Dok se Sjedinjene Države bave globalnim ratom protiv terorizma, Evropa je na vrh svojih bezbednosnih prioriteta postavila sprečavanje ilegalnog useljavanja. Od Baltika do Crnog mora i Jadrana postavlja se barijera koju sirotinja preskače ili se ispod nje provlači kako zna i ume, uz pomoć švercera ljudi i potplaćenih policajaca.

Tiho, noću pored Prohora Pčinjskog pa šikljom preko Drine, pa u šleperu do Kostajnice, pa peške preko planine u Sloveniju, pa praveći se Evropljanin u šengensku državu, sve do tunela ispod Lamanša gde vozovi jure 300 kilometara na sat, ne bi li se kao pacov provukao čak u Britaniju… Anabaza Ksenofontova nije ništa u odnosu na avanture hrabrog ilegalnog useljenika koji je potegao iz Kurdistana u London, kod rođaka Ahmeda koji drži bakalnicu, ne bi li se izvukao iz karakazana i domogao nekog posla. Opisano putovanje sa svim pratećim opasnostima – sumnjičavi policajci, pokvareni šverceri ljudi, lokalni kriminalci, graničari i njihova paščad – nije izuzetak u ovoj priči; pre će biti da je pravilo. Siromašak će žrtvovati porodičnu ušteđevinu da bi ga određena nevladina organizacija sa sedištem u Palermu strpala u zarđali brodić u okolini Drača i prebacila u Italiju sa šansama od 50% da će ili brodić potonuti, ili će ga uloviti Finansijska straža. U oba slučaja organizator ima u rezervi brzi gliser u kome će se udaljiti s lica mesta. S druge strane, hrabrom avanturisti biće od pomoći nesebični organizatori takvih putovanja (nesebično vole novac), lokalno stanovništvo pograničnih krajeva (za male pare koje vesele čoveka), iskusni vodiči-šerpasi po stazama i bogazama, organi vlasti kojima svaki put kad zažmure kapne po 49 eura po glavi prolaznika, lokalni poslodavci kojima odgovara privremena radna snaga na crno (rade dvaput više za upola para) i tako dalje. Šverc ljudi je veliki posao u koji se ugrađuje mnogo malih kooperanata na lokalnom nivou, a za male pare po učesniku, tako da cela stvar izgleda krivično-pravno kao prekršajna sitnež u odnosu na neke druge kriminalne aktivnosti; šverc droge i oružja privlače mnogo veću pažnju javnosti i vlasti, na primer.

Evropska unija, međutim, došla je do zaključka da joj ilegalno useljavanje predstavlja prioritetni problem, trenutno važniji od droge, oružja i terorizma, kako se čini. Doduše možda se tako samo čini jer je kampanja na početku. Među članicama Unije ima i drugačijih mišljenja: neki smatraju da je ova kampanja nastala zbog uticaja desničarskih stranaka i širenja već postojeće ksenofobije, koja je podstaknuta psihozom od 11. septembra. Drugi upozoravaju da su Evropskoj uniji useljenici potrebni: demografska kretanja, obrazovna struktura i privredni trendovi uticaće na potrebu za novom radnom snagom koju Evropa neće imati. Treći smatraju da treba sačiniti strateške dugoročne programe useljavanja u saradnji sa zemljama iz kojih stiže najviše ilegalaca. Dok sve to ne bude uzeto u obzir, međutim, stanje ostaje ovakvo kakvo je.

TRADICIONALNI PUT: Granične zemlje "prve linije zaštite", od Baltika do Crnog mora i Jadrana, suočene su poslednjih godina sa pojačanim pritiskom Unije da pooštre zaštitu državnih granica, vizne režime i kontrolu tranzita državljana trećih zemalja. Kao uobičajen uslov za svako približavanje Evropskoj uniji postavljaju se pooštreni i detaljni standardi: od postepenog pooštravanja viznih režima, pa do efikasne pogranične policije i policije za strance. Kompjuterizacija i umrežavanje sa susednim zemljama, baze podataka sa stalnim "on-line" pristupom svih graničnih prelaza itd. planiraju se kao obaveza zemalja "prve linije". Sve češće falsifikovanje viza i drugih dokumenata (pasoši, garantna pisma, dozvole za rad, avionske karte itd.) zahteva stalnu modernizaciju pograničnih policija i visokopropusne telekomunikacije radi bržih provera. Sve to, naravno, košta; toga je Evropa svesna i u okviru saradnje na suzbijanju ilegalnog useljavanja nudi tehničku i finansijsku pomoć državama "prve linije" koje pokazuju želju da se uklope u jedinstveni sistem kontrole granica Unije.

Teritorija bivše Jugoslavije spada među značajnije koridore za ilegalno useljavanje u Evropu. Pre svega, tuda prolaze ključne linije komunikacija istok-zapad; osim toga, raspad države i ratovi napravili su od tih krajeva maltene poludivlje zemlje u kojima je korupcija endemska i kroz koje se prolazi lakše. MUP Srbije u jednoj analizi ističe da je ovaj prostor tradicionalni put za stanovnike "afroazijskog i istočnoevropskog" porekla: Kinezi, Iračani, Turci (češće Kurdi), Rusi, Ukrajinci, Rumuni i Moldavci prolaze najčešće. Sa ovih teritorija takođe ide i lokalno stanovništvo, istim kanalima. MUP Hrvatske objavio je nedavno podatke za 2000. i 2001: ilegalni imigranti u Hrvatsku ulaze uglavnom iz SR Jugoslavije (44%) i iz Bosne i Hercegovine (43%). Od ilegalaca zatečenih u Hrvatskoj najviše je državljana Rumunije, SR Jugoslavije, Turske, Makedonije, Iraka, Moldove, BiH i Irana. Kad je reč o državljanima SRJ i BiH, treba biti oprezan sa statistikama: mnogi od njih imaju nerešene statuse ili su u "ilegalce" ušli prekoračenjem privremenog boravka. U MUP-u Hrvatske kažu da se najveći broj ilegalnih ulazaka beleži na područjima Policijske uprave vukovarsko-srijemske (iz SR Jugoslavije) i PU karlovačke (iz BiH). Već i oni poslovični vrapci sa sremskih grana znaju da je granica SRJ i Hrvatske u Panoniji organizovano "izbušena" i da seljaci zarađuju 15-20 maraka po glavi ilegalca za prevođenje u Hrvatsku; koliko se lokalna policija u to ugrađuje – tek treba da se vidi, ali postoje osnove za sumnju da se takve stvari događaju.

Bosna je veoma važan tranzitni smer iz tri razloga: granica sa SR Jugoslavijom, granica sa Hrvatskom i sarajevski aerodrom. Obe su granice porozne i geografski ih je teško kontrolisati; preko Drine i Save prelazi se noću šikljom za 20 maraka; pogranične policije entiteta notorno su potkupljive (zato je i stvorena Federalna pogranična služba, na insistiranje Evrope); granica između Herceg-Bosne i Hrvatske više je nego "mehka"; od Bosne do Slovenije preko Kupe čas je posla, može i peške (odatle PU Karlovačka)… Sarajevski aerodrom važan je zbog državljana Irana, Turske i još nekih zemalja kojima ne treba viza za BiH: u protekle dve godine bar tri puta više njih je ušlo u BiH nego što je iz nje legalno izašlo.

SR Jugoslavija uspela je posle 5. oktobra da delimično reši "kineski sindrom", mada državljani NR Kine i dalje predstavljaju problem. Tokom 2001. beleži se znatan pad kada je u pitanju dolazak Kineza sa ispravnim papirima, ali i više pokušaja ulaska sa nepotpunim ili neispravnim papirima. Hvatanje Kineza u pokušaju ilegalnog prelaska granice ka Mađarskoj i BiH pokazalo je da je reč o aktivnosti organizovanoj, između ostalog, i po kineskim kriminalnim organizacijama. Državljani Iraka – kojima ne treba viza za SRJ – javljaju se takođe kao potencijalni ilegalni useljenici u Evropu: više od polovine onih koji su u SRJ došli preko aerodroma Beograd napustilo je SRJ ilegalno, ali taj broj je u 2001. u opadanju zbog strože kontrole i provera.

Rumuni su posebna kategorija među ilegalnim useljenicima: ne treba im viza za SRJ i dolaze često kao sezonska (najčešće neprijavljena) radna snaga. Iz Jugoslavije idu ili u Grčku preko Makedonije, ili u Hrvatsku. Umeju da budu veoma uporni: nedavno se MUP Hrvatske žalio da im se Rumun proteran iz Hrvatske, i avionom pod pratnjom vraćen u Bukurešt, posle sedam dana ponovo pojavio u Hrvatskoj.

STATISTIKA: Policijska statistika, barem ona koja dođe do javnosti, ima određene nedostatke. Da bi se razumela dinamika i logika kretanja ilegalnih useljenika potrebni su detaljniji podaci: koliko ilegalaca se uhvati na granici pri ulasku; koliko u dubini teritorije i u kolikoj dubini; koliko pri pokušaju izlaska, a koliko u drugim zemljama kad jednom nesmetano prođu kroz neku državu. Takvi podaci ukazali bi – između ostalog – na dva fenomena: na organizovane lance (za koje se zna da postoje) i na policijsku korupciju (za koju se osnovano sumnja da postoji). MUP Hrvatske tvrdi da je u 2001. zabeležen znatan pad ilegalnih prelazaka granice (od 24.180 u 2000. godini, na 17.038 u 2001) zahvaljujući pojačanoj kontroli (koja uključuje i prelete helikoptera danju i noću), ali i razbijanju nekoliko međunarodnih lanaca šverca ljudi. MUP Srbije u istom periodu prepolovio je broj ilegalnih prelazaka (sa 3788 u 2000. godini, na 1278 u 2001) uprkos slaboj tehničkoj opremljenosti i sredstvima. Poređenje podataka MUP-a Hrvatske u MUP-a Srbije izazvaće neke nedoumice, ali se one tumače razlikama u metodologiji, kao i navedenim statusnim problemima nekih državljana SRJ koji se u Hrvatskoj vode kao ilegalni stranci.

Bilateralni međunarodni ugovori o uzajamnom prihvatu proteranih lica na državnim granicama – što pokazuje iskustvo Hrvatske koja takve ugovore ima sa Slovenijom i BiH – uveliko olakšavaju i ubrzavaju repatrijaciju ilegalaca, smanjujući tako troškove države. Hrvatska je, na primer, samo za smeštaj, brigu i ostale troškove ilegalaca u 2001. godini potrošila skoro 270.000 eura, a za postupke deportacije (transport, putne isprave, vize, tranzit itd.) skoro 214.000 eura. Za SRJ nemamo podatke, ali je jasno da su ilegalci opterećenje za buõet, za policijske i druge resurse inače siromašne države.

Po svemu sudeći, svako buduće približavanje Evropi biće uslovljeno pooštravanjem kontrole tranzita stranaca kroz ove krajeve. S druge strane, Evropa će morati da pomogne – tehnički, finansijski, obukom i usavršavanjem – države "prve linije", ne bi li uspostavila što gušće sito za ilegalce. Uvek će, međutim, biti onih kojima ništa neće biti teško – samo da se domognu zemlje obećane: setimo se samo šta su naši klinci radili pedesetih godina da se dočepaju Italije i Austrije; jednog letnjeg predvečerja, po bonaci, u Italiju je iz Kvarnera odveslao osmerac sa kormilarom.