U naredna tri broja "Vreme" predstavlja situaciju u ovoj oblasti, baveći se statističkim podacima, trgovačkim putevima, tržištem ilegalno pribavljenih umetničkih dela, zakonskom regulativom i svim ostalim aspektima forme organizovanog kriminala o kojoj se još uvek malo govori, a koja onima koji su u nju umešani donosi milionske profite

Jedna od popularnih teza u vezi s organizovanim kriminalom svakako je i ona kojom se tvrdi kako je ilegalna trgovina umetničkim delima treći najtipičniji oblik ilegalne trgovine – odmah posle droge i oružja. No, stvari ipak nisu tako jednostavne. Iako raznorazni eksperti tvrde kako je ilegalni promet kulturnim dobrima "težak" približno milijardu i po evra godišnje, ta poluinformacija više je rezultat odokativnih procena nego bilo čega drugog. Čak i sam Interpol, na koji se često pozivaju već pomenuti eksperti, priznaje da je do tačne informacije o godišnjem prometu na ovom tržištu jednostavno nemoguće doći, kao i da teza o "trećoj ili četvrtoj najtipičnoj formi" nije potkrepljena nikakvim konkretnim podacima. Štaviše, Interpol tvrdi da je "malo verovatno da će bilo kakva precizna statistika ikada postojati".

Bez obzira na sve to, niko zapravo i ne sumnja da je ilegalna trgovina umetničkim predmetima (art trafficking) izuzetno unosan posao u kome se zarada meri milionima. Dovoljno je, uostalom, pogledati samo spisak deset najtraženijih umetničkih dela u svetu: ukupna vrednost umetničkih dela koja se navode na toj listi (a među kojima su čuveni slanik Benvenuta Čelinija, dve slike Eduarda Munka, jedno delo Leonarda da Vinčija…) procenjuje se na približno 30 miliona evra. Iako hiljade umetničkih dela koja svake godine "nestanu" iz muzeja, privatnih zbirki ili s arheoloških nalazišta obično vrede mnogo manje od onih koja su najtraženija, ni tu cifre nisu baš zanemarljive. U zavisnosti od vrste kulturnog dobra, epohe iz koje potiče, materijala od kojeg je sačinjeno i drugih elemenata, cena tih predmeta varira, ali je opštepoznata činjenica da postoje slike koje na crnom tržištu koštaju više stotina hiljada evra, da postoje antički novčići čija vrednost dostiže nekoliko hiljada evra, da, ukratko, postoje predmeti koji srećnom "nalazaču" omogućavaju više godina lagodnog života. Omiljena mesta ovakvih "nalazača" su Francuska, Italija, Rusija i Nemačka, dok se kao glavne "tržnice" često navode London (gde su omiljena dela islamske umetnosti i ikone), Nemačka (gde se najčešće prodaju starinski satovi), Italija (gde se najbolje kotira ilegalno pribavljeno srebro) i Holandija (gde je razvijeno tržište porcelana). U tom kontekstu, zemlje Balkana takođe igraju važnu ulogu: s jedne strane, one su teritorija za prenos ovih umetničkih dela; s druge, još uvek nedovoljno iskorišćen teren za nove "nalaze".

Isplativosti i raširenosti ilegalne trgovine umetničkim delima i te kako doprinosi činjenica da se umetnička dela, posebno u uslovima evropskih otvorenih granica, uglavnom lako prenose iz države u državu, kao i činjenica da je malo zemalja koje imaju policijske snage specijalizovane za tu vrstu kriminala. Pored toga, veliki problem je neusklađenost pravne regulative u različitim državama: na primer, krijumčarenje umetničkog dela iz Italije u Veliku Britaniju predstavlja kršenje italijanskog, ali ne i britanskog zakona. Zahvaljujući tome, mnoga ukradena umetnička dela pre ili kasnije dođu u neku od velikih aukcijskih kuća u Londonu gde se obično nađe platežni kupac ne previše voljan da do u tančine proverava način na koji se određeno delo našlo tu gde se našlo. Ipak, raširenost ilegalne trgovine umetničkim delima ne može se objasniti samo jednim od navedenih faktora: pogodan okvir za ovu ilegalnu aktivnost čine svi ti elementi zajedno. Tek imajući u vidu neadekvatnu kontrolu granica, maštovitost kriminalaca, najčešće nevelik format krijumčarenih kulturnih dobara, neusklađenost pravne regulative i njenu nedorečenost, postaje jasno zašto se ilegalna trgovina umetničkim delima visoko kotira na listi najisplativijih i za realizaciju najpraktičnijih oblika organizovanog kriminala.

Najbolji primer koji ilustruje tu tezu svakako je Italija, zemlja iz koje godišnje nestane približno 30.000 umetničkih dela (što je, kako smatraju eksperti, čak 80 odsto ukupnog broja nestalih umetničkih predmeta u svetu). Još od šezdesetih godina prošlog veka Italija ima vrlo stroge zakone koji pokrivaju oblast zaštite kulturnih dobara i čitav policijski odred od 145 policajaca specijalizovan za borbu protiv ilegalne trgovine umetničkim delima. Uprkos tome i uprkos brojnim uspešnim akcijama zahvaljujući kojima su ukradeni predmeti vraćeni prvobitnim vlasnicima, broj dela koja se ilegalno iznesu iz zemlje zaista je neverovatan. Objašnjavajući taj fenomen, Roberto Konforti, jedan od rukovodilaca specijalnog odreda karabinjera, još 1999. objasnio je za Rojters da policijske snage i strogi zakoni nisu dovoljni za potpun uspeh, odnosno da pravi uspeh zapravo nije ni moguć. Po njegovim rečima, jedinstven zakon koji bi važio na teritoriji čitave Evrope pomogao bi da se do ukradenih dela lakše dođe i da se kriminalci lakše identifikuju – a to bi, kako je rekao, bilo više nego dovoljno.

Pored svega navedenog, rapidnom porastu ilegalne trgovine umetničkim delima doprinose i nestabilne političke prilike u različitim delovima sveta. Preciznije: sve one zemlje u kojima vlada velika beda i sve one u kojima besne ili su besneli ratovi, izuzetno su povoljan teren za ilegalne trgovce. Primer bagdadskog muzeja iz koga je tokom poslednjeg rata u Iraku odneto više hiljada arheoloških predmeta neprocenjive vrednosti nije usamljen u tom smislu. Sa nekad nemirnog Kipra onomad je odneseno čak 60.000 umetničkih i arheoloških predmeta; u Kambodži je 1999. ekipa od 300 naoružanih ljudi ručnim granatama raznela budistički spomenik i odnela glave sa 93 figure Bude; iz Bolivije je tokom poslednjih nekoliko decenija odneseno 73 odsto ukupnog broja umetničkih dela i arheoloških predmeta; u Siriji je situacija takva da je donesen čak i zakon koji za ilegalne trgovce propisuje petnaestogodišnje zatvorske kazne.

UMETNOST I NA BALKANU

Kad se imaju u vidu svi faktori koji utiču na širenje ilegalne trgovine umetničkim delima, jasno je da su balkanske zemlje pravi Eldorado za sve moguće i nemoguće "ljubitelje umetnosti". Ono što je najvažnije jeste činjenica da je Balkan prostor prepun ostataka starih civilizacija: na njemu se nalaze hiljade arheoloških nalazišta s predmetima koji potiču iz praistorijskog doba, doba Rimskog carstva, avarskih osvajanja, Vizantijskog carstva. Kao takav, ovaj prostor dobro bi se kotirao na tržištu kulturnih dobara čak i da nije onih čuvenih "balkanskih specijaliteta" koji svakom, iole sposobnom kriminalcu omogućavaju da upravo tu radi sve što zamisli.

Naime, retke su balkanske zemlje koje imaju bar ponekog policajca specijalizovanog za ovaj oblik kriminala, još ređe su podrobne carinske kontrole, a verovatno su najređi carinici dovoljno obučeni da shvate pravu vrednost putničkog "prtljaga". Tu su takođe večiti problemi usaglašavanje zakona i njihova implementacija, već poslovična maštovitost ovdašnjih kriminalaca i korumpiranost nadležnih državnih činovnika. Presudan faktor za priličnu raširenost trgovine umetničkim delima na Balkanu ipak je politička situacija: s jedne strane, tu su bivše komunističke države koje su prošle (ili prolaze) buran tranzicioni period i, samim tim, pogodovale pojavi raznih vrsta kriminala; s druge, tu su zemlje koje su prošle kroz rat i kao takve bile bukvalno opljačkane.

Svi ti faktori uslovili su prilično neslavnu statistiku: prema podacima Interpola, samo tokom 2003. godine u Bugarskoj je nestalo 10.813 različitih umetničkih predmeta, u Rumuniji 309, u Sloveniji 258, u Hrvatskoj 526, a u Srbiji i Crnoj Gori 936. Podaci kojima barataju stručnjaci u samim balkanskim zemljama, još su porazniji. Primera radi, bugarski policijski izvori zvanično navode da se iz te zemlje godišnje izveze između 50.000 i 100.000 antičkih rimskih novčića i da ilegalna trgovina bugarskim kulturnim blagom kriminalcima godišnje donese više od šest miliona dolara. Razlozi za ovakav raskorak s Interpolovim podacima vrlo su jednostavni: predmeti koji se prijavljuju Interpolu najčešće su na neki način dokumentovani, o njima postoji nekakav zapis, dok se o najvećem broju ukradenih i ilegalno izvezenih umetničkih i arheoloških predmeta na Balkanu zapravo ništa ne zna jer uopšte nisu (bili) zavedeni u bilo kakve registre. Naime, u regionu su najređe krađe iz muzeja i privatnih zbirki, u kojima postoje detaljni podaci o njima. Mnogo češće krade se sa još neregistrovanih arheoloških nalazišta o kojima zvanične institucije nisu ni obaveštene. Takođe raširene, i krađe crkvenog mobilijara podrazumevaju predmete o kojima uglavnom nema zvaničnih podataka. Sve to predstavlja problem i kad je reč o nalaženju ukradenih dela (ne zna se ni šta se zapravo traži, većina nalaza je slučajna), ali i kad je reč o povraćaju tih predmeta.

Zapadnoevropske zemlje imaju stroge propise o povraćaju umetničkih dela, što u praksi znači da, ukoliko prvobitni vlasnik ne može da dokaže da su određena kulturna dobra bila u njegovom vlasništvu, ti predmeti ostaju na teritoriji države u kojoj su se našli.

PREKO STAZA I BOGAZA

U bezbrojnim napisima o krađi ovog ili onog umetničkog dela ili arheološkog predmeta u zemljama balkanskog regiona, često se pominje termin "dunavska veza". Navodno, tom famoznom saobraćajnom vezom ukradena kulturna dobra putuju do krajnjih odredišta – najčešće zemalja zapadne Evrope. Međutim, taj termin suviše je neodređen i suviše širok da bi uopšte bio uzet u razmatranje prilikom utvrđivanja glavnih trgovačkih puteva kojima se transportuju umetnička dela pokradena u jugoistočnoj Evropi ili ona koja se preko te teritorije samo prenose.

Na raznolikost trgovačkih puteva na teritoriji Balkana pre svega utiče situacija na određenim graničnim prelazima, odnosno "propusnost" ove ili one granice. A tu stvari nisu baš onakve kako izgledaju na prvi pogled. Prema rečima jednog bivšeg člana rumunske ilegalne mreže, tamošnji trgovci preferiraju rumunsko-mađarsku granicu. Naizgled mnogo propusnija granica sa Srbijom ne odgovara im iz dva razloga: za razliku od mađarske, ona ne vodi direktno u zapadnu Evropu, a na njoj je i mnogo manja gužva, odnosno mnogo veća šansa da carinici otkriju krijumčarene predmete. Stroži vizni režim kojim je EU nameravala da dodatno obezbedi svoje granice zapravo je olakšao posao krijumčarima – dok mađarski carinici detaljno proveravaju vize u pasošima rumunskih građana, prtljag jednostavno pada u drugi plan i prenošenje umetničkih dela "znatno je opuštenije". Upravo tim putem – preko Mađarske, a zatim Austrije i Italije, do Francuske – prešla su neka od najtraženijih rumunskih kulturnih dobara.

Što se Bugarske tiče, tačne trase i dalje su nepoznate, mada su carinici najviše umetničkih dela zaplenili na prelazima Malko Tarnovo, Kalotina, Ruse i na sofijskom aerodromu. Ono što je ipak izvesno jeste da su upravo trgovci koji dolaze iz Bugarske glavni akteri brojnih carinskih zaplena u Hrvatskoj i Srbiji. U jednom od poslednjih takvih slučajeva, 12. decembra 2004, na srpskom graničnom prelazu Batrovci zaplenjena su čak 1864 numizmatičko-arheološka predmeta – autobus u kome su pronađeni bio je bugarski, a konačno odredište bila mu je Španija. Iako tom prilikom niko od putnika autobusa nije zadržan (novčići i arheološki nalazi bili su smešteni u pregradi za alat i nije se znalo kome pripadaju), kasnijom ekspertskom analizom utvrđeno je da zaplenjeno blago potiče s bugarske teritorije. S druge strane, u Hrvatskoj, bugarska kulturna dobra predstavljaju svojevrstan novitet. Po ilegalnoj trgovini umetničkim delima najpoznatiji su granični prelazi sa Slovenijom (Bregana, Rupe, Pasjak i Macelj), ali se sve češće događa da se ikone i stari novac iz Rumunije i Bugarske upravo preko Hrvatske krijumčare ka zapadnoevropskim zemljama. U tom kontekstu, kritični su granični prelazi između Hrvatske i SCG, kao i hrvatsko-mađarska granica.

Početkom devedesetih, u Hrvatskoj i u Srbiji bila je popularna tzv. budimpeštanska veza koja je funkcionisala zahvaljujući ženi koja je živela u Beogradu, a zatim u Hrvatskoj – preko nje su dileri odnosili umetničke slike hrvatskih autora, a zatim ih prodavali u zapadnoj Evropi. Nešto kasnije, Hrvatska i Srbija opet su "podelile" jednu popularnu trasu: po navodima policijskih izvora u Republici Srpskoj, glavni pravci postali su Novi Sad – Sremska Mitrovica – Bijeljina – Italija, kao i pravac Beograd – Banja Luka – Hrvatska – Nemačka. Kad je reč o Bosni i Hercegovini, trgovačke trase su pre svega bile i ostale određene ratom na tom prostoru. Prema pisanju sarajevskih "Dana", umetnička dela su na samom početku rata u BiH iznošena u konvojima, da bi potom bila prebacivana preko linija razdvajanja, pa u vozilima međunarodnih snaga. Taj put išao je preko Pala ka Novom Sadu, Beogradu i Budimpešti, kao i preko Hercegovine ka Zapadnoj Evropi.

Za razliku od vrlo kompleksne i stalno promenljive slike trgovačkih puteva na Balkanu, omiljene destinacije ilegalno pribavljenih umetničkih dela i arheoloških predmeta odavno su određene. Ukradena kulturna dobra najčešće se transportuju u Švajcarsku (gde se najlakše prodaju), ali i u Austriju ili Nemačku. Preko tih zemalja, ovi predmeti ponekad dospevaju i do Velike Britanije.

ČUVARI ISTORIJE

Jedna od specifičnosti ilegalne trgovine kulturnim dobrima na Balkanu jeste problem spremnosti policije i carinskih organa da se s tim problemom suoče. Iako se u štampi često pojavljuju tekstovi o zaplenjenim umetničkim predmetima i uspehu ove ili one policije i ove ili one carinske službe, činjenica je da su ti nalazi više stvar slučaja nego organizovane akcije. Ipak, određeni koraci u tom pravcu ipak su obavljeni: obuka policajaca za ovu vrstu aktivnosti sve je češća pojava, baš kao i angažovanje određenog broja carinika i policijskih inspektora posebno zaduženih za sprečavanje ilegalne trgovine umetničkim delima. Zanimljivo je, međutim, da se svaka država odlučila za jedinstveno rešenje i da je svaka zapravo "priča za sebe".

U okviru hrvatskog Ministarstva unutarnjih poslova ne postoji poseban odsek koji se bavi zaštitom kulturne baštine i potragom za krijumčarenim umetničkim delima; tom vrstom kriminala bave se pripadnici Odjela za suzbijanje organiziranog kriminaliteta i Odjela općeg kriminaliteta, koji pritom, kako kažu, sarađuju s nadležnim službama unutar Ministarstva kulture, odnosno s odsecima za zaštitu kulturne i spomeničke baštine. Koordinator ovih aktivnosti u MUP-u je Josip Vrbić, koji tvrdi da je na različitim seminarima i tečajevima (od 1996. do danas) više od 300 policajaca obučeno za prepoznavanje i otkrivanje krijumčarenja umetničkih dela. Seminari na kojima se policijski službenici upoznaju s ovom tematikom organizuju se jednom godišnje, a nedavnim sporazumom između MUP-a i Ministarstva kulture predviđeno je osnivanje jedinstvene baze podataka o kulturnim dobrima u Hrvatskoj, kao i uspostava jače koordinacije između svih službi nadležnih za brigu o kulturnim dobrima (pored ova dva ministarstva još Porezna uprava, Carinska uprava i Državno odvjetništvo).

Za razliku od Hrvatske, Bosna i Hercegovina još i ne pokušava da "uđe" u ovu oblast: i na nivou federacije i na nivou kantonalnih ministarstava unutrašnjih poslova, kulturnim dobrima bave se odseci za imovinske delikte (ukoliko je u pitanju krađa iz privatnih kolekcija), dok je za kulturno-istorijsko blago pokradeno tokom rata zadužen Interpol.

Slična je situacija i u Makedoniji, gde je za trgovinu kulturnim dobrima nadležan Odsek za organizovani kriminal pri MUP-u; među inspektorima ovog odseka ipak ima onih kojima je to privenstvena sfera interesa.

U okviru slovenačke policije takođe ne postoji poseban odsek za zaštitu kulturno-istorijskog blaga, ali u okviru Generalne policijske uprave – Uprave kriminalističke policije predviđeno je mesto za kriminalističkog inspektora kome je glavno područje interesa upravo art trafiking, a glavni zadaci koordinacija nižih inspektora koji se takođe time bave i saradnja s drugim državnim organima.

Što se Srbije tiče, ona baš i nema mnogo čime da se pohvali: u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala za ovu specifičnu vrstu kriminala specijalizovana su dva operativca, a još jedan angažovan je u Odeljenju za suzbijanje krijumčarenja u Upravi carina. Po rečima jednog od rukovodilaca tog odeljenja, graničari su slabo obučeni za sprečavanje krijumčarenja antikviteta, a tek je nedavno doveden stručnjak za tu oblast.

Čini se ipak da su u smislu specijalizacije policije i carinskih službenika najdalje otišle Rumunija i Bugarska. Pri rumunskoj policiji postoji Odsek za zaštitu nacionalnog kulturnog nasleđa koji deluje unutar Direkcije za kriminal. S druge strane, pri Carini postoji Biro za borbu protiv krijumčarenja predmeta koji pripadaju nacionalnom kulturnom nasleđu. Rumunska policija navodi da je, u interesu zaštite kulturnih dobara, potpisan ugovor o saradnji s Rumunskom pravoslavnom crkvom, kao i da će do kraja 2005. biti obnovljeni ugovori s Ministarstvom kulture, Carinom, Graničnom policijom i predstavnicima manjih verskih zajednica.

Bugarsko rešenje isto je tako efikasno, ali daleko inovativnije. Naime, pre pada komunističkog režima, u okviru bugarskog Ministarstva unutrašnjih poslova postojala je specijalna grupa za očuvanje kulturnog nasleđa – grupa je spadala u Šesto odeljenje Državne bezbednosti, a istraživala je neovlašćeno iskopavanje arheoloških predmeta, trgovinu kulturnim blagom u zemlji i njegovo krijumčarenje ka Zapadnoj Evropi i SAD (u to vreme, krijumčarenje se obično obavljalo preko teritorije bivše Jugoslavije). Pošto je Šesto odeljenje ukinuto 1990, njegovi pripadnici premešteni su u novoformirani odsek za borbu protiv organizovanog kriminala. Kada je i taj odsek ukinut 1999, formiran je novi, nadležan za "kriminal u vezi sa kulturnim i istorijskim dobrima". U međuvremenu, jedan od oficira nekadašnje Državne bezbednosti osnovao je nevladinu organizaciju Centar za podršku vraćanju i očuvanju kulturnog blaga. Tokom 2000, ovaj NVO uspeo je da u zemlju vrati jednu izuzetno vrednu antičku mermernu bistu koja je izvezena iz zemlje 1991.

U delu priče koji se odnosi na čuvare istorijskog nasleđa simptomatično je to što saradnja na balkanskom nivou zapravo ne postoji, nego se dešava povremeno, u zavisnosti od slučaja s kojim je određena država u određenom trenutku suočena. Da je situacija drugačija, odnosno da države koje su (geografski, istorijski i kulturno) upućene jedna na drugu međusobno sarađuju na rešavanju problema koji su im zajednički, vrlo je verovatno da se na Balkanu ne bi baš tako lagodno trgovalo najvažnijim i najdragocenijim kulturnim dobrima. Ovako, na teškoće se nailazi i u domenu zakonodavstva, i na carini, i u policiji, ali i u živopisnom svetu istoričara umetnosti, procenitelja umetničkih vrednosti i korumpiranih i kriminalu sklonih državnih činovnika. Ali, to su sve teme kojima ćemo se tek pozabaviti.

Istraživači: Svetlana Vasović–Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).

Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić