Iscureo je i drugi rok za reprogram dugovanja za struju kako pravnih tako i fizičkih lica, a odziv je više nego mršav: svega petnaestak odsto i jednih i drugih, čiji dug jedva prelazi dvadesetinu ukupnog dugovanja, prihvatilo je ponudu. U Elektroprivredi Srbije kažu da više neće biti produžavanja roka, da sad sledi "instant" isključivanje sa mreže svih dužnika, potom slede tužbe sudu i, na kraju, prinudna naplata.

Snabdevanje električnom energijom, kažu, biće obustavljeno i onima koji su potpisali sporazum ali dogovoreno ne ispunjavaju. Za sada je broj takvih zanemarljiv, ali će se redovnost izmirenja pratiti i sporazumi raskidati, a isporuka energije obustavljati.

Istovremeno, i za sve ostale kupce koji u međuvremenu ne budu izmirivali dugovanja biće poslato upozorenje pred obustavu električne energije. I ovim kupcima, ako se o upozorenje ogluše, biće obustavljena isporuka električne energije.

SLAB ODZIV: Nema tome šta da se zameri: red je da se potrošeno plati, procedure naplate dugovanja zakonom su propisane, ponuda jeste bila velikodušna – da se dug "razbije" na rate, da se otpiše deo kamata i da se ubuduće potrošeno plaća na vreme… Jedino "visi" pitanje zašto je odziv bio tako slab.

U Ministarstvu energetike kažu da je moguće da je reč o nedovoljnoj informisanosti potrošača, na čemu je trebalo da rade lokalne distribucije, ali i o dugogodišnjoj lošoj navici da se struja ne plaća, a da niko ne bude isključen sa mreže.

Zaista, moguće je da je reč o lošoj navici stečenoj tokom poslednje dve-tri decenije, kad je i mnogo toga drugog do tada nemogućeg namah postalo moguće, poželjno čak – da se tek tako, snalažljivošću, "ja tebi – ti meni" vezama stekne bogatstvo, politički položaj, "master" diploma ili štogod drugo materijalno i/ili ne materijalno, ali moguće je i da ima nečeg i u načinu kako je ponuda formirana.

Konkretno: zbog čega je visina dugovanja (bila) jedini kriterijum po kome se određuje broj rata za otplatu, bez osvrta na (moguću) finansijsku sposobnost dužnika, odnosno po kom kriterijumu je (samo) taj kriterijum odabran.

MALO I MNOGO: Istina, ima neke logike u tome da se mali dug "razbije" na mali broj rata, jer "malo" podeljeno sa "malo" za rezultat ne može da ima "mnogo", dok "mnogo" podeljeno sa "mnogo" može za rezultat da ima "mnogo", jedino što je pitanje šta je to "malo" i šta je to "mnogo".

Naime, prosečan račun za struju u kategoriji domaćinstva iznosi (svega) 2420 dinara, a prosečan dug je četiri puta veći: za nekog je to "ništa", za nekog "malo", za nekog "nije mnogo", ali za nekog je "mnogo", premnogo, kao kuća veliko, sve u zavisnosti čime raspolaže, sa posebnim osvrtom na to kako je u dug dospeo.

Da zna da to "prosečno" za nekog jeste "kao kuća" potvrdilo je Ministarstvo energetike donošenjem Uredbe o energetski zaštićenim kupcima, po kojoj socijalno ugroženi mogu da računaju na "besplatne kilovate", pod uslovom, naravno, da zaista jesu socijalno ugroženi. Prema proceni Ministarstva, 300.000 domaćinstava spada u tu kategoriju. Istina, mesec dana po donošenju uredbe, prijavilo se (svega) 54.000 domaćinstava, ali i to je, valjda, zbog neobaveštenosti.

MALI I VELIKI: Više od polovine potrošača, o domaćinstvima je reč, račune plaća odmah čim stignu i tako ostvaruju stimulativni popust od pet odsto. Dakle, više od polovine potrošača, njih bezmalo dva miliona, nije steklo tu "lošu naviku" da struju ne plaća.

Trećina njih, nešto više od milion njih, u umerenoj je docnji – do dva meseca, što više liči na "ček na poček" ili "dozvoljeni minus", što u suštini jeste loša navika, ali se prihvata kao "način preživljavanja", a i reklamira se kao "dobra opcija".

Svi ostali, malo jače od pola miliona njih, spadaju u "neredovne platiše", s tim da čak 75 odsto dugovanja "otpada" na svega četiri odsto dužnika. Taj podatak privlači posebnu pažnju: prosečan dug "velikog" neplatiše iznosi skoro dva miliona, a "malog" 27.000 dinara.

NIŠTA ČUDNO: Na ljubazan poziv Elektroprivrede Srbije da plate ono što su potrošili odazvalo se (svega) 101.537 domaćinstava čime je reprogramirano ukupno 4,2 milijarde dinara duga, od čega je 680 miliona dinara (oproštena) kamata. Prosečan reprogramirani dug, kad se odbije kamata, iznosi 34.455 dinara, prosečna rata 5842 dinara, a svako dužničko domaćinstvo reprogramom je uštedelo, opet u proseku, 6697 dinara, za malo pa tri prosečna računa: da li je "malo", da li "ne mnogo", da li "kao kuća", ko bi ga znao. Uzgred, najveći broj "neplatiša" je u Smederevskoj Palanci, Lebanu i Kuršumliji – preko 80 odsto od ukupnog broja domaćinstava.

Kad se ovi brojevi "ukrste", uz svu zadršku jer reč je o "proseku proseka", što je dobar predložak za grešku, neki manje-više relevantan zaključak ipak može da se izvuče: koliko god da je ponuda u samoj ideji "više nego fer", u realizaciji je ozbiljno omanula, odnosno omanuo je onaj koji je prvu ponudu sačinio, pa je u produžetku (kao) "poboljšavao" zbog "povećanog interesovanja" kojeg očigledno nije ni bilo: u drugom krugu sklopljeno je deset puta manje sporazuma o reprogramu nego u prvom, a u strukturi dužnika koji su sporazum prihvatili ništa se nije izmenilo – prosek proseka voljnog da se duga reši ostao je isti.

Nema ništa čudnog u tome: umesto da se poveća broj rata "malim" dužnicima, onima koji su (verovatno) u dug zapali "sticajem okolnosti", kojima kad kupe hleb, cigarete i dopunu za mobilni telefon ne pretekne i za struju, povećanje broja rata ponuđeno je "velikima", onima koji duguju preko 250.000 dinara. Da je svima udvostručen broj rata, bez obzira na veličinu duga, rezultat bi izvesno bio bolji.

A SAD…: Mesecima unazad, od najave reprograma naovamo, svi koji duguju upozoravani su da će im, ako račune na ovaj ili onaj način ne plate, struja biti "isečena", da će potom biti tuženi i potom dugovanje prinudno naplaćeno.

Nema sumnje da se toga plaše svi, kako oni koji duguju tako i oni koji rečeno u delo treba da sprovedu, od ministarstva do "strujosekača" na terenu. Nije šala – 350.000 pari žica treba iseći, a iza svakog para tih žica se nešto nalazi – negde teška sirotinja, negde porodična drama, negde vatreno oružje, negde politički uticaj.

Za utehu "sirotinji" je da će prvi na udaru biti oni "najveći" koji jamačno uživaju neku zaštitu i/ili imaju neki ucenjivački potencijal, jer kako bi do milionskog duga uopšte stigli, kako im do sada struja nije sečena? "Selektivno isključenje ukazuje na mogućnost ukorenjene korupcije unutar javnog preduzeća", kažu u Ministarstvu energetike. Inače, rekordan "domaćinski" dug je zabeležen u Kragujevcu – 19.000.000 dinara, sledeća tri rekordera su takođe iz Kragujevca.

ISPIT: Prošle godine u ovo doba dnevne novine su naširoko pisale o dvojici zaštićenih dužnika – o vladici Mileševske eparhije Filaretu i muftiji Moameru Zukorliću. Prema tadašnjim napisima, vladika Filaret zabranio je svim nastojateljima crkava i manastira da struju plaćaju, a da će on lično dug da reguliše sa (tadašnjim) ministrom energetike. Istinitost tih napisa, međutim, nikada nije potvrđena, ali ni opovrgnuta.

U isto vreme, opet po pisanju štampe, muftija Moamer Zukorlić, odnosno Mešihat islamske zajednice, bio je u "buli" po računu za struju 12 miliona dinara, a da je dug sada pet miliona dinara, ali da "muftija godinama unazad ne plaća struju", da neće ni da je plati, a o kamatama neće ni da razgovara jer mu to "vera zabranjuje". Ni za istinitost ovih napisa nema potvrde, ali ni demantija.

Na direktno pitanje da li će, ako kojim slučajem nisu sklopili ugovor o reprogramu, snabdevanje električnom energijom biti uskraćeno Mileševskoj eparhiji i Mešihatu islamske zajednice Sandžaka, ako je uopšte istina ono što po novinama piše – da "onoliko" duguju za utrošenu električnu energiju, stigao je pisani odgovor: "Za nas ne postoji ime i prezime, već samo brojilo. Ovo ministarstvo dalo je sve uslove da se reši problem dugova i kamate i odlučni smo u stavu da nema selektivnog isključenja ni za privredu ni za stanovništvo. Nedopustivo je da u svom komšiluku imate nekoga ko duguje za struju 100, 200 hiljada dinara, a vas isključuju zbog hiljadu-dve."