Kiša je ozbiljno padala u sredu 14. maja. Pošao sam na snimanje emisije kod Ivana Ivanovića i potpuno neočekivano, par desetina metara ispred Televizije Prva, našao sam se u bari koja je dopirala do polovine vrata automobila. Iz potpuno redovnog stanja, iz razmišljanja o svakodnevnim obavezama, u trenutku sam shvatio da ću po pljusku i jakom vetru možda morati da se popnem na krov automobila i pozovem pomoć. Setio sam se neke davne emisije SAT i saveta Alvirovića i sinova da morate dati jak gas, voziti polako i što pre izaći iz vode. Imao sam sreće i uspeo sam. Dva sata kasnije tim putem više nije mogao da prođe ni autobus. Tada sam shvatio kako se u sekundi voda pretvara u arhetipskog neprijatelja, bujicu i element svekolike destrukcije. Već sutradan, u četvrtak ujutro, iz poruka slušalaca "Buđenja" postalo je jasno da se slična situacija odvijala širom Beograda, od isključenja na Bubanj Potoku preko Rakovice i svih onih poznatih mesta gde se voda sliva u niže tačke grada.

Tog 15. maja još niko nije obeležavao pravce koji su neprohodni, a upozorenja vozačima je davao samo AMSS. Protiv kiše najavljen je moleban SPC, koji se namenski primenjuje u borbi sa atmosferalijama. Setite se, sličan moleban se sprovodi i kada leti udari suša, pa mu ovo dođe kao verska hidrotehnička meliorizacija. No, otišlo se i korak dalje, pa je patrijarh pokušao da odgonetne uzroke povećanja padavina i protumačio ih kao opomenu Gospoda, svojevrsno obraćanje i izražavanje nezadovoljstva zbog organizovanja Parade ponosa u Beogradu. Kao što videsmo, posle opomene usledio je Potop. Patrijarh se narednih nekoliko dana nije oglašavao, što zbog Sinoda, što zbog eksplicitne opomene premijera Vučića, koji je zamolio da ako ne žele da pomognu, "neki crkveni velikodostojnici ne odmažu svojim neprimerenim izjavama". Poruka je očigledno shvaćena, pa se biblijske alegorije i metafore više nisu upotrebljavale.

Da se razumemo, u medijima je jasno i nedvosmisleno, u više navrata (ja čuo, postoje arhive i zapisi), Predrag Marić opominjao da su naredna 72 časa kritična i da se očekuju velika količina padavina i podizanje nivoa reka. Ono što se nakon toga desilo prevazišlo je sva očekivanja i donelo nezapamćena razaranja.

U medijskom smislu, postojala su uslovno rečeno tri kanala informisanja građana, koja su na samom početku delovala potpuno nesinhronizovano.

Prve informacije su počele da stižu putem društvenih mreža. Ovom temom će se baviti tekst mog kolege Zorana Stanojevića, a mislim da se pokazala kao tačna teza da društvene mreže mnogo mogu da učine u komunikaciji i razmeni informacija, ali da nikako ne mogu biti validan izvor informisanja. One su odraz ličnog ugla, viška emocija i delića šire slike. U kriznim periodima, osim ličnih utisaka, apela i informacija sa određene tačke, neophodno je profesionalno izveštavanje.

Tu dolazimo do drugog i trećeg kanala, koje predstavljaju medijske kuće u Srbiji.

Prvu grupu čine RTS i B92, od kojih se najviše očekivalo jer poseduju informativne redakcije najvećeg kredibiliteta. Obe su procenile da su poplave nedovoljno aktuelna tema i sve do subote naveče program je bio manje-više nepromenjen. RTS je vozio "Šarenicu", B92 "Bulevar", ili se situacijom bavio malo pojačanim informativnim programom. U suštini bilo je to kajron-izveštavanje, gde program ide u uobičajenoj šemi, a informacije podvlačite u pismenoj formi. Tako se kod nas izveštava kad hapse tajkune ili čekamo uključenje u sednicu Vlade.

Treći kanal komunikacije bili su TV Pink i donekle Prva, koji su promenile šemu. Od onog šou-programa kod Ivanovića i Goričinog i mog gostovanja ne ostade ništa, džaba sam plivao kroz vodurinu. Postalo je jasno već u petak da je đavo odneo šalu, otkazana je Noć muzeja – pojavio se Vučić i pozvao dobrovoljce da odbrane Šabac. Tada je i Vlada Georgijev otkazao koncert u Areni.

Titulu najagilnije televizije osvojila je – potpuno neočekivano – Televizija Pink, čestitam kolegama. Povremeni manjak profesionalizma nadoknadili su neverovatnom energijom. Aktivnom se pokazala i TV Prva, naročito reporterke sa lica mesta, i Mašan Lekić, koji je doneo prve jezive snimke iz potopljenog Obrenovca.

Uprkos kritikama koje su ovde uglavnom nekonstruktivne, prvi put sam imao utisak da Vlada ima nekakav plan delovanja. Bilo je tu soliranja u izjavama, viška emocija i dramatike, početne neorganizovanosti, ali se probudila neverovatna energija, naročito kod mladih ljudi. Vlada je položila ispit do te mere da je HRT iskoristio snimak Vučića, potpisan ćirilicom, da opomene svog premijera Milanovića da se mane predizbornih aktivnosti i angažuje oko saniranja posledica poplava. Povodanj je doveo do kratkog, ali istorijskog uključenja reporterke HRT-a u program RTS-a, što je saradnja dva javna servisa. Neko je shvatio da ista reka protiče kroz obe zemlje, pa ne bi bilo loše da se javimo komšijama.

Pojavila se inicijativa da veliki svetski mediji više izveštavaju o našoj katastrofi. Ova želja da nas snima CNN ili BBC donekle me iznenadila, jer nisam bio siguran šta će oni želeti da vide u ovoj poplavi. Pominjale su se posledice rata, nagazne mine, ali se nije mogla sakriti niti modifikovati pozitivna slika o Srbiji kao zemlji koja je pokazala solidarnost i uređenost u teškim okolnostima. Moram priznati da su u Srbiji upadljivo nedostajale slike iz Republike Srpske, koja je takođe teško postradala – kao da su to bili "tuđi mrtvi". U satima specijalnih programa moglo se naći više vremena za braću preko Drine i Save.

Upadljivo je nedostajao i predsednik Srbije, čije mesto je bilo među unesrećenima. On se oglasio tek u ponedeljak, čudnim saopštenjem pri ispraćanju humanitarne pomoći za Krupanj, a njegova PR osoba neumesno je pominjala "propuste štaba u Krupnju". Di si bija kad je grmilo?

Konačno, kada su se svi mediji probudili, kada se pojavio i Toma, situacija se polako stabilizuje i voda je počela da opada. Sada i medije čekaju lagano spuštanje tenzije i povratak na redovne programske šeme. Ovo je neobično važno jer vanredna situacija dozvoljava i opravdava manjak demokratije i suzdržavanje od kritike. Sada sledi mnogo teži test solidarnosti tokom saniranja posledica i vraćanje medijskih sloboda u normalne okvire. Ova mračna epizoda takođe je pokazala ogromnu pozitivnu energiju kod ljudi, naročito mladih, želju da urade nešto za svoju zemlju, a zadatak mudrih političara bio bi da tu energiju kanališu i ne proćerdaju. Da li će narednih meseci biti te mudrosti – videćemo!