U razgovoru za “Vreme”, direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Predrag Petrović kaže da su se bezbednosne službe u Srbiji, po dolasku naprednjaka na vlast, vratile praksi iz devedesetih. Stavljene su pod lično-partijsku kontrolu, rade u skladu sa interesima vlasti i sarađuju sa raznim centrima moći, uključujući kriminalne grupe, kako bi realizovale svoje poslove i finansirale svoje aktivnosti. One su, takođe, jedna od važnih poluga kojom vlast guši slobodu govora i kritičko mišljenje.

Naš sagovornik, ekspert za tajne službe, dugo već istražuje teme poput privatizacije bezbednosti, reforme službi bezbednosti i nasilnog ekstremizma. Njegova želja je, kako kaže, da pronikne u suštinu formalnih i neformalnih odnosa između bezbednosti i političke moći. U svojim istraživanjima konstatovao je da je u Srbiji bezbednosno-obaveštajni sektor – zarobljen.

“VREME”: U javnosti se već duže spekuliše da bi novi direktor BIA–e mogao biti Aleksandar Vulin, političar poznat po ekstremnom nacionalizmu i izuzetno spornim izjavama, neskriveno blizak Moskvi. Šta bi njegovo eventualno imenovanje značilo na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu?

PREDRAG PETROVIĆ: Svakako bi to bio loš signal ka zapadnim zemljama, upravo zato što je Vulin poznat po bliskim odnosima sa visokim ruskim zvaničnicima. On se u više navrata sastajao ne samo sa onima koji su njemu bliski po funkciji, već i sa nekim drugim jako moćnim ljudima Rusije. Prošle godine se, u svojstvu ministra odbrane, sastao sa ruskim sekretarom za nacionalnu bezbednost Rusije Nikolajem Patruševim iako on po funkciji nije njegov pandan. Osim toga, sastajao se i sa ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovim, pa potom opet sa Patruševim. Izlazio je van svoje funkcije, sve šaljući poruku da je čovek koji ima dobre kontakte u Moskvi. Vulinu se, takođe, spočitava to što je je koordinirao akciju prisluškivanja ruske opozicije u Srbiji, pa je potom snimke dostavio zvaničnoj Moskvi. Zbog toga su, prisetimo se, neki ruski opozicioni lideri uhapšeni kada su se vratili kući.

Na unutrašnjem planu, Vulin je poznat po tome što svuda traži i nalazi “neprijatelje države”. Kad god su se održavali neki protesti, on je u tome video zaveru, tvrdio da se organizuju iz stranih, zapadnih centara moći sa ciljem da se nanese šteta interesima Srbije. Kada je prošle godine bio aktuelan nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima, kojim se, između ostalog, nastojao ozakoniti masovni biometrijski nadzor nad građanima Srbije, i koji je sadržavao rešenja kojima bi se se policija pretvorila u neku vrstu tajne policije, Vulin je govorio da su svi oni koji su protiv takvog zakona instruisani od zapadnih sila i da žele krv po ulicama Srbije. U tom nacrtu stajala je odredba da mediji i građani ne smeju da objave identitete policijskih službenika koji primenjuju svoja ovlašćenja.

Dodajmo još jednu dimenziju. Vulin šalje problematične regionalne izjave deklarišući se kao glavni zagovornik “srpskog sveta”, koji je isprana verzije Velike Srbije. To je imalo, logično, jako loš odjek u susednim državama. Kada sve te tri dimenzije spojimo, njegovo bi postavljenje bilo izuzetno loša poruka i zapadnim silama i susednim državama, a na unutrašnjem planu bi bio signal da možemo da računamo na zaoštravanje političke situacije i podela u društvu.

Ukoliko bi ipak došlo do tog imenovanja, logično bi bilo očekivati da bi zapad zaoštrio odnos prema Srbiji?

Već duže vreme ljudi bliski zapadnim bezbednosnim strukturama imaju izuzetno snažno podozrenje prema srpskim službama bezbednosti, pre svega prema BIA, ukazujući da one ne poštuju “pravilo treće strane”. To pravilo podrazumeva da, ako se informacije razmene između dve strane, one ne smeju dospeti nekom trećem. Da protumačimo, to trenutno znači da ne smeju dospeti u ruke Rusije. Ako bi Vulin bio direktor BIA, taj problem bi bio uvećan. Bio bi to jak argument zapadnim silama da potkuju tvrdnju kako je Srbija “mala Rusija” i da treba zaoštriti politiku prema Beogradu.

Šta bi karakterisalo upravljanje bezbednosnim službama u proteklih deset godina, od dolaska SNS–a na vlast? Jasno je da su naprednjaci od početka izuzetno zainteresovani da ih kontrolišu, pa je i sam Vučić svojevremeno bio njihov koordinator. Da li se može prepoznati razlika u odnosu na ranije periode?

Glavna karakteristika naprednjačkog upravljanja bezbednosnim službama jeste njihovo potpuno stavljanje pod lično-partijsku kontrolu. To se posebno odnosi na BIA. Tako se nešto nije dešavalo u periodu od 2000. do 2012. godine. Partijska kontrola je posebno ojačala dolaskom Bratislava Gašića na čelo BIA, s obzirom na to da je on jedan od osnivača i istaknuti funkcioner SNS-a. Jesu i u ranijem periodu na čelu službi bili ljudi koji su bliski određenim partijama, pre svega u smislu stavova i vrednosti koje zastupaju, ali ovako prisne lične i partijske veze nisu postojale. Situacija se može uporediti sa devedesetim, onim periodom kada je Službom državne bezbednosti upravljao Radomir Marković, koji je bio izuzetno blizak porodici Milošević. To se pokazalo kao katastrofalno rešenje, i za samu službu i za političke protivnike režima. U njegovo vreme, podsetimo, izvršena su dva pokušaja likvidacije Vuka Draškovića, a ubijeni su novinar Slavko Ćuruvija i bivši predsednik Srbije Ivan Stambolić.

Kada se uspostavi totalna lično-partijska instrumentalizacija bezbednosne službe, onda ona i poslove obavlja u skladu sa lično-partijskim interesima. Potpuno se stavlja u funkciju zaštite vlasti i njenih poslovnih interesa. Osobenost naprednjačke vlasti u odnosu na prethodni period jeste i povratak starih mehanizama, za koje smo mislili da su stvar prošlosti, a to su upotreba centara neformalne moći i kriminalnih grupacija (recimo, kriminalne grupe Veljka Belivuka) za obavljanje različitih poslova u korist partije, odnosno ljudi koji predstavljaju partiju na vlasti.

A da li u samim službama postoji nekakav otpor partijskoj instumentalizaciji o kojoj govorite? Za vreme Markovića, otpor je, kakav–takav, ipak postojao.

Ranije smo imali jači otpor, ali je on protokom vremena splasnuo. Treba reći da se ne radi ovde samo o ljudima koji rade u BIA, već i onima iz policije. Sprega između partije i bezbednosnih struktura se proširila, hobotnica je obuhvatila ne samo policiju, nego i druge institucije. Na čelu Poreske uprave, od 2014. godine kada je SNS osvojio apsolutnu većinu u parlamentu, nalaze se ljudi iz BIA. Upravo je posle toga Poreska uprava bila najaktivnija u gušenju kritičara vlasti, između ostalog i medija. “Vranjske” su tada ugašene, “Kikindske” su bile pod snažnim pritiskom, kao i “Južne vesti”. Setimo se da se na čelu Uprave za sprečavanje pranja novca, koja je finansijska obaveštajna služba, takođe nalazi kadar BIA. Setimo se i da je ova institucija nelegalno pribavljala i medijima dostavljala podatke o finansijskim transakcijama nepoćudnih nevladinih organizacija. Ministarka pravde Maja Popović takođe je radila u BIA. Ti pipci se pružaju mnogo više nego što je to ikada ranije bio slučaj. Hoću da kažem da je sprega tako jaka i sveobuhvatna da nije realno očekivati jači otpor.

Neki tvrde da je Vučić ostvario onomad politički uspon upravo zahvaljujući činjenici da je u jednom periodu kontrolisao tajne službe. Koliko, po vašem mišljenju, ima istine u tome?

To je apsolutno tačno. Prvi akt koji je SNS izmenio bio je Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, kako bi se omogućilo Vučiću da postane sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, odnosno šef Biroa za operativnu koordinaciju rada službi bezbednosti. Prema ranijim propisima, šef kabineta predsednika Republike, a to je za vreme Borisa Tadić bio Miodrag Miki Rakić, po funkciji je bio i sekretar Saveta. Vučić je po dolasku na vlast, nikako slučajno, objedinio nekoliko važnih funkcija: bio je potpredsednik Vlade Srbije zadužen za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, ministar odbrane i koordinator tajnih službi, kao i predsednik SNS-a.

Naprednjaci su pobedili Demokratsku stranku na priči o borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije i istrazi tzv. pljačkaških privatizacija. Tada su osnovani u okviru MUP-a timovi koji su propitivali 24 sporne privatizacije. Vučić je koristio informacije koje je dobijao od tih timova, kao i bezbednosnih službi, kako bi pretio političkim protivnicima i ucenjivao ih. O tome su svedočili i sami policajci, recimo Siniša Janković, koji je svojevremeno bio član Radne grupe MUP-a za sporne privatizacije. Ispostavilo se da nije cilj da se one istraže i sancionišu, nego da se podaci iz istrage iskoriste u političke svrhe. Kao, uostalom, i hapšenje Miroslava Miškovića, koje je bukvalno udvostručilo rejting SNS-a. Nakon svega toga, na izborima 2014. godine, SNS osvaja apsolutnu većinu u parlamentu i postaje gospodar države, te postavlja svoje ljude na sve važne pozicije u državi, kreira i menja zakone po svojoj volji… A od borbe protiv korupcije i kriminala nije ostalo ništa.

U istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pod nazivom “Anatomija zarobljavanja bezbednosno–obaveštajnog sektora u Srbiji” konstatovali ste brojne probleme u radu obaveštajnih službi. Dakle, SNS je taj koji je zarobio bezbednosno–obaveštajni sektor?

Tako je. To se uradilo izmenom zakonodavnog okvira i postavljanjem ljudi lojalnih vrhu SNS-a na ključne pozicije moći u državi i u sektoru, koje omogućavaju kontrolu svih najvažnijih društvenih i političkih tokova.

I onda se taj “zarobljeni sektor” koristi i za gušenje opozicije i kritičara vlasti?

Pritisak na opoziciju i kritičare režima danas je, u odnosu na devedesete, disperzovan. Raznorazne državne institucije učestvuju u tome, od bezbednosnih službi, poreznika, inspekcija, pa do medija i sudova. Kada se, međutim, spoje sve te tačke, jasno je da se radi o strateškom pristupu gušenja slobodne misli. U pitanju je tihi totalitarizam. Stega je mnogo snažnija nego devedesetih, a na prvi pogled ne izgleda tako.

U Srbiji je, inače, sveprisutan narativ o svemoćnim tajnim službama koje imaju ogroman, odlučujući uticaj na politički i društveni, pa i kulturni život. U kojoj meri je u pitanju mit, a koliko ima istine u tome?

U jednoj meri jeste mit, jer ljudi veruju da službe mogu sve da saznaju, i to šta bilo ko priča i šta bilo ko radi. Službe bezbednosti nemaju kapacitet da sve informacije procesuiraju, već se fokusiraju samo na ključne tačke moći, uz pomoć kojih mogu da kontrolišu političke i ekonomske tokove. U tom smislu, one jesu moćne, ali nisu sveznajuće. Naravno, ukoliko se ukaže potreba, ukoliko koncentrišu svoje snage i resurse na nekoga koga proglase za “svoju metu”, naspram njega mogu da se pokažu kao svemoćne.

Treba, međutim, ovo posmatrati u kontekstu vremena, s obzirom da se situacija drastično menja sa napretkom tehnologije. U Beogradu je započeto uvođenje pametnog video-nadzora, sa postavljanjem kamera visoke rezolucije na ključne saobraćajnice. Praktično su svi javni prostori u Beogradu pokriveni kamerama, a na te kamere se mogu instalirati softveri koji mogu da prepoznaju lica i različite objekte. Omogućava to da službe bezbednosti zaista u nekom budućem periodu mogu postati i svevideće. “Pametni” video-nadzor omogućava uspostavljanje digitalne autokratije, naravno, tamo gde ne postoji civilna kontrola nad radom bezbednosnih službi.

Spomenuli ste civilnu kontrolu, nadzor obaveštajnih institucija. Da li tako nešto u Vučićevoj Srbiji postoji?

Ne. Ranije smo imali dobar period u civilno-demokratskoj kontroli službi bezbednosti dok se na čelu Zaštitnika građana nalazio Saša Janković i dok je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti bio Rodoljub Šabić. Oni su uspostavili primer dobre prakse kako se kontrolišu obaveštajne organizacije. Nakon što je 2014. godine učvrstila vlast, SNS je krenula u odlučan obračun sa svima onima koji su pokušavali da uspostave demokratski nadzor. Pa, čak i u okviru vlastite stranke. Podsetiću vas da se u jednom periodu na čelu Odbora za kontrolu službi bezbednosti nalazio tadašnji naprednjak Momir Stojanović, koji je na svoj način pokušavao da uspostavi kontrolu nad službama, ali je on ubrzo marginalizovan. Bio je okarakterisan kao kadar Tomislava Nikolića, odnosno neko ko je neprijatelj Aleksandru Vučiću.

U medijima bliskim režimu često se govori o aktivnom “špartanju” mnogobrojnih stranih tajnih službi po Srbiji.

Posao stranih obaveštajnih službi je da prikupljaju informacije od značaja za svoju državu. Problem nastaje ako one obavljaju “specijalne operacije” na stranoj teritoriji, odnosno pokušavaju da utiču na politiku države u kojoj deluju. U periodu raspada SFRJ i građanskih ratova, uobičajeni narativ koji su koristili političari i režimski mediji manipulisao je terminom “specijalni rat”. Tvrdilo se da su strane službe najodgovornije za raspad bivše države i ratne sukobe. Takav narativ se praktično obnovio dolaskom SNS-a na vlast, a cilj je da se ukaže da je neko tamo, izvan Srbije, odgovoran za sve ono loše što se dešava na ovim prostorima. U tome je smisao prevelikog insistiranja na velikoj moći stranih obaveštajnih službi – SNS želi na njih da prebaci odgovornost za loše posledice svoje politike.

Ali, da li, recimo, ruska obaveštajna služba, za šta postoje brojne indicije, ima izuzetno jak uticaj u Srbiji?

Sve strane obaveštajne službe, i one iz regiona i one velikih zemalja, imaju prirodni interes da deluju tamo gde postoje žarišne tačke. Kada se radi o prijateljskim državama, uobičajeno je da se radi o zvaničnim predstavnicima, odnosno oficirima za vezu, ali nije neuobičajeno ni da se angažuju tajni agenti. Ponavljam, problematičan je nelegalan uticaj na društvene i političke tokove.

Rusija je definitivno zainteresovana za ovaj region. Često se govori da ona vrši hibridni uticaj na Srbiju, da vodi hibridni rat. A to nije ništa novo. Još u vreme Sovjetskog Saveza, za takvo delovanje se koristio izraz “aktivne mere”. U Staljinovo doba formiran je poseban deo NKVD-a koji se starao za njihovo sprovođenje. One su se sastojale od uticaja na javno mnjenje i podsticanje određenih podela u zemljama od interesa, kao i podsticanje podela među saveznicima. SSSR je na tome dosta insistirao. Čak, postoje autori koji tvrde da je naglasak NKVD-a, kasnije KGB-a, bio na “aktivnim merama”, a da je prikupljanje informacija bilo samo u njihovoj funkciji. Rusija za izvođenje “mera” u Srbiji danas koristi jak proruski sentiment našeg društva i različite patriotske i nacionalističke organizacije kako bi se vršio pritisak na državne organe da bi oni nešto učinili ili ne. U ovoj konkretnoj situaciji, kako ne bi uveli sankcije Rusiji.

Problem je, međutim, što se vlasti Srbije igraju sa takvim odnosom Rusije prema našoj zemlji. Sigurno postoji uticaj Rusije, preko organizacija i pojedinaca, ali je činjenica da prostor za takvu vrstu delovanja omogućava upravo SNS. A cilj je da se pokaže da je uticaj Rusije ogroman i da su vlastima u Srbiji ruke vezane za odlučnije distanciranje od Putina. Time se stvara veći politički manevarski prostor.

Govorili smo o delovanju stranih službi u Srbiji, hajde sada da se dotaknemo uticaja BIA u zemljama regiona. U nekoliko slučajeva – setimo se Gorana Živaljevića, oficira BIA koji je pokušao da utiče na izbore u Makedoniji 2017, ili službenika BIA koji su 2015. u Potočarima obavljali “specijalnu operaciju” – postalo je jasno da BIA deluje prekogranično. Generalno se često u zemljama bivše Jugoslavije govori o uticaju srpske obaveštajne službe na njihove političke procese. O čemu se tu zapravo radi?

Slučajevi koje ste spomenuli jasno govore da je BIA prisutna u regionu, ali govore i o tome da ona to radi jako traljavo. Sve to baca ružno svetlo na Srbiju i na samu BIA. Slučaj “Živaljević” je veoma ilustrativan, on je bio zvanični predstavnik BIA u Makedoniji: i umesto da obavlja uobičajene kontakte koji su registrovani i legalni, on se sastajao sa različitim političkim predstavnicima po kafanama. Makedonska kontraobaveštajna služba je sve to dobro dokumentovala. Ogroman nivo neprofesionalizma je pokazao i kada je pravio “selfije” u makedonskoj skupštini dok se u njoj dešavalo nasilje. Jako su to loše poruke i regionu, i izvan regiona, ka zapadnim državama.

BIRN je svojevremeno pisao o mreži parapolicijskih, parabezbednosnih organizacija, koji su nedvosmisleno povezane sa SNS–om i koje odlikuju klerikalizam i ekstremni nacionalizam. Kakva je njihova uloga? Da li su one neka vrsta ovdašnje verske policije?

Nisam siguran da je u pitanju verska policija. Postoji više vrsta tih organizacija. Recimo, one koje su kvaziakademske, kvaziintelektualne, kao što je Nacionalna avangarda. Setite se da je na konferenciji ove organizacije bivši funkcioner BIA Marko Parezanović izrekao onu “čuvenu” rečenicu – da najintenzivniju pretnju po bezbednost Srbije predstavlja delovanje stranog faktora kroz nevladin sektor, medije, sindikate i pojedince u političkim partijama. Drugim rečima, proglasio ih je “unutrašnjim neprijateljima”. Imamo, potom, parapolicijske snage koje pokušavaju da zavode red po ulicama, kao što je “Levijatan”. Ta organizacija ima mnogo dodirnih tačaka sa SNS-om. Postoje i grupacije (recimo, “Narodna patrola”) koje sebe predstavljaju kao žrtve režima, ali zapravo jako dobro služe režimu, odnosno režim odlično manipuliše njihovim aktivnostima. One proganjaju migrante, ali istovremeno šalju i poruku da Vučić nije dobar saveznik Rusima, odnosno da će, ako se uvedu sankcije Rusiji, doći do velikih nereda. Režim takve skupine koristi da izgradi širi manevarski prostor prema zapadnim zemljama. Poručuje: imamo brojne proruske organizacije koje vrše ogroman pritisak na nas! Uglavnom, svaka od tih grupacija ostvaruje ulogu koju im je Vučićev režim namenio.

Vratimo se našim obaveštajnim službama. O BIA se ipak koliko–toliko izveštava, ali u potpunom su mraku vojne tajne službe – VBA i VOA. Kakva je njihova uloga, koliko su one bitan faktor?

One imaju znatno manji kapacitet od BIA, koja poseduje mnogo veće materijalne i ljudske resurse. Budžet BIA je, dolaskom Gašića na njeno čelo, znatno povećan. U odnosu na, recimo, 2016. ili 2017, 2020. godine je uvećan za čak 50 odsto. Vojne službe bezbednosti su izgubile značaj raspadom savezne države i samim smanjenjem uticaja vojske. Ipak, obe vojne službe su stavljene, kao i BIA, pod lično-partijsku kontrolu. Na čelu VBA se nalazi Đuro Jovanić, koji je bio ađutant Aleksandra Vučića dok je ovaj bio ministar odbrane. Jovanić je potom, vanredno, astronomski napredovao, a dobio je i stan.

U čemu je tajna dramatičnog povećanja budžeta namenjenog BIA?

Jednim delom, usmeren je na povećanje plata. Nije, međutim, tajna da je Situacioni centar u okviru BIA renoviran i dodatno opremljen, te da su u njemu zaposleni novi kadrovi, bliski SNS-u. Jedan od njegovih glavnih zadataka jeste nadgledanje društvenih mreža. U okviru povećanja budžeta, pretpostavljam, potpada i nabavka softvera za digitalnu špijunažu, s obzirom da je ona danas vrlo važna službama, pošto veliki broj aktivista za svoj angažman koristi društvene mreže i moderne komunikacije. Između ostalog, budžet se troši i na stanove za pripadnike snaga bezbednosti po jako privilegovanim cenama.

Naravno da ne možemo da mimoiđemo “Jovanjicu”, aferu koja je otkrila ulogu tajnih službi u velikim kriminalnim poslovima. Šta govori odnos vlasti prema slučaju “Jovanjica”, odnosno naprednjačko osporavanje tužilačkih nalaza, osnaživanje odbrane i destrukcija procesa?

“Jovanjica” je, sasvim je to jasno, bila veliki državni posao. Postojala je sprega najvećih državnih dužnosnika, službi bezbednosti, policije, penzionisanih obaveštajaca… Povratak je to staroj praksi, iz vremena Slobodana Miloševića: službe bezbednosti sarađuju sa kriminalnim grupama kako bi realizovale svoje poslove i interese, i finansirale svoje aktivnosti.