Sa profesionalnim diplomatom koji je to bio pre politike, kako sam napominje, bivšim šefom kabineta ministra spoljnih poslova i bivšim šefom tima za dijalog za Prištinom do 2012. godine razgovaramo o odnosima u regionu, EU, ko nas predstavlja u svetu, o Kosovu… "Spoljna politika je moja ljubav, to je ono što sam ja", kaže Borko Stefanović, predsednik Levice Srbije.

"VREME": Odnosi u regionu opet su nestabilni, i čini se da su političari zemalja regiona u krajnje zategnutim odnosima. Kako vi ocenjujete Vučićevu politiku prema susedima?

BORKO STEFANOVIĆ: Srbija ima deklarativno dobru politiku u regionu, naša vlada se deklarativno zalaže za saradnju na ravnopravnim osnovama sa svima, ali mnoga verbalna izletanja pokazuju da situacija nije dobra. Ovako loša situacija u regionu sigurno nije bila u poslednjih 20 godina. To nije posledica samo naše vlasti, sve vlade u regionu koriste oprobanu matricu populističkog nacionalizma – svako želi da bude Ergodan, Orban ili Putin na Balkanu, i to na ovako malom prostoru daje loše rezultate, pre svega po građane, u ekonomskom i socijalnom smislu. Zapadni Balkan postaje pustinja, iz koje mladi beže, sa lošom perspektivom.

Imate erdogančiće koji se razigravaju po Balkanu, a narod je sve siromašniji i radi za mizerne plate i srećni su jer imaju bilo kakvu platu. Ispod nacionalnog plašta kriju se lopovluk, korupcija, namešteni tenderi, partijsko zapošljavanje i uništavanje zdravstva i školstva. Problem je što ljudi "odbranaški" glasaju za nacionalističke opcije misleći da štite vlastite živote i interese, a ne misle o prosperitetu i budućnosti dece. To nas drži u pat poziciji, svi smo mi žrtve briselskih birokrata i od njih dobijamo poruke ohrabrenja bez ikakvih naznaka pomaka i sve to ubija evroentuzijazam. Među narodima u regionu evrointegracija je trenutno nepostojeća tema. Svi su tome doprineli, ne samo briselski već i činovnici MMF-a i Svetske banke koji preko naših leđa grade karijere.

Dok mi pričamo o regionalnim odnosima, svet se promenio. A na Balkanu ništa novo?

I region se polako menja. Dolazi vreme jačih ideoloških nastupa i jasnih poruka, vreme polarizacije na desnicu i levicu, dolazi vreme koje će potvrditi veliku krizu centra. Imaćemo lidere sa jasnim stavovima prema privatizacijama, poreskoj politici i izdvajanju za zdravstvo i školstvo, stavovima od stvarnog značaja za građane. Neće više moći da se bave "hodanjem po centru", kako se to danas radi. Moramo da shvatimo da zajedništvo u regionu nije tema seminara i kongresa, ono znači stvaranje konfederalnog sporazuma bez ukidanja prerogativa državnosti članica država, na osnovu kojeg bi se radilo na razvoju regionalne infrastrukture i pregovaralo sa Briselom. Bilo bi dobro da ujedinimo mala rascepkana tržišta i 25 miliona ljudi sa zajedničkim stavom prema Briselu, Moskvi i Ankari. Ako to ne budemo imali, osuđeni smo na iscepkana dvorišta sa trošnim tarabama preko kojih će se tući starijih ljudi sa štapovima, pošto će mladi otići u Diseldorf ili Oslo da rade, koje neće imati ko da leči, osim partijskih lekara koji su često sa sumnjivih kvalifikacijama. Siguran sam da je to budućnost i da bi bez toga u regionu će se samo lažno rukovati i osmehivati do prve prilike u julu (Srebrenica) i avgustu (Oluja) kada sve pada u vodu. Postali smo teatar u kome se predstave daju kvartalno, ali je libreto uvek isti, samo što je izvedba drugačija.

Nije tajna da građani vide da je, kad je o Kosovu reč, Vučić nastavio gde se vi stali i da to predstavlja kao svoje velike rezultate. Kako komentarišete njegovu dosadašnju politiku prema Kosovu i šta očekujete u budućnosti?

Vučićeva politiku prema Kosovu je razrađenija i dalekosežnija politika Demokratske stranke. Mi smo pregovarali na tehničkom, a on je to podigao na najviši nivo. Rezultati su mršavi, skoro nikakvi, njegov način pregovaranja i pristupa temi je trapav i nestručan uz lavinu laži i obmana preko kontrolisanih medija. Tačno je da sebe pokušava da prikaže kao velikog patriotu i turbo Srbina iako je jasno da je otišao mnogo dalje u približavanju sa Prištinom. Inače, na Kosovu ako napravite jedan pogrešan korak, vratite se 20 koraka unazad i to se sad desilo. Haradinaj je verovatno budući premijer Kosova i Vučić će biti prinuđen da pregovara sa njim ili će budućeg premijera ili premijerku gurnuti u taj nepopularni projekat pregovora sa Haradinajem. Sve to i služi ovoj vlasti da kaže Evropi – evo mi se i dalje igramo u obdaništu i vidite da smo dobri đaci pa nas nagradite.

Isto radi i oko Kosova i Metohije, s tim što mi nismo pravili granične prelaze i nismo ukidali srpske tablice na Kosovu i nismo pravili loše delove Briselskog sporazuma. Međutim, Vučićeva vlada je obećala EU da će rešiti na zadovoljavajući način pitanje Kosova i dokle god je to tako, imaće podršku Zapada. Mislim da to danas znaju svi u Srbiji, čak i oni koji glasaju za njih.

Sve duže smo u karantinu i ukoliko se regionalno ne organizujemo, bićemo prepušteni na milost i nemilosti jakih populističkih lidera koji imaju jaku vojsku a manjak demokratije, poput Erdogana, koji će uz albanski nacionalni faktor praviti rusvaj po Balkanu. Ova vlast nema odgovor na ta pitanja, građani ih vide kako se rukuju sa Mogerinijevom ili tapšu ih po ramenu.

Gde smo u evrointegracijama i da li ćemo ikad postati država članica EU?

Nekad sam verovao da je Evropa nešto drugo. Danas nisam antievropejac, ali sam postao evrorealista, ali bez toga i nema buduće uspešne politike u Srbiji. Evropski zvaničnici govore u superlativima o kursu koji je zauzela naša vlada, a ne o rezultatu. Treba da prihvatimo kao realnost da njih nije mnogo briga jer neće oni živeti ovde, a neki od njih imaju super plate. Treba ih podsetiti da nama ne treba lord Mauntbaten koji će nam davati plastične perlice i ogledalca i da smo srećni jer ne znamo za bolje. Mi znamo za bolje i živeli smo bolje. I kada jednom osetite slobodu i prosperitet, ne može vam to niko oduzeti. Pa ne može ni nama, a mi ćemo se za to izboriti jer će nevolja naterati ovako iscepkanu opoziciju da na beogradskim izborima načini prvi korak u borbi za kraj režima. Jer kada je velika zima i vuk i jagnje spavaju u istom senu.

I EU i Rusija, kako komentarišete politiku prema Rusiji?

Vučićeva politika prema Ruskoj Federaciji pokazala se kao dobra stvar, moram da kažem. Ima dve stvari koje je ova vlada dobro uradila, da ne ispadne da ih samo kritikujem. Mislim da su ubedljivo najgora vlast, da su napravili strašne greške u načinu privlačenja stranih investicija, da podsetimo afera helikopter, Savamala, Beograd na vodi, muzička fontana – ali ono što su dobro uradili u spoljnoj politici je nastavak evropskih integracija bez obzira na to što to rade nedovoljno stručno i neiskreno, i dobar odnos prema Ruskoj Federaciji i Kini. Ti isti koji su se sprdali sa Tadićeva četiri stuba, sećate se, u stvari rade isto.

Odnos prema Rusiji je odnos ekonomske i energetske zavisnosti, i treba biti oprezan. Mi ne želimo da prekidamo put ka EU, a nisam siguran da se to svima u Kremlju dopada. S druge strane, mislim da Vučić ima problem jer u Briselu govori ono što žele da čuju u Briselu, a u Moskvi ono što žele da čuju u Moskvi. Sigurno mu nije lako da balansira između onoga što je rekao i obećao, a sve što je rekao i obećao u suprotnosti je sa onim što govori javno.

Druga stvar koja mi se dopala kod ove vlasti je krečenje beogradskih fasada, ali je to suštinski nevažno za građane koji imaju veće probleme poput vodosnabdevanja i neuređene kanalizacije, a da ne govorimo o nedostatku perspektive i budućnosti. Od jedne plate danas ne možete da platite ni račune, dok su nekad mogli da kupe ar zemlje. Ali to se ne da videti na kontrolisanim medijima gde postoji samo vođa.

Kakvo je stanje u diplomatiji, nedavno smo čuli vest da je nepoznata ženska osoba preko noći postala konzulka?

U Ministarstvu spoljnih poslova već se decenijama sprovodi negativna selekcija, partijski ljudi često odlaze na diplomatske dužnosti i to je veoma loše. To je, istina, radila i vlada DS-a, ali je to bilo ipak zanemarljivo malo. Sada je to postalo pravilo i na to niko ne obraća pažnju previše, naša diplomatija je prezasićena kadrovima SNS-a i SPS-a, i to su ljudi koji brzometno dolaze u MIP i odlaze u inostranstvo. Pojavi se tako neki skandal sa nekim starletama u tabloidma kao rezultat njihovih unutrašnjih prepucavanja, to traje par dana i ništa se ne promeni. U MIP-u se danas neće zapošljavati najbolji diplomci, nego stranački kadrovi bez iskustva i to izaziva opravdani gnev profesionalnih diplomata.

Inače, u MIP-u sam dobio otkaz posle 16 godina rada. Dok sam bio poslanik nisam dobijao platu u Ministarstvu, a otkaz mi su mi sa velikim zadovoljstvom uručili Ivica Dačić i Veljko Odalović, sa obrazloženjem da ne mogu više da izlaze u susret mojim molbama za neplaćeno odsustvo. U MIP-u sam se zaposlio pre političkog angažmana, na konkursu, i bio sam među najboljima, a u politiku sam ušao tek kasnije. S obzirom na moj petogodišnji rad u Vašingtonu i količini poslatih kriptozaštićenih telegrama, postoji osećaj nepravde koji delim sa ostalim građanima, nisam nikakav izuzetak.

Kako objašnjavate nedostatak interesovanja građana Srbije za njihove predstavnike u svetu? Zar je svejedno?

U slojevima afera, nestručnosti, promašaja i grešaka u zdravstvu, padu životnog standarda i siromaštvu, nezaposlenju, privlačenju stranih investitora koji otvaraju fabrike za naš novac i daju mizerne plate zaposlenima, do perifernih stvari kao što su fontana na Slaviji koja košta skoro dva miliona evra, a Tiršova se raspada…, dakle u moru tih loših vesti građanin treba da se zapita za neku partijsku drugaricu starletu koja direktno odlazi na mesto konzula. Nije realno.

Prema rezultatima jednog istraživanja afera Savamala, kao jedna od opsesija kruga dvojke, na opštini Savski venac ne izaziva neku veću zabrinutost, tek je na 6-7. mestu, a da ne govorimo o drugim opštinama. Tzv. građanska opozicija neprestano živi u krugu samozavaravanja i iluzijama, ne shvatajući da se borimo na petoparcu na kojem je ostalo nekoliko aktera. Mnogi od tih aktera suštinski predstavljaju samo sebe i danas je postalo luksuz ako imate politiku i ideologiju koja je razlikuje u odnosu na vlasti, ali i na drugu opoziciju. Mislim da je to ključ i da bez toga nema promena, jer građani kažu "mi bismo da dođu drugi, ali da se ne vrate oni, znamo da ćete u suštini raditi isto što i Vučić". Dakle, potrebni su novi ekonomski socijalni model i pravda – utvrđivanje odgovornosti i ispitivanje porekla bogatstva funkcionera. Traži se nešto novo i drugačije, jer zašto bi građani glasali za bilo koga iz opozicije ako su njihovi programi glancanje zlatnih cipela kralja Sunca Vučića – mi ćemo lepše nositi odela i bolje razumeti probleme. Kao da je od nekog značaja da li je Vučić uspešan u evrointegracijama (a smatram da jeste, koliko je to moguće), kao da to utiče na živote građana. To je jedan od opozicionih mitova.

A koji je drugi mit?

Drugi mit je da ako se svi ujedinimo, najzad će se glasati za opoziciju… Većina od onih koji ne glasaju za Vučića, na dan glasanja prelomi i glasa za živopisne karaktere za koje su se kleli da neće nikad. Kad se pojavi alternativa kao što je pokret Dosta je bilo, vrlo brzo se razočaraju u njih, građanski orijentisan birač meri i strogo procenjuje političare i kako se brzo zaljubi tako se brzo i odljubi. Tako je sa pokretom Saše Jankovića, do juče je bio doživljavan kao Mesija, a sada je zbog nekih poteza na meti kritike, posebno na društvenim mrežama. Nije problem u Vučiću, problem je u nedostatku validne alternativne i prave opozicije koja bi se, a to će se desiti, siguran sam, segmentarno okupila oko programa koje će građani podržati. Birači ne čitaju programe, glasaju za onu opciju koja im deluje snažno, te se zato lideri opozicije ne izjašnjavaju previše oko NATO-a, Kosova jer su shvatili da to odbija birače. A to su shvatili upravo zahvaljujući Vučiću.

Opozicioni lideri mogu jedino u neposrednom kontaktu da ostvare kontakt sa biračima, mediji nisu od velike pomoći, a kontrolišu se i društvene mreže.

Vučić je svevideće Sauronovo oko koje vidi svaki korak na Tviteru, on se time bavi. Kontrola u Srbiji se uvodi na veoma studiozan način: evo već pet godina, i dalje negativno govore o prethodnoj vlasti, a gradonačelnik Beograda ne može da objasni svoju imovinu. To bi svuda u Evropi bio dovoljan razlog da on više ne bude na toj funkciji, a mi imamo samo Vučićevo obećanje da on neće biti, a ko će biti – videćemo. Verovatno će na lokalnim izborima u Beogradu Aleksandar Vučić biti nosilac liste, a onda će on da izmisli gradonačelnika, Vesića ili tako nekoga.

Mnoge stranke se nisu snašle u opoziciji poput Demokratske stranke, gde ima sjajnih ljudi. Pet godina se svaki dan borim protiv vlasti, i posmatram ljude koji su moderni konvertiti, probudili su se pre godinu dana i shvatili da ova vlast ne valja. Oni ne mogu da budu perjanice buduće opozicije.

Opozicija u Srbiji je prokletstvo, podrazumeva se da ste pristali da budete izopšteni iz zajednice, da ne možete da dobijete posao, da ste izloženi napadima po medijima, praćenju… Treba nastaviti borbu i poslati jasnu programsku i političku poruku bez mnogo detalja jer detalji raspršuju biračku pažnju. Levica Srbije je tu pogrešila na prethodnim izborima, ali zadovoljni smo jer smo se pripremali kratko i imali nedovoljno sredstava za kampanju.

Šta Levica Srbije može da ponudi biračima?

Mi smo izvukli pouku, Levica Srbije će se na sledećim izborima vratiti u Skupštinu grada Beograda i to će biti povratak ideje i programa ideologije u srpsku politiku, povratak jasnog i drugačijeg pristupa promeni sistema. Od svega mi smeta što niko od opozicije neće da kaže šta će raditi sa Zakonom o poreklu imovine, Zakonom o radu, šta misle o intervenciji države u privredi koja je neophodna, šta će raditi sa Pinkom i "Informerom" posle promena, niko ne govori o lustraciji kao zaboravljenom, a neophodnom projektu. Oko tih stvari niko ne želi da se izjasni čak ni privatno. U mojoj bivšoj stranci kažu i mi bismo prodali Telekom, ali ne na ovakav način, i ta rečenica je ilustrativna, ili kad Aida Ćorović u intervjuu kaže da mi i Vučić imamo samo civilizacijske razlike, a ne političke i ekonomske… Nemojmo da dozvolimo da ponovo imamo elitu koja svira savremene instrumente na starim partiturama. Nama trebaju nove partiture, ne treba nam korektor, već smečer. Neko ko će da zabije poen protiv siromaštva, korupcije, bede, rasturenih institucija, partijskog sudstva i tužilaštva.

Uloga opozicije i kritičke javnosti nije u tome da samo ukazuje na greške – niko nije modeliran da bude taster za korekturu i delete dugme. Naš zadatak je da izgradimo bolju Srbiju od onoga što bude ostalo posle naprednjačkog režima, a biće teško jer kamen na kamenu neće ostati. Čini mi se da smo svi prezasićeni slušanjem šta su oni loše uradili, moramo da znamo kakva će to biti Srbija koju nudi opozicija, da li će to biti zemlja kontrolisanih medija, kontrolisanog sudskog sistema ili će to biti zemlja u kojoj ćemo sprovesti lustraciju i u kojoj će neko od političara koji su prekršili zakon odgovarati u zatvoru. Svaka podrška uglednih ljudi iz javnog života i intelektualaca je dobrodošla i treba im odati priznanje na građanskoj hrabrosti. Ipak, to ne znači da ćete dobiti veću podršku. Skorašnji primeri pokazuju da se najčešće mora objašnjavati zašto ti je neko brzo okrenuo leđa nakon gromoglasne podrške, pa se često ta podrška više plati na "ćupriji". Takođe, politički je pogrešno govoriti o otvaranju poglavlja jer je to kao kad bih ja sada za "Vreme" govorio na jeziku Hotentota. Takođe, pogrešno je govoriti o pristojnosti i obrazovanim elitama, zato što treba dopreti do što više ljudi, to je srž demokratije. Politika je težak rad, a ne fantazije i smatranja uz kapućino.