Prva debata je predviđena za kraj oktobra, uz učešće ambasadora Italije kao predstavnika zemlje predsedavajućeg Savetom ministara EU-a. Italijansko predsedavanje Evropskom unijom za nas je dodatno značajno jer je reč o zemlji koja je tradicionalno zainteresovana za region Zapadnog Balkana i koja pruža podršku pridruživanju Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji. Za vreme italijanskog predsedavanja počela je izrada Studije o izvodljivosti pregovora o pridruživanju. Prvi put je uspostavljen formalni politički dijalog na najvišem nivou kao nov oblik saradnje SCG i EU-a a obezbeđeno je pružanje makroekonomske pomoći našoj zemlji.

Nedovoljno obrazovani i pogrešno vaspitavani ljudi postali su lak plen prizemnih političkih fantazija i umišljenosti sa kojima se ne izlazi lako na kraj, jer su uslovljene lažnim i zavodljivim egalitarizmom i nerazumnom sveopštom samodovoljnošću na ekstremno niskim nivoima. Tako je stvoren svojevrstan paradoks da svako može obavljati svaki posao, a da su zalaganje i uspeh u formiranju solidnih institucija mogući sa ljudima niske profesionalne pripremljenosti, snalažljvim laicima i improvizatorima. Stoga ne čudi odsustvo ozbiljnije zainteresovanosti da se ozbiljno prate i analiziraju kvantitet i kvalitet diplomiranih studenata, specijalizanata, magistara i doktora nauka. Iluzorno je očekivati da proradi berza stručnjaka, tržište rada u uslovima blokiranog privrednog sistema, moratorijuma pravnog sistema i nekonsolidovanog političkog sistema. S druge strane, dužina studiranja, planirani i iznuđeni prekidi, pa potom dugo iščekivanje (prikladnog) posla po sticanju diploma uzrokovali su pojavu kvazistručnjaka, uz to najčešće nespremnih za dodatno (re)obrazovanje.

Favorizovani centralizam i uniformnost obrazovnog sistema, naspram decentralizovanog i diverzifikovanog obrazovnog sistema u razvijenim društvima, nije u našim uslovima stvorio stanje konkurentnosti među obrazovnim institucijama, bez koje nema napretka. Razvijena kompeticija obrazovnih modela je ključni pokretač u formiranju stručnjaka visoke profesionalnosti, koji su u stanju da pomeraju civilizacijske granice u širokom spektru stvaralaštva. U naprednim društvima konkurentnost je dodatno snažno podstaknuta kada su u sferu obrazovanja, pored crkve i države, "uplovili" i privatni univerziteti i fakulteti, koji su u nekim sredinama, tokom vremena, visoko nadmašili državne univerzitete. Naš privatni sektor, decenijama osujećivan, pa potom selektivno i pristrasno podstican, nije imao niti ekonomske snage niti vizije da se upusti u područja koja su zahtevala posedovanje široke informisanosti i dubokog znanja. Nedokazani kvalitet i očigledno spora afirmacija privatnog obrazovnog sektora u nas i njegova niska konkurentnost, znatnim delom je posledica nedostatka sopstvenog kvalitetnog predavačkog kadra, koji je najčešće personalno ojačavan unajmljivanjem stručnjaka upravo sa državnih univerziteta, pa i iz škola uže i šire dijaspore, i to najčešće ne onih najprestižnijih.

Za sistem koji se posle pogrešnog strategijskog vođenja našao u uslovima i potrebama sveobuhvatne tranzicije, odnosno krupnih promena, ne otvara se samo i isključivo problem školovanja redovnih studenata već i brojnih ešalona već zaposlenih, ali i onih koji su posao izgubili, a obrazovani su u drugačijim uslovima i formirani sa drugačijim vrednosnim opredeljenjima. Dok su inovativni vokacioni oblici obrazovanja u mnogim vodećim državama današnjice postali realna šansa za lica sa skromnijim profesionalnim znanjima (koja su bila uskraćena da se redovno školuju), u našim uslovima je vidljiv nedostatak obrazovne strategije i materijalnih sredstava da se i ova populacija pripremi za nove sadržaje, nova radna mesta. Sa postepenim podizanjem ekonomskih kapaciteta države neizbežan je veći državni intervencionizam u politiku obrazovanja, izdašnijim davanjem stipendija za redovne studente i prikladnih kotizacija za vanredne studente, različitih kategorija stručnosti, pre svega onih koji streme pragmatičnijim i praktičnijim radnim profilima.

Od odgovorne vlasti takođe se očekuje da konačno proceni efekte brain draina koji se odigrao, u poslednjoj deceniji XX veka i koji još nije zaustavljen. Implikacije nekontrolisanog odliva, naročito mlade i obrazovane populacije, brojne su i raznovrsne, počev od ekonomskih, preko političkih do demografskih. Stoga, ostaje velika obaveza budućih vlasti da učine veće i organizovanije napore da obezbede realne šanse za povratak najnovijeg emigracionog korpusa u svoju zemlju, čime bi očekivana revitalizacija naše države, privrede i društva bila izglednija.

Ovoga puta, na talasu velikih inovacija i visokih standarda u sistemu obrazovanja evropskog kontinenta, koje se temelji na novim kvalitetima procesa obrazovanja: okrenutog istraživanju budućnosti, podsticanju konkurentnosti, decentralizovanosti, različitosti, fleksibilnosti i mobilnosti svih aktera obrazovanja, pruža i nama veliku i jedinstvenu priliku da se oslobodimo brojnih zabluda koje su učinile naš sistem, pa i sistem obrazovanja neefektivnim, neefikasnim i neekonomičnim. Konačno, ta velika rekonceptualizacija i reorganizacija institucija i organizacija obrazovnog sistema, koji pretpostavlja prethodnu nacionalnu integrisanost, uslov je bez koga nije moguće postupno i višedimenzionalno povezivanje sa zemljama regiona a potom i s celinom evropskog prostora.