Šta će biti s vilom "Mir"? Pitanje koje je postavljano mesecima moglo je da se rešava tek odnedavno, kada je Mirjana Marković konačno promenila adresu i iselila se iz rezidencije u Užičkoj 11 u kojoj je sa suprugom živela otkad je bombardovana zgrada u Užičkoj 15. Predloga je bilo više – od onoga da se kuća vrati u posed Muzeja istorije Jugoslavije, do mogućnosti da se otvori za posetioce i razne seminare – ali je (za sada još uvek nezvanično) odlučeno da se zadrži status kvo, to jest, da ona i dalje bude zvanična rezidencija predsednika Jugoslavije u kojoj bi trebalo da borave visoki gosti i posetioci Jugoslavije. Međutim, mnogo je misterioznije šta će se dogoditi s onim što se nalazi u vili, odnosno, u njenim skrivenim odajama.

Tek što je 1. aprila prošle godine Slobodan Milošević smešten u Centralni zatvor, delegacija koju su činili predstavnici vrha savezne vlasti: Dragan Karleuša iz republičkog MUP-a i Nebojša Živković, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, stigla je u vilu "Mir" da bi prekontrolisala ulaz u prostorije trezora u podrumskom delu rezidencije. Predvođena jednim od zatečenih pripadnika Miloševićevog obezbeđenja, očigledno upućenim u tajne Ovalne kuće, delegacija je tom prilikom ustanovila da metalna vrata teška četiri tone i skrivena iza ogledala u jednom od hodnika nisu zapečaćena – nedostajao je jamstvenik (crveno-beli kanap), a od prvobitnog pečata nađeni su samo tragovi. Ne ulazeći u trezor, članovi delegacije zapečatili su vrata policijskim pečatom iz SUP-a Savski venac i kao garanciju u vosku ostavili svoje otiske prstiju. Osam meseci kasnije, 24. januara ove godine, biće ustanovljeno da je i taj pečat skinut. Ovog puta, utvrđeno je i ko ga je skinuo.

INSPEKCIJA: Uviđajem na licu mesta otkriveno je da su samo dva dana posle prve inspekcije, a pod obrazloženjem da traže skriveno oružje i eksploziv, u trezor ušli ljudi koji su se predstavili kao pripadnici Službe državne bezbednosti. Čuvar pečata Muzeja istorije Jugoslavije Savo Kovačević posvedočio je pred kamerama da su ga 3. aprila 2001. pozvali pripadnici te službe tražeći da se trezor otvori. Kako je rekao, osim njega, toj inspekciji prisustvovao je i Goran Milinović, šef kabineta bivšeg predsednika. Po Kovačevićevim rečima, o inspekciji SDB-a postoji zapisnik koji je sam sačinio, ali za sada ipak nije poznato ko je tačno ulazio u prostor površine 172 kvadratna metra ispunjen eksponatima neprocenjive vrednosti.

Istražni sudija Nebojša Živković rekao je za "Vreme" da je iz beogradskog SUP-a 11. februara dobio zapisnik po uviđaju i fotodokumentaciju, "sve načinjeno 24. januara kada je komisijski utvrđeno da su vrata trezora bila raspečaćena". Prema njegovim rečima, konačnu odluku o tome da li će zbog povrede pečata biti pokrenuta istraga doneće Okružno tužilaštvo. "Ono što je u celoj stvari veoma bitno jeste da li su ljudi, koji su se prema rečima Save Kovačevića predstavili kao pripadnici SDB-a, bili ovlašćeni da skinu jamstvenik koji je spajao dva pečata na vratima, otvore ih i uđu u trezor", kaže sudija Živković.

Odgovor na pitanje ko su u stvari ljudi koji su ušli u trezor za sada ne daje ni Dragan Karleuša, zamenik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. "Mene je pozvao istražni sudija jer sam bio prisutan kad je trezor u vili "Mir" bio zapečaćen. Prilikom uviđaja konstatovali smo da su vrata trezora raspečaćena, to jest, da je trezor otvaran, što je uneto u zapisnik", kaže Karleuša, dodajući da u ovom trenutku ne može da oceni da li su lica koja su raspečatila vrata bila ovlašćena ili ne. U razgovoru za "Vreme", jedan od članova delegacije koja je prisustvovala zvaničnim inspekcijama 1. aprila i 24. januara, službena ili neslužbena lica koja su obavila svoju inspekciju (ali ovog puta s ulaženjem u trezor) zadržala su se samo nekoliko minuta. Budući da je reč o ogromnom prostoru podeljenom na više prostorija (vidi plan!), teško je verovati da su posetioci mogli da za tako kratko vreme ustanove ima li oružja, ukoliko su uopšte dolazili zbog toga. Njihov ulazak u trezor i njihovo kratko bavljenje pre liče na ponašanje nekog ko je došao da na brzinu uzme ili ostavi nešto.

MISTERIJA KLJUČA: Trezorski ključ prvi put se pominje nekoliko dana posle petooktobarskih događaja – Ranko Bugarčić, u to vreme direktor Muzeja istorije Jugoslavije, obratio se vrhu savezne vlasti i ponudio da ustupi ključ. U očekivanju odluke o formiranju stručne komisije za utvrđivanje stanja u trezoru, ključ ipak ostaje u rukama uprave muzeja, a jedine tvrdnje o njemu iznosiće bivši zamenik direktora Andrija Mišić. Međutim, ono što je on rekao ni izbliza ne daje odgovor na pitanja o kojima se za sada ne izjašnjavaju ni službenici muzeja niti bilo koji državni organ. "Depoi se otvaraju ključem i uz pomoć šifre. Mi smo imali šifru, a u zgradi se nalazio ključ. Oktobra prošle godine, Goran Milinović, šef kabineta gospodina Miloševića, uz prisustvo gardijskog generala Bojovića, vratio je i ključ. Na pitanje kada ćemo moći da uđemo, rečeno nam je da sačekamo još nekoliko meseci dok se Milošević ne iseli", izjavljuje Mišić za "Glas javnosti" 14. marta 2001. Samo deset dana kasnije, "Ilustrovana politika" objavljuje tekst u kome Mišić tvrdi nešto sasvim drugo – da je ključ bio u kabinetu savezne vlade, a šifra deponovana u muzej. Mišić je u međuvremenu smenjen, a o njegovom trenutnom angažmanu ne zna se ništa. Poznato je jedino da je svojevremeno bio predsednik Opštinskog odbora SPS-a u Šapcu i da se 1996. godine, kako sam kaže, "razišao s politikom partije zbog svog kritičkog odnosa prema političkim događajima u tom periodu" ("Danas", 27. 12. 2000).

Na prvi pogled, činjenica da je direktor muzeja posle petog oktobra nudio ključ saveznim organima upućuje na zaključak da je bliža istini prva Mišićeva tvrdnja, odnosno da je ključ prvo bio u posedu donedavnih stanara Ovalne kuće, a zatim u posedu muzeja. S druge strane, Sava Kovačević 24. januara ove godine izjavljuje da je "Goran Milinović u jednom trenutku imao oba ključa i šifru". Prvi pomen "oba ključa" priču dodatno komplikuje, a ovako kontradiktorne izjave upućuju jedino na zaključak da se ne zna ni koliko je ključeva zapravo bilo, koliko ih je potrebno za otvaranje trezora, a ni ko ih je sve (ovlašćeno ili neovlašćeno) posedovao.

OSTALE MISTERIJE: Osim ključeva i identiteta navodnih pripadnika SDB-a, dve glavne misterije u ovoj priči jesu uloge, odnosno, saznanja Gorana Milinovića i Mirjane Marković. Čak i ukoliko prihvatimo da je Milinović nekad zaista posedovao ključeve, postavlja se pitanje zašto je baš on prisustvovao "inspekciji" 3. aprila, odnosno, kakva je tačno bila njegova uloga. Između ostalog, ostaje nejasno da li je neki ključ ipak zadržao i u kakvom je odnosu bio s ljudima koji su ušli u trezor. Uz te nepoznate činjenice, objašnjenje ove misterije izgleda ipak leži u prethodnom otkrivanju identiteta debeovaca.

Što se tiče Mirjane Marković, logično je pretpostaviti da je ona, kao stanar Ovalne kuće, mogla ponešto da zna o trezoru i mogućnostima njegovog otvaranja. Međutim, u kratkom nezvaničnom razgovoru 1. aprila supruga bivšeg predsednika rekla je da o trezoru ništa ne zna. Osim izvora "Vremena", to potvrđuje i sudija Živković: "Mirjana Marković se navodno iznenadila kada joj je bilo rečeno da u kući postoji trezor. Bilo bi zbilja čudno da to nije znala". I zaista bi bilo čudno, ako se uzme u obzir da, za razliku od predmeta koji se u njemu čuvaju, samo postojanje trezora odavno nije tajna. Uostalom, ako trezor nije bio tajna za Miloševićevo obezbeđenj (koji ga je i pokazao prilikom inspekcije 1. aprila), da li je moguće da je bio nepoznat predsednikovoj supruzi, obično dobro upućenoj u sve muževljeve poslove? Kako bilo, u zvaničnom zapisniku s prvog uviđaja 1. aprila navodi se da je "Mirjani Marković usmeno ukazano da je izvršeno pečaćenje" i da je "upozorena da se bez ovlašćenja službenih lica pečati ne smeju dirati".

Pre nego što je otkriveno da je trezor otpečaćen 3. aprila, savezna vlada donela je Uredbu o formiranju stručne komisije koja bi bila zadužena za "utvrđivanje stanja određenih reprezentativnih objekata, fondova i istorijske građe u svojini SRJ". Ova komisija, koju čine etnolozi, numizmatičari, arheolozi i istoričari umetnosti, trebalo je između ostalog da popiše inventar i utvrdi da li i šta nedostaje u trezoru u poređenju sposlednjim popisom iz 1996. godine. Zahvaljujući dužem ostanku Mirjane Marković u rezidenciji, oni do danas nisu imali uvid u ono što je trebalo da ispitaju. U međuvremenu je predsednik komisije dr Ivan Ivić podneo ostavku na funkciju i to, kako je obrazložio, zbog ustupanja Belog i Starog dvora Aleksandru Karađorđeviću.

Stručnjacima muzeja nedostupan još od 1996. godine, zasigurno

otvaran pre 1. aprila 2001, tog dana pečaćen i dva dana kasnije opet raspečaćen, trezor u podrumskom delu Užičke 11 tek treba da sačeka dane kada će komisijski biti utvrđeno da li su neki eksponati nestali ili ustupljeni drugim (poznatim i nepoznatim) vlasnicima. Prilika za "ulaženje u posed" očigledno je bilo mnogo. Ako taj "posed" podrazumeva Sinan-pašinu sablju ili mač optočen s devedeset dijamanata (Staljinov poklon Titu), ni iskušenja nije manjkalo. Da ne govorimo o "sitnim dragocenostima" koje čak i u prolazu mogu da se strpaju i u džep.