Ukoliko nam se kiosci u međuvremenu ne sruše od prevelikog tereta, Srbija bi u sledećih nekoliko meseci mogla ozbiljno da konkuriše za titulu zemlje s najvećim brojem novina po glavi stanovnika. Spisku od 204 registrovana štampana medija, ne računajući tu licencirana izdanja, ovih dana pridružuju se još tri. Od kojih su dva tabloidna. Uz "Kurir", "Press", "Pravdu" i nekoliko edicija koje zvanično nisu u toj grupi, imaćemo tako još i "Alo" i "Gazetu". Uz "Politiku", "Večernje novosti", "Danas" i ostala ozbiljnija dnevna izdanja, imaćemo i "Sutra".

Da je Srbija zemlja u kojoj se rado i mnogo čita, ta stvar i ne bi bila tako čudna. Međutim, imajući u vidu da se, prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, svega devet odsto građana uglavnom informiše putem štampe, postavlja se logično pitanje o smislu, načinu opstanka i razlozima za pojavljivanje novih štampanih medija. S druge strane, ako se zna da u poslednjih nekoliko godina čak i najpoznatiji svetski tabloidi beleže pad tiraža, još su misteriozniji razlozi za nastanak novih tabloida u zemlji u kojoj ni do sada nije manjkalo tračeva, skandala i sveopšteg medijskog "žutila".

JEFTINI, VELIKI, OZBILJNI: Sezonu novih štampanih medija otvorio je u tabloid "Alo", novine nastale u okviru Ringier medijske grupe, u kojoj se inače nalazi i "Blic". Prvi broj ovog tabloida izašao je u ponedeljak, 15. oktobra, a "Alo" je za sada jedinstven po formatu (reklamira se kao "najveći") i po ceni – košta zaista neverovatnih devet dinara. Sve ostalo uglavnom liči na već postojeće tabloide: veliki naslovi, inovativna grafička rešenja (npr. glave fudbalskih reprezentativaca postavljene na tela pilića, kako bi se prikazalo kako su se pokazali u poslednjim utakmicama), priče o privatnom životu političara, medijskim transferima itd. Sadržinski, glavna razlika u odnosu na ostale tabloide jeste izostanak psovki i nepristojno oštrih kvalifikacija upućenih ovoj ili onoj grupi ili pojedincu. "Kolege s kojima sam razgovarao su prezadovoljne, a ja nam na skali od jedan do deset, dajem ocenu između šest i sedam. Očekujem da će sve to biti bolje", kaže za "Vreme" zamenik glavnog urednika Duško Vukajlović. On takođe napominje da je "Alo" verovatno najbrže napravljen list u istoriji srpskog novinarstva – od inicijalnih sastanaka i dogovora do izlaska novina iz štampe prošlo je manje od mesec dana.

Drugi novi tabloid, čiji se izlazak tek očekuje, najverovatnije će se zvati "Gazeta", a njegov glavni i odgovorni urednik Antonije Kovačević u posao ulazi s iskustvom iz "Kurira". "Za razliku od ostalih, koji se utrkuju ko će pre izaći, mi hoćemo da napravimo kvalitetne novine, moderan tabloid kakav čitaoci još nisu imali na ovim prostorima", kaže Kovačević, najavljujući da će u pitanju biti "novine koje neće biti opterećene politikom, već će se baviti temama koje se tiču života čitalaca". Cena "Gazete" biće deset dinara, a u ovom slučaju nema noviteta po pitanju formata – reč je o "običnom" novinskom formatu koji već imaju "Večernje novosti" ili "Blic". "Mi nećemo biti najveći, ali ćemo biti najbolji", tvrdi glavni i odgovorni urednik.

Iako se u novinarskoj čaršiji najavljuje kao tabloid, dnevnik "Sutra" za sada pretenduje da bude ozbiljno izdanje. "Bavićemo se ozbiljnim temama, ali na pikantan i čitljiv način. Moja ideja je da napravimo neklijentističke novine. Ne volim reč ‘nezavisnost’, ali ovaj dnevnik braniće isključivo interese čitalaca i nikada ih neće izneveriti", objašnjava glavni i odgovorni urednik Željko Cvijanović, inače urednik nedeljnika "Standard", čija će ekipa stati i iza ovog novog dnevnog lista. Cvijanović najavljuje da će format "Sutra" biti isti kao format "Politike", kao i da će cena u početku biti 15, a kasnije 20 dinara što je i "minimalna tržišna cena". Inače, prvi broj ovog dnevnika trebalo bi da izađe krajem oktobra ili početkom novembra.

(NE)OROČENI OPSTANAK: Svi sagovornici "Vremena" saglasni su da na tržištu nedostaje izdanje poput njihovog i da u takvoj situaciji nema bojazni od prevelike konkurencije i eventualne propasti. Urednik "Gazete" Antonije Kovačević kaže da je, po odlasku iz "Kurira" bio skeptik po pitanju potrebe za novim izdanjima, ali da je očigledno kako su domaće novine "na nivou XIX veka, odnosno na nivou Obodske štamparije". U tom smislu, on ističe jake političke i vlasničke uticaje na postojeće tabloide, uz najavu da će list koji on uređuje praviti ekipa mlađih novinara koji su neuprljani i neokaljani. S takvim novinarskim timom, temama i izgledom koji bi trebalo da privuče čitaoce, Kovačević smatra da je uspeh neizbežan: "Ako za godinu dana ne budemo najtiražniji list u zemlji, mi ćemo se razići." Identičan rok svojim novinama daje i urednik tabloida "Alo" Duško Vukajlović: "Imamo rok od godinu dana da postignemo određeni tiraž, ali mislim da ćemo ga postići već za mesec dana. Drugi novi listovi nam nisu konkurencija, pošto je jedan od njih blizak određenoj političkoj opciji, a drugi je napravljen samo u svrhu predstojećih izbora i rešavanja statusa Kosova."

Za razliku od Kovačevića i Vukajlovića, Željko Cvijanović ne želi da "oročava" svoje izdanje: "Mi već imamo novine koje su izašle na liniju profita (nedeljnik ‘Standard’). Da bi se nove dnevne novine primile na tržištu, potrebno je od šest meseci do dve godine, a mi smo pokriveni za sve te varijante." Indikatore za uspeh novih izdanja Cvijanović vidi pre svega u jačanju tržišta oglašavanja, odnosno u činjenici da prognoze govore kako će u sledeće tri godine tržište oglašavanja biti povećano za čak 300 odsto, i to ne samo u oblasti elektronskih medija. Oglašavanje kao jedan od metoda preživljavanja vidi i Duško Vukajlović, s tim što on ističe kako u dnevniku "Alo" neće biti više od ukupno tri stranice reklama: "Mi smo mala redakcija i samim tim imamo i male troškove. Uz veliki tiraž i određeni broj plaćenih oglasa, ne samo da ćemo preživeti već ćemo imati i zaradu."

Bez obzira na dobru veru urednika novih izdanja, statistika ne govori u prilog njihovom optimizmu. Naime, prema podacima iz avgusta 2007, ukupan tiraž štampanih dnevnih izdanja u Srbiji iznosi 800.000 primeraka, a novi listovi ne povećavaju ukupan broj čitalaca, već samo uzrokuju smanjenje tiraža postojećih izdanja. U tom smislu, budućnost je donekle garantovana jedino tabloidima koje, prema nezvaničnim podacima, kupuje tri četvrtine onih koji uopšte kupuju novine. Čak i pod pretpostavkom da tržište oglašavanja rapidno napreduje u predstojećem periodu, činjenica da se u Srbiji ipak premalo čita mogla bi da utiče na oglašivače i opet ih preusmeri ka elektronskim medijima ili sve agresivnijem internetu. Kome je, naime, u interesu da skupo plaća reklame u izdanjima koja ukupno čita svega desetak odsto stanovništva?

ČITAĆEMO: S tim pitanjem, međutim, neizbežno dolazimo do političkih uticaja i vlasničkog pritiska, kako u tabloidnim tako i u "ozbiljnim" izdanjima u Srbiji – svaki od tih faktora presudno je uticao na opstanak, tiraž i sadržaj domaće štampe u poslednjih nekoliko godina. Što je, opet, uticalo na to da (i inače prepuna neviđenih čudesa) medijska scena u Srbiji postane specifična po tome što se uporno odupire svakoj vrsti teoretske klasifikacije i jasnih odrednica.

Za razliku od svetskih tabloida, fokusiranih skoro isključivo na sočne skandale koji garantuju dobru prodaju, ovdašnji u centru pažnje već godinama zadržavaju isključivo politiku, odnosno ideologiju po kojoj su "svi političari isti" ili, kako se maštovito izrazio jedan od urednika takvih izdanja "stoka bezrepa". To, naravno, ne znači da su tabloidi politički ili ekonomski nezavisni u odnosu na različite centre moći, već samo da svoje političko usmerenje menjaju po potrebi – u zavisnosti od koga i u kojem trenutku dobiju koju informaciju. Takođe, a to je postalo jasno prilikom više nego burnog odlaska dela ekipe "Kurira" u novoformirani "Pres", ovdašnji tabloidi često su u službi moćnih tajkuna ili čak kriminalaca, spremnih da plate za adekvatan plasman informacije koju nude, odnosno za odbranu svojih interesa. S druge strane, ne bi se smelo zaboraviti da su u postpetooktobarskoj Srbiji upravo tabloidi uradili ono što je trebalo da uradi "ozbiljna" štampa: prvi su počeli da otkrivaju marifetluke nove vlasti, prvi su počeli da je kritikuju, prvi su (najčešće koristeći validne podatke) otvorili brojne velike afere. Iako je to vremenom dovelo do svojevrsne inflacije reči i skandala, kao i do kršenja svih poznatih etičkih kodeska novinarstva, zasluge su im u tom kontekstu nesumnjive – po čemu se takođe razlikuju od svetskih tabloida koji se retko mogu podičiti ozbiljnijim drmanjem svoje političke scene.

Pravi problem, međutim, predstavlja činjenica da su domaći tabloidi, odnosno njihov tržišni uspeh, ozbiljno uticali na način rada "ozbiljnih" medija. Medijski analitičari upozoravaju da je sve više "žutih sadržaja" u onim izdanjima u kojima ne bi trebalo da ih bude, a profesor Miroljub Radojković to je u Dosijeu NUNS-a sublimirao rečenicom: "Slabosti tabloida su samo vidljivije od slabosti ozbiljne štampe, zato što su naslovi krupniji." Zbog toga, trenutno je teško odrediti šta je u Srbiji tabloid, a šta "ozbiljne novine" – tabloidi su delom preuzeli ulogu ozbiljnih igrača, a ovi opet ulogu tabloida.

U ovom trenutku, dok se očekuju još tri nova medija, zaista je nemoguće predvideti šta ćemo sve čitati u sledećih nekoliko meseci i kakav će to uticaj imati na već postojeća izdanja. Nemoguće je predvideti da li će "Alo", "Gazeta" i "Sutra" zaista biti nezavisni dnevnici ili će, poput mnogih drugih, pasti pod ovaj ili onaj ekonomski, politički ili neki drugi uticaj.

Izvesno je jedino to da će i inače zbunjeni čitaoci ubuduće biti još zbunjeniji, bez obzora na to što im urednici novih izdanja obećavaju da će raditi isključivo u njihovom interesu i da će se baviti isključivo temama koje ih se neposredno tiču. Jer, interesi i teme su jedno, a poplava reči i naslova na kiosku nešto sasvim drugo.