Ima nečeg paradoksalnog u tome što će u ekonomsku istoriju Srbije Zoran Đinđić ući pre svega po tome što je konačno i nezaustavljivo pogurao ključni tranzicioni proces – privatizaciju društvene i državne svojine.

Kroz sto godina pisaće se, verovatno, da je Zoran Đinđić bio organizator rušenja poluvekovonog komunističkog sistema i reanimator privatne ekonomije u Srbiji, to jest da je on ponovo privatizovao srpsku privredu. Iako je odrastao u komunističkoj, oficirskoj porodici, a ne u nekom građanskom okruženju u kome je tradicionalan fetiš svojine; iako je u svet politike ušao kao radikalni anarhističko obojeni studentski lider burne 1968. godine, koja je uzdrmala svetski kapitalizam; iako je kao filozof stasao na idejama mladog Marksa i na pokušajima evropske levice da na nasleđu tih ideja revalorizuje marksistička shvatanja individualne slobode, u vreme neizlečive istorijske krize "socijalističkog kolektivizma"; iako je kao pragmatični političar i kao zagovornik "socijalne pravde", još 1994. godine bio i formalni predlagač revizije (praktičnog poništenja) prvog privatizacionog ciklusa koji je u Srbiji izveden u inflaciono vreme (1993–1994) na podlozi "identifikacije i nominacije" društvene svojine u "društveni kapital" (prema projektu premijera Ante Markovića) – što je u većem delu tadašnje opozicije doživljeno kao "autogol" Demokratske stranke i kao Đinđićev neočekivani "politički poklon" Miloševiću, koji je preko te revizije sebi povratio punu vlasničku kontrolu nad privredom Srbije: iako je u razdoblju između 5. oktobra 2000. godine i formiranja DOS-ove vlade Srbije, u proleće 2001. godine, ne on, nego ministar privrede "prelazne republičke vlade" dr Oskar Kovač, preko "podsticanja" ubrzane insajderske privatizacije, po Miloševićevom privatizacionom zakonu iz 1997. godine (u stvari zakonu koji su sastavili Đunić i Beko), još pre nego što je donet "Đinđićev zakon o privatizaciji" – "obavio" više od pola privatizacije društvene svojine u Srbiji, i to u najboljim preduzećima.

Uprkos svim ovim činjenicama, kao i okolnosti da je čitav ekonomski program DOS-a (u kome je privatizacija jedna od okosnica celog tranzicionog programa) zapravo sačinila grupa eksperata okupljena u (tada) nevladinu ekspertsku organizaciju G17 plus (pod vođstvom Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića), a da je sam novi zakon o privatizaciji (usvojen u junu 2001) sačinila, obrazlagala i počela da sprovodi grupa oko ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića – dakle, uprkos svemu tome, Zoran Đinđić se mora u modernoj privrednoj istoriji Srbije ubeležiti kao ključna ličnost otpočinjanja "temeljnog ekonomskog zaokreta" u zemlji koja je prethodno zdušno i gotovo konsenzualno, od samog svog (re)osnivanja, puna dva veka, prihvatala i odobravala strategiju "kolektivne svojine i državne skrbi" pod eufemizmom "nacionalnog interesa i narodne sabornosti i solidarnosti".

FORMAT I ENERGIJA: Zašto se ta zasluga mora pripisati Zoranu Đinđiću, kada je on sam najčešće izbegavao i da izgovori skromnu sintagmu da je potrebno da se u Srbiji stvori "narodni kapitalizam" i kada je svoju političku stranku stalno usmeravao u pravcu evropske socijaldemokratije?

Zato što privatizacija nije mogla dobiti svoje istorijsko ubrzanje da za nju odgovornost nije preuzeo sam Zoran Đinđić, svojim formatom, svojom energijom, svojim svetskim imidžom. U toj odgovornosti malo ko je i među DOS-ovim liderima hteo da participira, a i stari i novi politički centri više su gledali kako da na načelnoj kritici tekućeg procesa privatizacije uhvate koji laki politički poen, nego što su bili voljni da se pridruže "razbijanju" iluzija o značaju državne svojine u razvoju i jačanju Srbije u vremenima koja dolaze. Pri tome su se, iza zavese, zdušno trudili da sebi i svojima obezbede najunosnije akvizicije ili bar da spreče da do takvih akvizicija dođu njihovi politički konkurenti sa svojim sponzorima.

Ima neke nesrećne ironije u tome što je Đinđić, kada je postao premijer, za ključne lične saradnike u poslovima oko privatizacije, dakle u najozbiljnijim tranzicijskim operacijama, izabrao dve ličnosti koje do tog trenutka nisu imale nikakav kredibilitet u Srbiji, a do danas su ga potpuno izgubile. Iz Miškovićeve Delte dobio je mlađanog Nemanju Kolesara (za šefa premijerskog kabineta), a odnekuda je za njegovog savetnika za privredu i bezbednost (?) stigao Zoran Janjušević. Kako je Janjušević dobio ovo mesto, to ni CIA ni KGB zajedno možda ne znaju. Jedino logično objašnjenje za ova dva kadrovska rešenja može se naći u tome da je Đinđić tražio samo bezobzirne i bespogovorne izvršioce za posao za koji je znao da se nikako ne može završiti bez prljavština, nameštaljki, podmetačina, ogovaranja, uslovljavanja, natezanja i svega drugog što ide uz krupne novčane transfere. Kasnije će upravo ova dva Đinđićeva saradnika, logično, postati meta njegovih političkih konkurenata, a afera sa pranjem novca i navodnim podmićivanjem u slučaju "nameštanja" tendera za prodaju cementare švajcarskom Holcimu, konačno će srušiti i Živkovićevu vladu.

Druga nepovoljna okolnost za Đinđićevo prelamanje privatizacije u Srbiji bila je u tome što je u prethodnom opozicionom razdoblju DS dobijao finansijsku i savetničku potporu od nekoliko ljudi koji su uspeli da se obogate još u Miloševićevo vreme – pa su, po prirodi stvari, očekivali da "izvade štetu" u procesu privatizacije, nakon pobede projekta u koji su položili deo svojih investicija. Među tim ličnostima, primerice, treba spomenuti Dragoljuba Markovića, vlasnika Krmivoprodukta, i Miodraga Kostića, osnivača poznatog MK komerca. Voljno ili nevoljno, Đinđić im je to dozvolio, pa je Marković ubrzo postao vlasnik desetak firmi na liniji stočne hrane i mesa, a Kostić je, nekom neverovatnom kombinacijom, na javnom tenderu došao do tri šećerane u Vojvodini, a svaku je platio po tri evra (prošle godine je preprodao 51 odsto vlasništva u tim šećeranama nemačkom Nord cukeru za basnoslovnu cenu – u odnosu na ono što je u njih uložio). Slično su prošli i drugi "ulagači u demokratiju", od Milorada Miškovića pa nadalje.

SLUČAJ SMEDEREVSKE ŽELEZARE: Novi zakon o privatizaciji trebalo je da konačnu legalizaciju privatizacije u Srbiji prikaže kao (napokon) transparentnu, racionalnu i pravednu, to jest drugačiju od privatizacije po Miloševićevom zakonu. Međutim, treća neugodna okolnost za konačnu legalizaciju privatizacije u Srbiji bila je u tome što je ključni čovek tog tranzicijskog posla postao ministar Aleksandar Vlahović, koji je na tu funkciju došao iz tadašnjeg Dilojt i Tuša, dakle upravo iz firme koja je u dotadašnjim privatizacionim akcijama starog režima bila ključna konsultantska kuća, pa je i personalno dala prethodne "zakonodavce". No, Vlahović je uspeo da javnosti dokaže da je samostalna ličnost i da nije puka marioneta firme u kojoj je zamrzao "partnerski odnos" – do te mere da se do dan-danas nije razvila neka krupnija priča kako je nešto presudno namestio Dilojtu.

Tom spisku krupnih nezgoda za start "Đinđićeve privatizacije" treba priključiti i okolnost da se brzo shvatilo da prva verzija novog zakona o privatizaciji, koji je početno pravljen sa idejom da se veći deo srpskih preduzeća proda strancima (jer u Srbiji je bilo dovoljno samo "prljavog kapitala"), nije naišla na očekivani odziv spoljnih investitora. To se videlo već krajem 2001. godine, prilikom prodaje tri srpske cementare sa ukupnim kapacitetom proizvodnje od oko tri miliona tona cementa godišnje – za koje je posle tendera obećano: 140.000.000 dolara za 70 odsto kapitala peduzeća, 56.000.000 dolara za pokriće ranijih obaveza ovih cementara i 146.000.000 dolara za ulaganja u narednih pet godina (rekonstrukcije i socijalni programi).

Shvativši da vremena za oklevanje nema i da se privatiazcija mora hitno ubrzati, pa zbog toga i "pojeftiniti", Đinđić je pokušao da je pokrene ad hoc sporazumima sa krupnim stranim investitorima. Tako je 2002. godine on naprasno rešio teško pitanje budućnosti smederevske železare (sa 9000 zaposlenih) u sporazumu sa firmom US stil Košice. Đinđić je tada prihvatio naizgled nemoguće teške uslove: da država preuzme na sebe otplatu 1,7 milijardi dolara starih dugova, da železara ode u stečaj a da se ne namire krupni poverioci iz Nemačke, da se broj zaposlenih smanji na 6500 radnika, a da US stil dobije sva prava rukovođenja i raspolaganja za svega 25.000.000 dolara itd. Ova operacija, za koju je Đinđić direktno preuzeo odgovornost prisustvujući, zajedno sa američkim ambasadorom Montgomerijem, potpisivanju Pisma o namerama (8. marta) na prvi pogled delovala je kao skandalozna, a kasnije će se ispostaviti kao jedno od najpametnijih rešenja svih proteklih pet tranzicijskih godina (jer je veliki deo preuzetih dugova otpisan sporazumom sa Pariskim klubom; jer je nova kompanija US stil Smederevo brzo obnovila proizvodnju i počela da plaća dobavljače; jer je ta firma brzo postala najveći izvoznik iz Srbije; jer je ona odmah skinuta sa budžetskih dotacija itd.).

GRAĐENJE MOTIVACIJE: Ipak, privatizacija se nije mogla ubrzati samo ovakvim, volšebnim potezima. Zbog toga su Đinđić i Vlahović, što voljno, što nevoljno, bili prinuđeni da brzo koriguju zakonski okvir privatizacije. Tako su u leto 2002. godine izmenama Zakona o preduzećima odvezali sebi ruke za prodaju ranijih "obračunskih" akcija na društveni kapital – pa su učinili atraktivnim i trgovinu "manjinskim paketima akcija" iz svog Akcijskog fonda (koji je prethodno napunio dr Kovač, spomenutim "bekstvom u privatizaciju" socijalističkih direktora). Zatim je Vlahović sa vodećim domaćim bankama potpisao Protokol o saradnji u finansiranju privatizacije, preko koga je postignuto da oni u koje Vlada i te banke veruju – mogu da kupuju društvene firme i "na veresiju". I najzad, 1. avgusta 2002. godine, Vlada Srbije je drastično promenila i Uredbu o proceni vrednosti i aukcijskoj privatizaciji preduzeća, čime je, pojednostavljeno rečeno, praktično prepolovila inače naduvane knjigovodstvene vrednosti društvenih firmi, a na drugoj strani omogućila je i da takozvana početna cena na aukcijama može da padne i na deseti deo knjigovodstvene vrednosti kapitala. Sve to je pratila politička kampanja nazvana "Privatizacija 1000 preduzeća u 2002. godini".

Preko spomenutih poteza, Đinđićeva vlada je gotovo odustala od teorije da privatizacija (putem državne prodaje) treba pre svega da unese u zemlju "svež kapital" iz sveta ili dovede "ugledne strateške partnere iz inostranstva" – nego je požurila da društvenim preduzećima bar nametne nove, individualizovane vlasnike, te da tako jednim udarcem postigne dva cilja – aktivira novu građansku štednju u bankama Srbije i pokrene proizvodnju u zamrlim preduzećima u kolektivnom (odnosno ničijem i svačijem) vlasništvu.

Dakle, većina tada preduzetih mera bila je usmerena ka motivisanju domaćih preduzetnika da preuzmu u vlasništvo posrnule društvene firme – čak i ako nemaju dovoljno novca ili kad imaju samo novac sumnjivog porekla. Ministar Vlahović je eksplicitno izjavio da se poreklo kapitala koji se bude angažovao u privatizaciji neće ispitivati. Tako je omogućeno da zainteresovani ulagač može kupiti društveno preduzeće i za deset odsto knjigovodstvene vrednosti, za tu kupovinu može dobiti povoljan kredit, ili angažovati i svoj neoprani novac, a čim otplati 45 odsto cene – može preduzeće dalje prodavati.

Ovi potezi su dali značajan impuls brzini privatizacije. Istina, tokom te 2002. godine nije baš prodato 1000, nego blizu 200 preduzeća u okviru prodaje 70 odsto kapitala (12 putem tendera, a 184 putem aukcija), a kod još 44 preduzeća prodati su manjinski paketi deonica iz republičkog Akcijskog fonda. Ostvareni su i prilično značajni finansijski efekti. Te godine ukupno je od prodaje prihodovano oko 350.000.000 evra, a novi vlasnici su se uz to obavezali da će u preuzeta preduzeća investirati još 300.000.000 evra.

OTVARANJE PROSTORA: Mnogo krupniji efekti ovog velikog manevra u privatizaciji biće postignuti tek 2003. godine, kada je ostvaren državni prihod od oko milijardu evra od prodaje društvene svojine. Početkom decembra 2003, obeležena je i prodaja hiljaditog preduzeća, a ukupno je za dve i po godine ubrzane privatizacije pod Đinđićevom premijerskom palicom ostvaren prihod za državni budžet od 1,3 milijarde evra. Ulagači su obećali i investicije u kupljene fabrike od 700.000.000 evra, a za socijalne programe još 280.000.000 evra. Iako se tada, i posle dve godine privatizacije, u Srbiji ukupno oko 55 odsto kapitala i dalje nalazilo u državnoj i društvenoj svojini – odmah je zavladalo mišljenje da je privatizacija tek 2003. godine postala nepovratan proces i da je nikakve političke snage više ne mogu zaustaviti ili poništiti, jer je bilo privatizovano 65 odsto takozvanog realnog sektora privrede.

Možda je upravo taj "proboj privatizacije" tokom 2003. godine, koji, naravno, uvek prate i krupne nepravde, snažni društveni lomovi, finansijske afere i politički poremećaji – u suštini i izazvao raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji 28. decembra. Ubrzana privatizacija tokom 2003. godine, međutim, ne samo da je direktno promenila odnose u ravni ekonomskog odlučivanja u Srbiji nego je i indirektno otvorila prostor za druge reformske pokušaje, jer su narasli privatizacioni prihodi dali značajan doprinos konsolidaciji državnog budžeta, bez znatnijeg povećanja fiskalnog pritiska na tekuću proizvodnju.

Svi drugi Đinđićevi pokušaji da na brzinu "promeni Srbiju" već danas su pod upitnikom i može se prognozirati da neće biti dugog daha (pored onih koji su se već ispostavili kao promašaji), ali ono što je promenjeno u njenoj "svojinskoj bazi" sa velikom sigurnošću se može okarakterisati kao trajno, to jest kao ono što će ostati posle premijera dr Zorana Đinđića – kao podloga budućnosti demokratske Srbije.