Otkad znam za sebe, privlačila su me čuda. Ako već nisam bio prisutan kad su se ona dešavala, voleo sam da slušam priče o njima. Kasnije se lepota i izazov čuda preselio u vode filozofije: o začuđenosti se mnogo razmišljalo i pisalo. Kad se danas vraćam na čuda i začuđenost otkrivam da sam postao malo oprezniji. Ne samo da se pojam čuda suzio i učinio određenijim nego mi i osećanje začuđenosti više ne izgleda nimalo mistično, da ne kažem sveto.

Prošle se nedelje policijski general Obrad Stevanović pojavio kao svedok pred Haškim tribunalom i izrazio čuđenje (i zaprepašćenje) zbog toga što su mu prikazali jedan mučan i potresan video-materijal. Reč je o filmu na kojem se vidi hladnokrvno ubijanje šestorice ljudi. Stevanovićevo čuđenje me je zaintrigiralo. Pretpostavljam, naravno, da iza iskazivanja čuđenja, pa i negodovanja što je taj film baš njemu prikazan, stoje jaki pravni razlozi: da se odmah pokaže da dotični nema nikakve veze sa događajima koji su snimljeni. Sjajan izazov za pravnike da se pozabave snagom i ubedljivošću svedokovog čuđenja. Mene, međutim, čuđenje zanima kao jedan kolektivni fenomen. Posebno: takozvano srpsko čuđenje.

Srpsko je čuđenje (preciznije začuđenost) doživelo svoj vrhunac u vreme "antibirokratske revolucije" i "događanja naroda". Ne samo da su se upravo ti događaji doživljavali i predstavljali kao svojevrsno političko, ali i društveno, ekonomsko i nadasve kulturno otkrovenje, odnosno čudo, nego se i cela prethodna istorija srpskog naroda tumačila sa primetnom začuđenošću. Srpska velikodušnost i plemenitost, u kombinaciji sa srpskom naivnošću, sa jedne strane a zavera i lukavstvo celog preostalog sveta sa druge strane, predstavljani su ne samo kao istorijska činjenica nego i kao neobičan splet okolnosti i sudbine koji su jednim potezom razotkriveni i obelodanjeni. Najveće čudo beše, nema sumnje, sama ta istina prikrivana duže od pola veka. Čudo je bio i Slobodan Milošević kojeg su se plašili ne samo mnogi sumnjivi Srbi nego i svi ti Hrvati, Muslimani, Albanci, Mađari… Osećanje da kod drugih izazivaju strah mnoge i danas ispunjava blaženstvom. Srbi su, međutim, javno veoma začuđeni zbog toga što ih se neko boji. Nema nikakvog razloga da se neko boji Srba i srpskih nacionalnih interesa, ne jednom je istakao Slobodan Milošević. Da li je taj strah bio neopravdan? Da li je srpsko čuđenje bilo iskreno? Ili je zaslepljenost bila tako snažna da su u zavaravanju i laganju drugih Srbi na kraju uspeli samo sebe da ubede u istinitost svojih tvrdnji?

Otkuda čudnjenje i zaprepašćenje kod generala Stevanovića? To da je čitava bulumenta propalica oblačena, hranjena, naoružavana i trenirana u Srbiji, a potom slata na zadatke preko granice? Kako je moguće da ono što su u Srbiji znali svi, ne samo iz mesta u blizini granica, ne zna drugi čovek policije? Očigledno je da ovaj svedok pažljivo bira o čemu će da svedoči. Ima, međutim, u tom čuđenju i nečega sasvim irealnog: kako to da se čovek sa vrha bezbednosne piramide čudi zbog pitanja direktno vezanih za delokrug njegovog rada. Ukoliko, naime, šef policije ili predsednik države, svejedno, imaju potpunu vlast i kontrolu nad teritorijom svoje države, prirodno je da im se postavi pitanje: da li ste opremali i slali svoje jedinice u rat preko granica? Sada je kasno za odbranu koja bi se gradila na tvrdnji da država nije mogla da kontroliše ni svoje granice, a ni svoje građane koji su se samoorganizovali u paramilitarne odrede.

Najveći broj nacista, kojima je bilo suđeno posle Drugog svetskog rata, branio se ne negiranjem onoga što se desilo već time što su oni bili samo puki izvršioci naređenja. Tokom suđenja u Hagu još nisam čuo kako neko pokušava da se na taj način brani. Ljudi su naprosto začuđeni zbog toga što im se sudi. A događaji zbog kojih im se sudi negiraju se ne samo kao činjenice nego se izvrgavaju ruglu kao gola izmišljotina i manipulacija. Neposredno pre izjave čuđenja povodom prikazivanja akcije Škorpiona, Stevanović je bio začuđen otkrićem masovne grobnice u blizini Beograda. Dao je i zanimljivo objašnjenje da je prebacivanje leševa sa jednog na drugo mesto mogao da izvede samo neko ko je hteo da to naknadno bude otkriveno. Pitam se što su Milošević i Stevanović toliko dugo čekali na ovaj zaključak. Što mrtve i grobnice nisu obelodanili odmah u leto 1999? Imali su više od godinu dana pre nego što je DOS došao na vlast. Možda začuđenost izaziva neku vrstu intelektualnog stupora koji proširuje recepciju na sasvim novi način što, u stvari, uopšte ne možemo da razumemo.

Rekao bih da nema čuda bez vere da to ne deluje previše trivijalno. Trivijalnost je, međutim, odavno postala motor koji na srpskoj javnoj sceni proizvodi najveći broj pojava i ideja. Trivijalnost je sam naš politički život: komični lideri sa svojim komičnim nezavisnim institucijama, tragične scene preplitanja nadzemlja i podzemlja, elite i šljama, visoke kulture i najnižeg primitivizma, nedotupavni tajkuni sa još debilnijim savetnicima, medijima, poslovnim partnerima, estradnim zvezdama, sveštenicima, ideologijama i tradicijom. Ko gaji čuda spreman je i da ih podnese. Jedno od tih čuda jeste mit o srpskoj unikatnosti i savršenstvu. Takav mit se ne stvara slučajno. Autor kovanice "nebeski narod" nije nikakav genije već običan glasogovornik jedne opšte atmosfere, odnosno pomame čudodejstva. U takvoj atmosferi ne postoje previše patetični ili previše trivijalni izlivi. Sve može, i mora, da se podnese. Čudo nas sve zajedno ne samo menja nego i ujedinjuje. Mi smo i izabrani jer nam se čuda upravo dešavaju. I ratovanje protiv celog sveta samo je jedna od manifestacija ovog čuda. Borba protiv novog svetskog poretka nagoveštena je još kod Tarabića, kao i pojava Miloševića, uostalom. Davna prošlost i bliska prošlost, sadašnjost i daleka budućnost, sve je to nekako spojeno i zabetonirano, za sve postoje jasni i nedvosmisleni odgovori i uputstva, sve može da se objasni i predvidi. Samo je sutrašnji dan nepredvidljiv. Njega, uostalom, čudotvorci sa prezirom preskaču – sutra je nešto o čemu Srbi razmišljaju samo ukoliko to znači nešto ne kraće od sto godina. Sve manje od toga deluje skorojevićki.

Zašto se toliko čudi general Stevanović? Zbog toga što se oseća uvređenim da bi on kao šef policije morao da zna ko je šta radio u Šidu? Možda to deluje uvredljivo ne samo za službu nego i za njega samog. Ukoliko bi bila ugrožena njegova profesionalna reputacija, a njegova neobaveštenost upravo to može da bude, da li to znači da će počinjeni zločini biti veći ili manji? Polako počinjem i sam da osećam izvesnu začuđenost. Gledajući unazad, kroz istoriju, nije nimalo čudno da šefovi policije ponekad dospeju na sud da bi se ispitalo šta znaju o ovom ili onom zločinu. To je bio slučaj ne samo u posleratnoj Nemačkoj nego i širom sveta: od Istočne Evrope do Južne Afrike i Južne Amerike. Tamo gde nežna ruka opšte amnestije nije oslobodila sve te diktatore i policijske i vojne komandante, pitanja odgovornosti legitimno se postavljaju. I generali su morali da odgovaraju na postavljena pitanja. Ne sećam se da se neko čudio zbog njih. Ili se pravdao nekompetentnošću ili pogrešnim informacijama, ili izvršavanjem naređenja. Ništa čuđenje.

Srbija je, međutim, čudo za sebe. U njoj je posle rušenja jedne nedemokratske i tiranske vlasti koja je zemlju unesrećila i unazadila za više od dvadeset godina, bilo mnogo važnije pokazati da je traženje odgovornosti za zločince opasnije i štetnije od svega drugoga. Strah od revanšizma nije bio ništa drugo nego strah da se ne ugrozi i sruši mit o srpskom čudu koje će veoma brzo preokrenuti celokupnu savremenu istoriju. Svi ti drugi "mali" narodi, poput Poljaka, Čeha, Mađara ili Slovenaca, mogli su da riju po svojoj prošlosti bez ikakvih posledica, samo zbog toga jer u njoj nije bilo nikakve misterije i čuda, ona je bila obična, bedna istorija sveopšteg beščašća i udvorišta, onoga što su Srbi oduvek tako uspešno izbegavali. Zbog toga u Srbiji nikada nije otkriveno da su među policijskim doušnicima istovremeno bili i sveštenici, i akademici, i glumci, i psihijatri, i advokati, i novinari, i pisci… Isto tako, među Srbima nikada nije bilo antisemitizma i fašizma. Senka sumnje pala je na nesrećne kućepazitelje.

I mi smo, bez sumnje, u oktobru 2000. očekivali čudo da jednim potezom ukloni tu društvenu močvaru u kojoj je odavno sve počelo da trune. Umesto čuda, danas se čudimo zajedno sa generalom Stevanovićem kako je jedan film uspeo da preživi sve pretnje i ubistva, i kako je iz posvećenog, mračnog okruženja izašao na svetlost dana. Možda je to početak kraja svih očekivanih i neočekivanih srpskih čuda. Kada bismo mogli da se vratimo u Vreme čuda možda bi nam bilo nešto lakše. Tešili bismo se

Pekićevom ironijom kako je sve mahom prolazno, uključujući i mitomaniju.