Uvek su vesti sa Kosova iste: u ranu zoru, saznajemo u ponedeljak 20. septembra, prema graničnom prelazu Jarinje na putu Raška – Kosovska Mitrovica, pokrenute su nekakve specijalne snage Republike Kosovo "Rosu".

Ovakve vesti dignu temperaturu u Beogradu, a stara priča dobije novo poglavlje. Na severu Kosova, u isto vreme, pokrenu se oni koji u takvim situacijama moraju da idu na "granicu", da spreče ono što je, čini se, neminovno.

Aljbin Kurti, predsednika Vlade Kosova, pokrenuo je svoje specijalne snage da bi obezbedio sprovođenje dogovora iz Brisela, po kome je pet dana ranije, 15. septembra, istekao rok za zamenu tablica koje nisu prihvatljive za kosovsku stranu. Tablica na automobilima građana Kosova koji žive u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom, koji imaju srpske tablice. Pored toga, vodeći se principom "reciprociteta", Kurti je uveo obavezu da oni koji dolaze iz Srbije moraju da preko svojih tablica stave posebne, kosovske probne tablice.

Poruka je sledeća: ako kroz Srbiju nije moguće putovati sa tablicama koje je izdala kosovska policija i koje imaju oznaku RKS (Republika Kosovo), onda po Kosovu ne može da se putuje sa tablicama koje je izdao srpski MUP. Ko se nađe u vozilu na prelazu, bilo kom prelazu između Srbije i Kosova, ima od ponedeljka da plati pet evra, prikači posebne probne tablice i slobodno putuje po južnoj srpskoj pokrajini.

BESKRAJNA PRIČA

U Beogradu se već znalo da će se to dogoditi kada je vest obelodanjena. Ali, ovo je opet zgodna prilika da se neke stvari otkažu, da se na druge stvari zaboravi, da se opet gusla o Kosovu i tome kako Srbiju niko neće da ponižava, kako neće biti novog pogroma Srba, kao da je iko tako nešto najavljivao.

Stvar je bila toliko strašna i hitna, tolika je bila zabrinutost vrha srpske države da je predsednica vlade otputovala za Njujork na godišnje zasedanje Generalne skupštine UN; predsednik je otvarao fabriku, išao na pomen Dušanu Ivkoviću, pa se negde popodne sastao sa Miroslavom Lajčakom, specijalnim izaslanikom EU za Kosovo, što je bila ranije zakazana obaveza. Kada je sve to obavio, stanje je i dalje bilo toliko strašno i teško da je zakazao hitnu sednicu Biroa za nacionalnu bezbednost za naredni dan (hitno, a za naredni dan) i seo pred kamere u šest popodne da se "obrati narodu".

Zabrinuti Vučić je tako odgovorio na "apel" vođe svoje stranke na Kosovu Gorana Rakića, koji je tokom dana rekao novinarima na prelazu Jarinje da poziva predsednika Vučića da reaguje. Rakić je predvodio grupu Srba koji su se okupili na putu i oko njega kako bi ga blokirali dok Priština ne odustane od svoje namere, ili dok se bar ne povuku jedinice specijalne policije. Ova ekipa ostala je i preko noći, ponedeljak na utorak, valjda da odbrani Srbiju i Srbe od tih specijalaca sa Kosova.

Na sreću, na prelazima se nije dogodilo ništa, a telefoni su zvonili na relaciji Priština-svet, svet-Beograd, Beograd-Mitrovica i tako dalje. Iako je imao u Beogradu Lajčaka, Vučić ništa nije sa njim postigao. Čini se da nije ni imao šta da postigne, jer je Lajčak doleteo u Beograd posle posete Prištini i jasno je da su svi znali šta će se dogoditi, a da je iznenađenje predstavljeno samo "sirotinji raji" i ostalim građanima koji baš ne sede svakoga dana i čitaju Briselski sporazum.

Dok je Vučić obavljao dnevne radne zadatke pa potom ćaskao sa Lajčakom, Kurti je u parlamentu Kosova obrazlagao svoju odluku zasnovanu na principima reciprociteta: ako vi nešto branite nama, branićemo i mi vama. To je, u najkraćem, taj princip, i on predstavlja doslednu primenu politike njegovog pokreta Vetevendosje (Samoopredeljenje) još iz vremena kada su bili opozicija.

SVE SAM IM SKRESAO U LICE

Vučić je imao još jedno "dramatično obraćanje" koje nije služilo da se ljudima išta konkretno kaže ili objasni, nego da on bude duže od sat na svim TV stanicama, jer se kao nešto važno dešava pa je normalno da slušamo naše rukovodstvo. Po održanoj sesiji, pokupio se i otišao da se sprema za tu "hitnu" sednicu Biroa za nacionalnu bezbednost, posle koje se opet "obratio javnosti" u utorak 21. septembra.

Rekao nam je da je poslao odlučnu poruku zemljama Kvinte i da ništa nije odlučeno. On je tražio da se povuku kosovske specijalne snage sa severa Kosova, jer se njihovo prisustvo smatra provokacijom uperenom prema srpskom stanovništvu, da bi se posle toga vodili razgovori; brecao se na svet što je tražio od obeju strana uzdržanost i lepo ponašanje. Vučiću nije jasno kako svet, taj veliki sudija i onaj ko donosi odluke (kako je ocenio), može da izjednačava njega i Kurtija kada je on za saradnju i sve hoće da učini, a Kurti odbija svaku stvar i sve radi po svom. Razume se, najavio je da će srpska vojska još više i još bolje da se naoružava, a da će tražiti od KFOR-a i NATO-a da utiču na Prištinu da se snage Rosu uklone sa severa Kosova.

Dakle, u utorak nije bilo nikakve posebne reakcije Srbije, osim što je Vučić, kako nam kaže, odbrusio svetu, a narodu još jednom poručio da ne brine i da neće biti pogroma, "oluja" i "bljeskova". Više puta je glasno ponovio kako je pitao "zapadne sile" da li još uvek postoji Briselski sporazum, jer ako postoji, zašto Priština ne sprovodi ono na šta se obavezala (formiranje Zajednice srpskih opština)?

Lajčak je, u nekoj vrsti odgovora na sve što je Vučić izgovarao, poručio da strasti treba da se smire i pozvao obe strane na uzdržanost.

KOSOVO KAO POLIGON

I, na kraju, šta je sve ovo? Srbi južno od Ibra, u enklavama, već žive u režimu novih kosovskih tablica, a oni koji voze sa srpskim tablicama sada će morati da uzimaju i plaćaju probne tablice. Srbi sa severa Kosova neće moći da voze sa KM tablicama jer Priština ne dozvoljava da Srbija izdaje tablice za mesta koja se nalaze na Kosovu, koje je pod upravom vlade u Prištini. Sve to je davno trebalo da bude rešeno, zato je 2016. godine oročeno na pet godina, jer se verovalo da je moguće da za to vreme dođe do nekakvog sporazuma između Prištine i Beograda. Ali nije došlo, zbog raznih razloga: političke nestabilnosti u Prištini, fingirane političke nestabilnosti u Beogradu, pandemije i, najvažnije, odbijanja Kosova da dozvoli formiranje Zajednice srpskih opština, koje je Vučićev kabinet video kao korak ka stvaranju nove Republike Srpske (slogan Srpske liste, naprednjačke partije na Kosovu, kada je formirana bio je: "Danas glasaj za Srpsku, a sutra gradi Srpsku").

Ako je ovo moglo da "prođe" dok su u Prištini stolovali Ramuš Haradinaj i Hašim Tači, nemoguće je da dođe za vakta Aljbina Kurtija, lidera koji po mnogo čemu politički podseća na albanskog Vučića.

Za osam i po godina primene Briselskog sporazuma, Srbija je dala sve što je od nje zahtevano (još ne da tablice i ne priznaje diplome), ali nije uspela da obezbedi administrativno uređenu srpsku političku zajednicu, ako je zaista to ikada bio cilj.

Kosovo je poslužilo Vučiću kao poligon za ispitivanje nove političke paradigme: stvaranja uniformisanog političkog tela koje služi njemu i samo njemu, formiranje uniformnog srpskog korpusa koji je u njegovim rukama i radi samo ono što on naredi iz Beograda. Taj model oblikovanja društva za sopstvene potrebe sada se sprovodi snažno u ostatku Srbije, posle uspešnog kosovskog eksperimenta. Vučiću kriza odgovara zbog mogućnosti medijske mobilizacije u Srbiji, ali odgovara i Kurtiju pred lokalne izbore u oktobru, na kojima bi trebalo da učvrsti svoju vlast. On je potegao silu da bi lepio probne tablice, a zapravo je hteo da ima adut u rukama: može u svakom trenutku uniformisane snage da vrati u kasarne, da pokaže da je razuman, da da Vučiću "pobedu" (tražio sam da povuku Rosu i morali su). Na kraju, tablice moraju ili da se priznaju ili da se koriste ove probne, što je Priština i želela.

Za to vreme, i Srbi i Albanci pate od lošeg života, pandemije i zatvorenosti, i gledaju na svaki mogući način da se izbave sa zemlje koja je, kao, sveta i krvavo važna za oba naroda. Na kraju, normalno je da dete, kad poraste, ode iz kolevke, zar ne?