedočenje – služi da bismo došli do saučesnika, ali i do organizatora zločinačkih organizacija. Ne smemo da zaboravimo da smo imali jedno totalno kriminalizovano društvo. Nema idealnih rešenja za ovakve stvari, ali treba progoniti kriminalne organizacije onako kako možemo. Reč je o stepenu društvene opasnosti od njih, a ta je opasnost veća od opasnosti koju bi predstavljale beneficije za svedoke – pokajnike." Advokat Nikola Barović se slaže: "Oprost onome ko odustane od zločina već postoji kod nas. Ako se efikasnijim progonom štiti celo društvo u budućnosti – nemam ništa protiv ovakvih zakonskih rešenja. To je stvar fleksibilnosti i pragmatike: kao kad vam lekar kaže da imate gangrenu i da treba odseći nogu, pa birajte – ili estetika ili život… Uostalom, takve su se stvari u praksi događale, mada su bile prikrivene vanraspravnim, neformalnim dogovorima okrivljenih sa policijom, tužilaštvom ili istražnim sudijama…" Advokat Ivan Janković potvrđuje da slične institucije već postoje i smatra da "posle izvršenja krivičnog dela treba da postoji i mogućnost ublažavanja kazne, pa i imuniteta od daljeg gonjenja – ako je svedočenje toga vredno": "Mi imamo moćne zločinačke organizacije, srasle sa tadašnjom vlašću; one se ne mogu lako uništiti, ali upravo je to razlog da se uvede institucija povlašćenog svedoka. Ako imamo takvog protivnika, treba se prema njegovoj moći i naoružati zakonskim rešenjima." Advokat Branislav Tapušković još je odlučniji: "To je sasvim jednostavna stvar: kako drugačije otkriti i ukloniti izvore organizovanog zločina nego tako? Kod nas gotovo da nije bilo rasvetljenog slučaja organizovanog kriminala – osim sitnih udruživanja. Sada smo po prvi put u situaciji da pravosuđe otkriva i goni složene i veoma opasne organizacije. Imali smo organizovana ubistva, trgovinu drogom na veliko, finansijske malverzacije, a da odgovara sitnež, mali izvršioci? Mora se obećati sloboda svedoku koji pomogne da se to otkrije i rasvetli; kako će se inače otkriti ako saučesnici ne propevaju? To će imati širi domet i pomoći uspostavljanju vladavine prava."

Doajen nauke o policiji u nas Budimir Babović podseća da su ovakva zakonska rešenja donela: "značajne rezultate u mnogim zemaljama suočenim sa organizovanim kriminalom većih razmjera, prije svega u Italiji i SAD, gdje je takav kriminal uhvatio korijene i mogao sebe da zaštiti pritiskom na svjedoke. Kod nas zločinačke organizacije nijesu tako jake i raširene; to je mlado u nas… Svjedočenje u zamjenu za imunitet sigurno bi pomoglo policiji i istrazi, mada se protivi principu borbe protiv kriminala kad je o počiniocu djela riječ. To treba gledati relativno: može se odstupiti od principa radi veće društvene koristi, ali to treba činiti veoma pažljivo i od slučaja do slučaja."

SUKOB INTERESA: Neki drugi pravnici imali su razne primedbe na ovakav predlog zakonskih izmena. Dr Ýubiša Lazarević sa Pravnog fakulteta smatra da je nedopustivo osloboditi, na primer, podstrekača koji oda počinioce, jer je – po njegovom mišljenju – podstrekavanje teži zločin. Isto tako smatra da nije u redu osloboditi saučesnika ubistva "ako otkrije izvršioca i organizatora ubistva ili spreči izvršenje dela". On insistira da se svedok može staviti pod zaštitu ako je "učestvovao u izvršenju dela, pa pre nego što delo bude otkriveno, prihvati predlog državnog tužioca da otkrije izvršioca". Verovatno je dr Lazarević hteo da kaže "počinjeno" umesto "otkriveno", jer je tada kasno i šteta je počinjena. Sudija Dragiša Slijepčević u jednom intervjuu podseća da u slučajevima "kad su političke stvari u pitanju" ne postoji samo mogućnost pretnje svedocima optužbe, nego i odbrane… Aluzija je jasna. Advokat Toma Fila to konkretizuje na slučaju svog branjenika, lica Milošević Slobodana: on, Fila, tvrdi da je institucija zaštite i povlastice za svedoke uperena upravo protiv Miloševića, jer da Državna bezbednost ovih dana ionako ništa drugo ne radi nego sahvatava svedoke protiv njegovog klijenta, obećava im, preti im i uopšte ih sablažnjuje.

Tu polako dolazimo na suštinu stvari: nije ovde reč o apstraktnim "pravnim teoretiziranjima" (Vladan Batić o navedenim primedbama), već o suštinski političkom sukobu interesa. Pošto je pet meseci dokazni materijal uništavan, a svedoci, počinioci i saučesnici organizovanog kriminala – uključujući i podivljale frakcije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije – bili ostavljeni na miru, policiji i pravosuđu sada ne preostaje drugo nego da dokazni materijal za očigledne postojeće zločine organizovanih kriminalnih grupa prikupi kako zna. Uništeni materijalni dokazi (dokumentacija) mogu se rekonstruisati samo svedočenjima svedoka, učesnika – i saučesnika. Upravo stoga potrebno je – neizbežno je! – pogađati se i činiti principijelne ustupke zarad veće javne koristi.