Tri najdosadnije stvari na svetu: monotona i nerazumljiva nastava fizike, boravak u domaćoj banji gde je jedina senzacija neukusna voda s aromom sumpora i esnafski seminar na kome se susreću stručnjaci da bi sa svojim kolegama razmenili iskustva, potpuno nalik na rođake koji se viđaju samo na svadbama i sahranama. Zamislite mesto na kome se sve tri stvari događaju istovremeno. Sve govori da je potpuni mazohizam na takvom mestu provesti nekoliko dana, čak iako je u toku godina fizike. Međutim, na XXIII republičkom seminaru o nastavi fizike, koji je proteklog vikenda održan u Vrnjačkoj Banji, sve tri stvari se jesu poklopile, ali se seminar pokazao kao ne samo zanimljiv već na momente i dramatičan, pošto se tokom seminara sasvim otvoreno razgovaralo o problemu naučne (ne)pismenosti, što je obično prećutano ili zataškano u zemlji koja se neprestano izjašnjava kao rasadnik mozgova. Pre toga su prisutni gosti, zajedno sa nastavnicima fizike iz više od dve stotine škola u Srbiji, mogli da čuju i nekoliko vrlo zanimljivih predavanja o aktuelnim istraživanjima u modernoj nauci. "Na seminarima za nastavnike koje mi organizujemo uvek se izlažu i teme koje se nalaze na samom frontu savremene fizike", objasnio je u razgovoru za "Vreme" prof. dr Ilija Savić, predsednik Društva fizičara Srbije (DFS). "Ove godine, povodom obeležavanja godine fizike, predavanja su povezana i sa Ajnštajnovim radovima, ali tako što su Ajnštajnova otkrića iz 1905. predstavljena kroz najsavremenija istraživanja. Moje je mišljenje da su učenici zainteresovaniji od nastavnika za nova dostignuća, ali koristimo svaku priliku da i nastavnike informišemo. Time se postiže inovacija njihovog dosadašnjeg znanja, a učenik je na dobitku samim tim što nastavnik proširi svoje vidike. Mali broj nastavnika koristi internet i čita stručne časopise, ali zahvaljujući ovakvim seminarima, svima koji su zainteresovani omogućeno je da saznaju šta se događa u modernoj nauci."

SUGESTIVNA PITANJA: No, bez obzira na aktuelnost, predavanja iz kosmologije, kvantne optike i biofizike nisu izazvala naročito uzbuđenje među nastavnicima. Lekcija o asimptotskoj slobodi kvarkova, koju je ispričao dr Voja Radovanović povodom Nobelove nagrade za fiziku 2004, ostala je nerazumljiva većini prisutnih nastavnika. Zato se svojevrsni fazni prelaz u atmosferi dogodio kada su učesnicima seminara predstavljeni rezultati međunarodnog PISA testa iz 2003. godine, na kom se pokazalo da je naučno znanje naših učenika pri samom dnu liste testiranih zemalja, daleko ispod Finske koja se nalazi na vrhu. Kada su pre nekoliko meseci u medijima objavljeni rezultati PISA testiranja, to je izazvalo veliki šok u javnosti, a slična reakcija se dogodila i u Vrnjačkoj Banji kada je rezultate testa predstavio mr Srđan Verbić, koordinator za prirodne nauke u Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Nastavnici koji su do tada u besprekornom miru pratili sva predavanja, počeli su da se meškolje, iščuđavaju i komentarišu. "Ma, idi bre!", čulo se u pozadini. Jedan od prisutnih je ustao i nervozno upitao: "Pa, gde su ti finski talenti?" Nekolicina nastavnika se glasno složila sa viđenjem da se pitanja na takvom testu postavljaju vrlo sugestivno. "Da li bi neko sumnjao u verodostojnost testa da su na njemu naši učenici pokazali najbolji rezultat?", upitao je Srđan Verbić, komentarišući sumnje prisutnih u ispravnost PISA testiranja.

U okviru projekta PISA (The Programme for Internatiuonal Student Assessment), u razvijenim zemljama se svake treće godine sprovodi najveći i najobuhvatniji test za utvrđivanje opšteg profila pismenosti i faktora koji na nju utiču. Tokom testiranja 2003. godine u PISA projekat uključila se i Srbija. Ovaj test je podeljen na četiri domena pismenosti – u oblasti čitanja, matematike, nauke i rešavanja problema. Ipak, rezultati su slični za sve domene. Srednji broj bodova za sve učesnike testa iz 2003. godine iznosi 500, đaci iz Srbije postigli su u srednjem oko 420 bodova, dok se rezultat finskih učenika kretao oko 540 poena. Razlika od 120 poena zaostatka za Finskom ekvivalentna je kašnjenju od jedne godine školovanja. Posebno je zanimljiv odnos raspodela u znanju među učenicima (videti okvir). To pokazuje da je nivo znanja najvećeg dela đačke populacije takav da zaslužuje ocene dva, jedan ili se pak nalazi ispod kriterijuma. S druge strane, ocenu pet zaslužuje samo 2 odsto učenika, dok posebno nadarenih ima 0,2 odsto.

PROZOR KREATIVNOSTI: U DFS-u uopšte ne sumnjaju u ispravnost dobijenih rezultata, mada priznaju da su i oni očekivali veći broj najboljih učenika. "Rezultat PISA testa je, zapravo, očekivan", objasnio je Srđan Verbić u razgovoru za "Vreme". Svoj utisak on temelji na dugogodišnjem iskustvu rukovodioca prirodno-matematičkih programa u Istraživačkoj stanici Petnica. "Pismenost kod PISA testa ne predstavlja nešto što čovek ima ili nema, već kontinuum znanja, veština i stavova. Naučna pismenost je u okviru ovog projekta definisana kao sposobnost za korišćenje, indentifikaciju i izvođenje zaključaka na osnovu stečenih znanja iz nauke. Naučna pismenost predstavlja ključni ishod obrazovanja za sve učenike u uzrastu od 15 godina, bez obzira na to da li će i u budućem školovanju nastaviti sa izučavanjem nauke. Taj nivo razmišljanja zahteva se ne samo od naučnika već i od svih građana."

Srđan Verbić posebno ističe da PISA nije takmičenje – rezultati testa se ne mogu samo upoređivati među zemljama i tumačiti dok se ne uzme u obzir šire društveno okruženje, kao i sprega znanja i onoga što se događa u učionici. Poredeći uspeh zemalja u okruženju koje su učestvovale na PISA testu 2000. godine i postigle vrlo slične rezultate kao i Srbija tri godine kasnije, Verbić kaže kako rezultati testa ne treba da se shvate dramatično, već se iz njih moraju izvući pozitivni zaključci. "Sledeći korak je nacionalni test", kaže Verbić. "Razvijene zemlje stalno vrše ovakva testiranja kako bi njihovom analizom što više popravile svoje obrazovne sisteme. Oduvek postoji raskorak između naučnih dostignuća i civilizacijskih znanja, a jedan od njegovih uzroka je nefleksibilnost obrazovnih sistema. Čuven je primer 4000 godina starog sumerskog teksta u kome se autor žali kako su nove generacije sve nepismenije."

Sa ovim viđenjem slaže se i dr Aleksandar Bogojević sa Instituta za fiziku u Zemunu. "Lako bi Srbija rešila svoje probleme u obrazovanju, kada bi svet imao neki gotov recept", kaže Bogojević. Na njegovom izuzetno posećenom predavanju o budućnosti fizike, Bogojević je ukazao na to kako zbog stalnog rasta fonda znanja, većina današnjih mladih istraživača previše vremena provodi proučavajući teoriju i tek u ranim tridesetim godinama počinje sa istraživanjima. "Postoji nešto što bi se moglo nazvati prozorom kreativnosti", objasnio je Bogojević. "Istraživači do većine otkrića dolaze između 24. i 39. godine starosti. Danas već koristimo samo dve trećine prozora kreativnosti i, ako se ništa ne promeni, krajem veka bismo bili izvan tog prozora." On kaže da će to značiti neizbežne promene sistema obrazovanja koje bi objedinile pozitivna iskustva dosadašnjih sistema. "Mislim da fizika ima budućnost", smatra Ilija Savić iz DFS-a. "Prvi cilj koji je UNESCO postavio jeste popularizacija fizike među mladima. Ako đaci bolje shvate fiziku, kasnije će biti ne samo dobrih istraživača već će nam i lekari i inženjeri biti bolji. Najbolja investicija je blagovremeno ulaganje u naučni podmladak, bez koga nema napretka društva."

BEZ POSMATRAČA: Međutim, broj studenata prirodnih nauka neprekidno opada već godinama. Jedan od gostiju seminara, dr Goran Poparić, prodekan za nastavu Fizičkog fakulteta u Beogradu, u razgovoru za "Vreme" kaže da se u 2003. na fiziku upisalo 120, a 2004. godine 100 studenata. "U tom opadanju ima i bočnih efekata, pošto se ranije mnogo studenata na ovu grupu upisivalo zbog vojske", kaže Poparić. "Realno jezgro je oko pedeset studenata, ali i taj broj polako opada." On kaže da ovakvi seminari i druge aktivnosti DFS-a mogu da doprinesu popularizaciji nauke, ali da se efekti osećaju strateški tek posle nekoliko godina. "Videćemo gde je minimum u opadanju broja studenata, ali važno je da se zaustavi taj trend", kaže Ilija Savić. "Šteta je jako velika, pogotovo što mi imamo odliv najboljih diplomaca. Ovako se smanjuje kritična masa ljudi u istraživačkim ustanovama, ispod koje više neće biti moguće kreativno se baviti naučnim radom. Možemo doći i u situaciju da u zemlji uopšte nemamo dovoljno kompetentnih ljudi, što znači da ćemo imati promašene investicije u privredi i neadekvatnu iskorišćenost uređaja koje kupimo. Uz to, apsolutno ne može da se zamisli modernizacija privrede bez istraživača."

Profesor Savić ukazuje i na problem egzistencije mladih istraživača, smatrajući da je neophodno obezbediti sredstva da bi se tokom prozora kreativnosti mladi naučni radnici zaista posvetili istraživanjima i da ne bi trošili vreme na sekundarne delatnosti kako bi preživeli. "Univerziteti moraju sistemski da uvedu postdoktorske studije u inostranstvu. Tako bi jedan mladi istraživač mogao da stekne nova iskustva iz drugih sistema i bude kompletno formiran. Što se tiče osnovnih i srednjih škola, lično nisam zadovoljan naučnom pismenošću naših đaka. U našim školama vlada pristup eks katedra, nauke se predaju vertikalno, deca slušaju i potom odgovaraju. Tako vrlo malo dolazi do izražaja njihova kreativnost i radoznalost." Savić smatra da je mnogo efikasniji horizontalni metod, kakav se sada koristi u obrazovnom projektu "Ruke u testu". Ovaj model je u naše škole uvezen iz Francuske i podrazumeva učenje kroz izvođenje eksperimenta. Sličan model prezentacije nauke u osnovnim školama predstavio je i Francuz Žan-Mari Gustavino, gost seminara u Vrnjačkoj Banji, koji je prikazao program Evropske letnje škole. "Imaginacija je važnija nego znanje", rekao je Gustavino našim začuđenim nastavnicima, pozivajući se na izreku Alberta Ajnštajna.

Na seminaru je uz predavanja bilo organizovano i pet radionica za nastavnike, za koje se pokazalo da su zaista interaktivne. U želji da vidi šta se unutra događa, autor ovog teksta je ušao na radionicu "Test kao provera učeničkog znanja", ali je svoju radoznalost morao da zadovolji i empirijski, a ne samo posmatranjem. "Ovde nema posmatrača", rekla je energična instruktorka radionice i rasporedila ga u jednu od grupa, nimalo ne hajući za to što nije nastavnik. No, odmah se ispostavilo da to i nije bio problem, pošto na prvi pogled ni nastavnici nisu bili upućeniji u način praćenja napredovanja učenika, što je bila tema. Kada im je objašnjena Blumova taksonomija, nastavnici su sa velikom mukom pokušali da u tu skalu ugrade svoje lične kriterijume ocenjivanja na koje su navikli u svakodnevnoj praksi. "Zato su nam i đaci takvi", prokomentarisala je jedna profesorka gimnazije. Uplašeni i zbunjeni, posle nekog vremena su ipak počeli da primećuju kako drugi nastavnici imaju drugačije skale vrednovanja đačkog znanja. "Svrha ovakvih radionica je da se iskoristi, objedini i kanališe iskustvo učesnika", objasnila je kasnije Marija Kaloper iz Školske uprave Beograd. "Najbitnije je da nastavnici iz raznih regiona, sa različitim nivoom obrazovanja, razmene iskustva i kriterijume, da uče jedni od drugih, čime se, na osnovu njihovog velikog iskustva iz prakse dobijaju empirijski standardi. Mi još nemamo prave nacionalne standarde, koji će se dobiti tek kada budu urađeni nacionalni testovi. Zato je loše i primljeno PISA testiranje", zaključuje Kaloper. Ona dodaje da je jedan od najvećih problema neobaveštenost nastavnika, komentarišući podatak da više od 50 procenata učesnika seminara, koji inače spadaju u zainteresovaniji deo nastavnog kadra u Srbiji, nikada ne koristi internet, niti ima i-mejl adresu. Stoga je boravak u Vrnjačkoj Banji nekima bio sonda za novosti u nauci, drugima za pravo stanje u nastavi, a svima za zabrinjavajuće nizak nivo znanja učenika.