Uprkos dominaciji nove parlamentarne stranke, Pokreta Evropa sad (PES), skupštinska većina koja bi mogla da ponudi mandatara za sastav nove Vlade se ne nazire. Dolazak do nje značiće niz bolnih kompromisa, koji će umnogome izmeniti percepciju uspeha ostvarenih na biralištima. Nije nerealan scenario ni da PES pokuša da dobije podršku za formiranje manjinske vlade po receptu Dritana Abazovića
Kada na kraju izbornog dana svi kažu da su pobednici i da će upravo od njih da zavisi formiranje nove vlade, možete biti sigurni da društvo u kojem su par sati ranije građani zaokruživali svoja očekivanja, ulazi u period ozbiljne političke nestabilnosti. Na stranu što euforija izazvana prvim rezultatima očigledno otupljuje sposobnost izvođenja osnovnih matematičkih operacija, što adrenalin umanjuje dosege političke mudrosti, nesporno je da u situaciji kada svi maksimalizuju svoje pregovaračke kapacitete dogovor jednostavno nije moguć.
Drugim rečima, Crna Gora je u protekloj nedelji dobila novi, snažni politički subjekt, ali ne i garanta stabilnog političkog života. Upravo je nemogućnost postizanja kompromisa i time izazvana blokada većine državnih institucija ono što je i prouzrokovalo prevremene izbore.
Na crnogorskim vanrednim parlamentarnim izborima glavnu poruku je poslala ona, zamalo polovina građana koja je tog dana ostala kod kuće. Prema rezultatima Državne izborne komisije, Pokret Evropa sad (PES) osvojio je 24 mandata. Koalicija “Zajedno”, koju predvodi Demokratska partija socijalista (DPS) osvojila je 21 mandat a koalicija “Za budućnost Crne Gore” 13 mandata. Koalicija Demokrata i Građanskog pokreta URA “Hrabro se broji” imaće u skupštini 11 poslanika, dok je Bošnjačka stranka ostvarila značajan rezultat osvojivši šest mandata.
U crnogorski parlament je u foto-finišu ušla i koalicija Socijalističke narodne partije (SNP) i Demosa sa dva poslanička mesta. Očekivano, manjinske stranke će i nadalje biti zastupljene u parlamentu, pri čemu će Albanski forum imati dva mandata, a po jedan poslanik će predstavljati Albansku alijansu i Hrvatsku građansku inicijativu.
U novijoj političkoj istoriji nije se dogodilo da jedan politički subjekt, samo deset meseci nakon osnivanja, postane vodeća snaga u nekom parlamentu. To je upravo na ovim izborima uspelo Pokretu Evropa sad. I ne samo to. Politički anonimna ličnost sve do početka 2021. godine, Jakov Milatović izabran je za predsednika države pobedivši gotovo tri decenije neprikosnovenog Mila Đukanovića. Mesto u fotelji gradonačelnice Podgorice preuzela je Olivera Injac, ministarka vojske u Krivokapićevoj vladi, a nakon nedeljnih vanrednih parlamentarnih izbora Milojka Spajića, predsednika Pokreta Evropa sad, svi vide kao novog crnogorskog premijera.
Oni su svoj angažman u izvršnoj vlasti počeli kao eksperti. Bez vidljivog uticaja bilo koje političke grupacije, iako ih je deo javnosti, pre svega zbog ličnosti premijera Zdravka Krivokapića i njegove bliskosti sa Srpskom pravoslavnom crkvom, nazivao “apostolska vlada”. U tu vladu, koja je nastala kao rezultat uticaja SPC, ali i kao kompromis izrazitno suprotstavljenih političkih subjekata, sa različitim viđenjem ne samo tadašnjeg trenutka, već i budućnosti Crne Gore, većinska javnost je uložila velike nade. Uprkos sporosti i relativnoj nefikasnosti kojoj je doprinosilo permanentno odsustvo podrške delova skupštinske većine, ta vlada je uspela da krene u realizaciju seta ekonomskih mera nazvanih “Evropa sad”. Minimalna cena rada je podignuta sa 220 na 450 evra i to se direktno pozitivno odrazilo na standard najvećeg dela crnogorske populacije, koju nazivaju “gubitnici tranzicije”.
USPEH BEZ ENIGMI
Rezultati su sa stanovišta građana Crne Gore bili vrlo opipljivi i budili su nadu da izvršna vlast konačno ne pripada političkoj eliti već radi u javnom interesu. Pad vlade Zdravka Krivokapića označio je za većinu građana i gašenje nade u bolju egzistenciju. Reakcije smenjenih ministara, a danas prvih ljudi Pokreta Evropa sad, bile su njihovo instistiranje na nastavku ekonomskih reformi i pozicioniranja Pokreta kao grupacije sa, pre svega, ekonomskim razlozima za politički angažman. Naravno, i sa vizijom Crne Gore kao dobrog mesta za život. I to je u velikom delu najznačajniji razlog njihovog uspeha. Ministri koji su probudili nadu zakoračili su na političku scenu ponovnim njenim buđenjem.
Na ministarska mesta su došli bez balasta prethodnih grešaka, kao potpuna nepoznanica. Doneli su nešto što je građanima bilo merljivo i jednostavno – veća primanja. Bili su prva i očigledna žrtva razočaravajućih politika. Ne samo Demokratske partije socijalista, koju je većinska javnost percipirala kao protagoniste korupcije i zaštitnike kriminala, već i post-DPS većine, koju je videla kao sparing partnere u nacionalno-identitetskim konfliktima koji društvo drže u začaranom krugu i koji su željni čistog političkog profita.
Kada se sve svede, uspeh Evrope sad nije nikakva enigma. On leži pre svega u činjenici da ne pripadaju lošem iskustvu, da nisu imali prilike da prave greške, drugo, da su neposredna žrtva politika koje nisu dokazale efikasnost, i treće, da su najbrojnijoj crnogorskoj populaciji omogućili da kako-tako prebrodi doba pandemije i otupi oštricu ekonomske krize i rastuće inflacije. Njihov uspeh je zapravo više kazna neuspešnoj parlamentarnoj većini nego vera u program Evropa sad 2.
Na izbornoj listi Evropa sad našli su se i predstavnici Ujedinjene Crne Gore Predraga Danilovića, Stranke prava i pomirenja, CIVIS-a, kao i nekoliko lista koje već kontinuirano participiraju u skupštinama lokalnih zajednica. Imena koja će sedeti u poslaničkim klupama sa ove liste pokazaće kolika je bila umešnost pregovaranja tih aktera, ali i kolika je cena oskudne partijske infrastrukture Pokreta Evropa sad.
“Aleksa i Dritan – Hrabro se broji”, lista koju samo pre par meseci niko nije mogao ni da zamisli ne samo zbog ozbiljne zavade između lidera Građanskog pokreta URA i prvog čoveka Demokrata Crne Gore, već i zbog činjenice da su Demokrate učestvovale u obaranju manjinske vlade Dritana Abazovića, osvojila je jedanaest mandata. Demokrate i URA su, nakon što je Đukanović spornom odlukom raspustio parlament, ponudile PES-u predizbornu dogovor koji bi rezultirao snažnom koalicijom centra, ali sasvim je logično bilo da partija koja je u snažnom uzletu, bez negativnog parlamentarnog iskustva i tek personalnog kratkog upliva u izvršnu vlast, neće pristati da, s jedne strane, relaksira političke minuse partnera, a sa druge strane zamagli izborni rezultat i tako propusti šansu da jasno potvrdi svoju punu snagu.
Abazović, premijer čijoj je vladi pre gotovo deset meseci izglasano nepoverenje, uspeo je da “nabilduje” svoju popularnost rezultatima koje je isporučio u borbi protiv kriminala i korupcije, no očito da lični rejting nije previše uticao na rezultat liste koju je nosio zajedno sa Aleksom Bečićem. No, stoji konstatacija da su zapravo udruživanjem uspeli da zaustave negativan trend popularnosti uočen na lokalnim izborima krajem prošle godine.
Milojko Spajić (PES) je u izbornoj noći saopštio da neće praviti postizbornu koaliciju sa Demokratskom partijom socijalista, ali da kao partnera u izvršnoj vlasti ne vidi ni Građanski pokret URA. Razlog leži u tvrdnji da je Dritan Abazović, navodno, zloupotrebljavajući državne resurse, spinovao aferu koja je vezivala ime predsednika PES sa korejskim “kraljem kriptovaluta” Do Kvonom. Kvon je nedavno uhapšen u Podgorici sa falsifikovanim pasošem, a potražuju ga Južna Koreja i SAD zbog malverzacija teških 40 milijardi dolara. Spajić nije osporio susrete sa Do Kvonom tvrdeći da je to bilo u vreme kada za njim nije postojala crvena Interpolova poternica, i nazvao ga je prevarantom. Sasvim je moguće da je ova afera u samoj završnici izborne trke uticala, u najmanju ruku, na veći broj apstinenata.
Neposredno pred izbore, nakon više od jedne decenije, prestao je da postoji Demokratski front. Pokret za promene Nebojše Medojevića koji je izašao sa sopstvenom listom ovog je puta ostao ispod cenzusa i neće participirati u Skupštini. Srpski korpus političkih stranaka, koje predvode Andrija Mandić i Milan Knežević, našao se na listi koja je nosila isti naziv kao i na izborima 2020. godine – Za budućnost Crne Gore. Koaliciju su činile Nova srpska demokratija, Demokratska narodna partija Crne Gore i Radnička partija. Oni su zadržali svoj izrazito nacionalni narativ sa prefiksom “srpski”, a nastup nosioca liste Milana Kneževića na Vučićevom “kontramitingu” u Beogradu dodatno je naglasio takvu orijentaciju. Osvojili su 13 mandata u Skupštini u kojoj su u prethodnom sazivu imali 27 poslanika, naravno sa drugačije koncipiranom listom. Ovaj pad je bio očekivan, prvo zbog zasićenosti biračkog tela nacionalističkim narativima, zatim zbog činjenice da je pad popularnosti DPS-a morao da dovede i do pada popularnosti njihovog antipoda, pa zbog stavljanja ad acta tzv. Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom, i najzad zbog neprirodne saradnje Mandića i Đukanovića tokom predsedničke izborne kampanje. Na izborima 2020. godine na istoj listi je bila i Socijalistička narodna partija (SNP), koja je sada jedva prešla cenzus i osvojila dva poslanička mandata.
Iako se u poslednjem trenutku u kampanju dosad najjače parlamentarne stranke, Demokratske partije socijalista, uključio i njen donedavni lider Milo Đukanović, njihova kampanja je bila niskog intenziteta, sa dominantnim populističkim elementima. Zapravo, izrazito populističke poruke bile su karakteristika gotovo svih 15 lista koje učestvuju na ovim izborima. Vršilac dužnosti predsednika DPS-a Danijel Živković je ostavio u velikoj meri anemičan utisak, mešajući obećanja visokih zarada sa kontrolisanim identitetskim nastupom. To bi se moglo nazvati i pokušajem usaglašavanja političkih poruka sa realnom pozicijom stranke koja je beležila kontinuiran pad popularnosti tokom poslednje tri godine. Naravno, brojka od 21 mandata moraće da se deli sa partnerima na listi “Zajedno” – Socijaldemokratama (SD), Demokratskom unijom Albanaca (DUA) i Liberalnim savezom.
Iako je u obraćanju javnosti Živković potpuno neutemeljeno izjavio da će DPS biti ubedljivo najjača stranka u novom sazivu parlamenta i partija koja ima kapacitet da bude kreator nove vlade, ostaje činjenica da je njihov pad doista i dalje strmoglav. Oni su izgubili devet, odnosno 11 mandata ako se kalkulišu i rezultati Socijaldemokrata sa prethodnih izbora.
STABILNE MANJINE
Još jedan nekadašnji partner DPS-a, politička partija koja je igrala značajnu ulogu od samog uvođenja višepartijskog sistema, doživela je kobni pad na ovim izborima. Naime, Socijaldemokratska partija Crne Gore (SDP), čiji je lider Raško Konjević pred same izbore najavio povlačenje iz politike, više neće participirati u parlamentu.
Bošnjačka stranka, s druge strane, udvostručila je broj svojih poslaničkih mandata i svakako predstavlja pravo iznenađenje, ali i ukazuje da su se u taj specifični manjinski milje vratili oni glasovi koji su godinama odlazili u korpu DPS glasačkog mehanizma. Bošnjaci će imati šest poslanika, a kada je reč o ostalim manjinskim strankama, Hrvatska građanska inicijativa se vraća u parlament, Albanska alijansa je osvojila jedan mandat, a Albanski forum će imati dva poslanička mesta.
Dakle, šta govori ovakva podela mandata? Prvo, da je, sudeći prema izjavama i busanju u grudi, skupštinska većina koja bi mogla da ponudi mandatara za sastav nove vlade u ovom trenutku nevidljiva. Ona jeste moguća, ali dolazak do nje značiće niz bolnih kompromisa, koji će u mnogome izmeniti percepciju uspeha ostvarenih na biralištima. Drugo, da će i u slučaju postizanja postizbornog sporazuma ta veza biti vrlo nestabilna, sa velikom šansom da gledamo reprizu događaja koji su pratili rad 42. i 43. Vlade Crne Gore. Treće, da nije nerealan scenario u kojem će PES pokušati da formira manjinsku vladu sa podrškom onih koje u ovom trenutku ne vide kao svoje političke partnere.
Manjak osećaja za kompromis doneće nestabilnu vladu i svakako nove vanredne izbore. Ako ne ove, sledeće godine sigurno. Uspeh će biti ako se oni ne budu održavali po izbornim pravilima kojima većina nije bila zadovoljna, a nije ništa učinila da se promene.
