Ovih dana će se navršiti 80 godina otkako je Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije doneo odluku da se podigne ustanak protiv nemačkog okupatora (4. jul, koji se slavio kao Dan borca) i otkako je Žikica Jovanović Španac izveo prvu ustaničku oružanu akciju (7. jul), što se smatra početkom bune jugoslovenskih naroda protiv fašizma. Jubilej je bio razlog da porazgovaramo sa novosadskim politikologom Duškom Radosavljevićem, koji se nalazi na čelu Saveza antifašista Vojvodine i koji je predani analitičar političkih zbivanja u zemlji i regionu. Recimo ukratko da je Radosavljević profesor na Fakultetu "Dr Lazar Vrkatić", da je na beogradskom Fakultetu političkih nauka doktorirao 2000. godine sa tezom "Elite u periodu socijalne transformacije – slučajevi Poljske, Mađarske i Srbije", te da je u periodu posle pada Miloševića bio potpredsednik Vlade Vojvodine, kao kadar Reformista Vojvodine, antiratne autonomaške stranke, naslednice partije koju je 1990. godine osnovao Ante Marković.

"VREME": Kada danas sa prilično velike vremenske distance posmatrate 4. i 7. jul 1941. godine, možete li u ovim datumima prepoznati trajni značaj, bez obzira na to što se oni dugo već ne obeležavaju kao praznici?

DUŠKO RADOSAVLJEVIĆ: Kao prvo, ovi događaji su pokazali da postoje organizovane grupe ljudi – prvenstveno komunista, ali i pripadnika drugih, mahom levičarskih političkih opcija – koji se ne mire sa okupacijom, sa životom pod fašizmom i svojevrsnim čekanjem na red kada ćete biti odvedeni u radne ili koncentracione logore ili jednostavno biti ubijeni zbog svojih ideja. Drugo, nemačke i italijanske inačice fašizma najbrutalniji su iskaz izopačenja ljudskosti u XX veku. Ideologije, još više prakse koje su oni sprovodili, prakse sistematskog ubijanja ljudi, stvaranja logora smrti, pomeranja čitavih naroda, zauzimanja njihovih država, ekonomskog i svakog drugog izrabljivanja, pretvaranja čitavih naroda u narode drugog reda, skoro potpuno uništavanje Jevreja širom Evrope – istovremeno su i pokazatelj da se ni prema kome nije imalo nimalo milosti i da su svi bili predviđeni da budu sluge velike fašističke ideje. Tada, na obodu Evrope, grupa odvažnih i mladih ljudi rešava da se bori, dok Hitlerova soldateska žurno hodi Sovjetskim Savezom ka Moskvi, kada se snage koje će im se suprotstaviti broje na nekoliko hiljada. To je dokaz izuzetnog herojstva i izvesnog fanatizma da se zemlja oslobodi i da se zajedno sa drugim narodima vojnički i na svaki način slomi fašistička sila. Naravno, nije nebitno što su se u toj borbi, koju su predvodili Josip Broz Tito i KPJ, našli pripadnici svih naših nekadašnjih naroda i narodnosti, kako se nekada govorilo.

Pre toga se desio 27. mart 1941. godine i demonstracije protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. U dominantnom narativu ove demonstracije se smatraju "istorijskom greškom". Istoričarka Olga Manojlović Pintar je u jednom intervjuu rekla da taj datum odbacuju oni koji sanjaju Veliku Srbiju.

Dvadeset sedmi mart 1941. je jedan od najvažnijih istorijskih dana za Srbe, ali i druge narode koji su nekada živeli u Jugoslaviji! On je važan koliko zbog sramnog i kukavičkog ponašanja vladajućih političkih aktera toga doba, toliko i zbog slobodarske tradicije srpskog i drugih naroda, koja je opasno bila dovedena u pitanje puzanjem pred Hitlerom i njegovim satrapima. I to je istorijska činjenica. Tumačenja "šta bi bilo da je bilo" nisu moguća. Ona samo retroaktivno pokušavaju da opravdaju u srpskoj javnosti raširenu tezu o srpskom porazu u XX veku zbog Jugoslavije, da se opravdaju kvislinške i ine politike, da se i dalje širi mit o potrebi izgradnje isključivo srpske države, koja bi se, gle čuda, poklapala sa imaginarnom Velikom Srbijom. Što veća, to bolja, a o kvalitetu se niko ne izjašnjava. Zaboravlja se da je Socijalistička Republika Srbija, konstituisana u Titovoj vladavini, bila najveća do sada realno ostvarena Srbija, pa kako ne nađosmo dovoljno pameti, znanja, volje i energije da je sačuvamo? Naravno da je svako negiranje ideje Srbije u Jugoslaviji egoizam, politički bezobrazluk i izvor svakovrsne nesreće ako uz to ide i pitanje promene granica, u cilju povezivanja tzv. "srpskog sveta". "Veliku Srbiju" treba stvarati unutar sadašnjih granica, sa vrhunskim dometima u kulturi, obrazovanju, nauci, sportu, privredi, politici itd. Stalno pozivanje na proširenje Srbije znači, i to se mora znati, ratove, razaranja, ubijanja, kriminal.

Kada govorimo o Velikoj Srbiji, nameće se jedno logično pitanje: koliko je i na koji način revizija istorije pre svega Drugog svetskog rata povezana sa događajima s kraja osamdesetih i iz devedesetih na prostorima SFRJ?

Svetski socijalistički sistem je uspešno srušen upotrebom nacionalističkih sadržaja. Ni Jugoslavija tu nije bila izuzetak, osim po krvavom raspadu. S obzirom da su nacionalisti rušili socijalizam, formula na ovim prostorima je bila jednostavna: prihvaćene su kao politički ispravne sve vojne formacije koje su se borile protiv partizana, kao i njihove ideologije – četnici, ustaše, domobrani, belogardejci, kobmatarovci, nedićevci, ljotićevci, honvedovci… I ala i vrana, ako je bila protiv partizana i borbe za slobodu. Nema veze što su sve ove formacije dobrano sarađivale sa okupatorima, bitno je da su one bile antikomunističke! Naravno da su onda antikomunistički politički pokreti, nastali devedesetih godina prošlog veka, imali lak izbor – da budu protiv svega što je jugoslovensko, što je protiv rata, što je za jednakost ljudi, što je za humano i progresivno. Na dobro utabanu stazu revizije, trasiranu od samoprozvanih "očeva nacije", stupili su ratnici, od kojih je veliki deo dobio blanko podršku da se bori za ispravljanje starih nepravdi. Koliko je to bila zabluda i kakve su posledice tih politika, to ni danas ne možemo u potpunosti da sagledamo, ali je u pitanju, bez sumnje, jezivo negativan bilans.

Spomenuli smo globalno rušenje socijalističkog sistema. Retko se ovde govori o uticaju velikih sila na rehabilitaciju četničkog pokreta i degradiranje partizanskog pokreta. Da li je partizanski pokret u Srbiji delom žrtva svetskog antikomunizma?

Naravno! Još od vremena Zbignjeva Bžežinskog, Karterovog savetnika za nacionalnu bezbednost, usvojena je globalna strategija rušenja komunizma-socijalizma aktiviranjem najcrnjih nacionalističkih sadržaja! Znači, u našem slučaju, partizani su loši, a četnici su protiv njih, i nedićevci i ljotićevci, prema tome, oni su dobri! To što su oni bili na strani fašista, to više nije bitno jer se mora rušiti neprijatelj "slobodnog sveta" – socijalizam! Ista ta formula je probuđena u svim komunističkim zemljama, tako da su se javili mnogobrojni zaštitnici "nevinih žrtava komunizma" u baltičkim zemljama, Rumuniji, Mađarskoj, Ukrajini, bivšoj Jugoslaviji… Niko se nije bavio pitanjima da li su te žrtve komunizma pre toga učinile određene zločine, da li su kao kvislinzi trebalo da budu kažnjeni… Očigledno je zbog političkih razloga dominantna svetska politika amnestirala kvislinge svih zemalja ako su oni poprimili antikomunističko ruho, pa je tako i četnički pokret u Srbiji dobio priznanje za borbu protiv komunizma. Tako imamo i zdušno učešće američkog ambasadora na obeležavanju "operacije Halijard", koji se do neba zahvaljuje četnicima koji su spasavali američke pilote, pa im otkriva spomenik u Pranjanima. To je dobro, ali koliko bi trebalo da se zahvaljuje partizanima, koji su spasli 84 odsto spasenih pilota, više od 2000 njih koji su iskočili iznad teritorije Jugoslavije? Ili da ih barem spomene kada otvara spomenik jer neće biti da su bitni bili samo oni Amerikanci koje su spasli "dražinovci"!

Kako generalno objasniti tu, rekli bismo, iracionalnu potrebu države Srbije i njene većinske elite da se odreknu svoje antifašističke tradicije, kojom bi se drugi narodi ponosili?

Srbija se jednostrano odrekla svoje antifašističke tradicije zbog toga što najveći broj pripadnika sadašnje političke elite, posebno vladajuće, baštini delo ili su potomci snaga koje su izgubile Drugi svetski rat na tlu Srbije. Istovremeno, nekritično prihvatanje stava po kome je sve u socijalizmu bilo pogrešno, što je apsolutna neistina, kao i prihvatanje vrlo sumnjivih političkih "aksioma" sa Zapada o komunistima kao zlotvorima – dovela je do toga da je teško prihvatiti neke činjenice koji demaskiraju ovu jeftinu političku oblandu. A to je činjenica da je Jugoslavija, u borbi svih njenih naroda i narodnosti, koju je organizovala Komunistička partija Jugoslavije sa Josipom Brozom Titom na čelu, uskrsnula kao deo antifašističke koalicije ujedinjenih naroda suprotstavljenih najvećem mračnjaštvu XX veka – fašizmu i nacionalsocijalizmu. Jugoslovenski su partizani politički trijumfovali u toj borbi – odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, 1943. godine, kada su proklamovali Jugoslaviju kao zajedničku državu bratskih i ravnopravnih naroda. To su činjenice, ostalo su politički programi, sa viškom ideologije i manjkom pogleda u budućnost.

Da li se može reći da je Srbija odbacivanjem pojedinih vrednosti koje je baštinila SFRJ zapravo na neki način odbacila i svoj evropski put?

Pobeda u Drugom svetskom ratu, u sadejstvu sa velikim saveznicima, donela je Jugoslaviji i njenom vođi Titu planetarni ugled i značaj, neviđen pre toga u istoriji, koji nikada, bojimo se ustvrditi, više neće biti dostignut na ovima prostorima. Na bazi te pobede građena je posleratna zemlja sa svojim prepoznatljivostima, ravnopravnošću naroda i narodnosti, građanki i građana, samoupravljanjem, nesvrstanom politikom, velikom gostoljubivošću, uspesima u obrazovanju, kulturi, zdravstvu i društvenim delatnostima. Sve ono što je i odlika razvoja evropskih društava, koja su vojničku pobedu nad fašizmom iskoristila da počnu ostvarivati najveći mirovni projekat u istoriji čovečanstva, danas poznat kao Evropska unija. Taj projekat je zasnovan na poštovanju ljudskih prava, slobodi kretanja ljudi, ideja i roba, na izgradnji konsenzusa, zasnovanog na ideji kompromisa. Bez pobede nad fašizmom ne bi bilo današnje Evrope i njenih dostignuća! Antifašizam je zato osnova današnje demokratske evropske strukture, koji niko ne dovodi u pitanje, koji se dostojno obeležava. Evropa je ponosna na svoju antifašističku prošlost, ne negira je, ne pokušava je falsifikovati ni revidirati. Kada govorimo o evropskim vrednostima, ovo je nešto što ne moramo da kopiramo od Evrope, imamo mi svoju antifašističku tradiciju, poštujmo je, biće nam mnogo bolje. Odbacivanjem toga, odbacujemo i sopstvenu budućnost, posebno budućnost u EU.

Vratimo se četničkom pokretu. Nesporno je da se on u jednom, doduše kratkom periodu, borio protiv nemačkog okupatora. Nesporno je, međutim, i da je sarađivao sa fašistima u dužem vremenu. Kako gledate na sada već sasvim realizovanu rehabilitaciju četničkog pokreta? Kome je i zašto ona bila važna?

U Srbiji je rehabilitacija kvislinga, posebno četnika, ostvarena političkim nagodbama u parlamentu! Većinom glasova. Partizani su pobedili u stvarnom ratu od 1941. do 1945. godine, a sada se traže načini da se u istoriju, ali sada kao pobednici, na mala vrata prime i najveći kolaboranti sa fašistima! Naravno da je to najobičniji murderluk, kada postoje još živi svedoci kvislinških zločina, javne ličnosti i potomci, ali i brojni spomenici, mesta stratišta i obeležja. Kada smo kod četničkih zločina, spomenuću samo Vranić, u blizini Beograda. Znači, potomci i sledbenici četničkog pokreta izvršili su politički pritisak, a političkim oportunizmom mnogih, pa i nekih tzv. "građanskih" stranaka, to je prihvaćeno. Bez ikakvog stida, osećaja sramote, bez imalo političke odgovornosti!

Obično se za to koristi termin "nacionalno pomirenje" kada se govori o izjednačavanju četničkog i partizanskog pokreta. Šta za vas znači taj pojam? Da li on ima smisla?

To je prazna priča! Dve tako različite ideološke i praktične priče ne mogu se dovesti u istu ravan, posebno se ne mogu miriti. Jedna, univezalna, humanistička, tolerantna, delatna, organizovana, sa snagom ubeđenja, požrtvovana, druga partikularna, nacionalno i verski isključiva, oklevajuća, sa heterogenim stavovima, loše organizovana, sa elementima anarhije, ksenofobična, kolaborantska itd – ne mogu egzistirati u istim aktivnostima, niti im je moguće tražiti zajedničke tačke. Istorijski događaji su ih davno podelili, akteri toga doba su jasno u svakodnevnim aktivnostima zaključili da tu nema mesta za suživot, nemojmo ih ni mi danas i ovde terati da, na način Franka, budu izmešani. U Srbiji se još uvek dobro zna ko su bili heroji, a ko izdajnici i sluge fašizma.

Kako komentarišete poziv Aleksandra Vučića da se prestane sa deobom na partizane i četnike? I njegovu tvrdnju da njegovi nisu bili na partizani ni četnici, već "obični preklani Srbi, kao i mnogi drugi"? Uzgled, ponovo je u modi, kao s kraja osamdesetih, samoviktimizacija.

Pomenuti politički delatnik, vođa pokreta koji je razorio Srbiju i izdelio srpsko društvo na mnogobrojne sukobljene činioce, poslednja je osoba koja bi trebalo da šalje poruke o prekidu sukoba, o "sabornosti" ili o nekakvoj društvenoj homogenizaciji. Jednostavno, osoba koja bi pozivala na prekid sukoba morala bi biti najviših moralnih i ličnih kvaliteta, a takvih, na sreću, još uvek ima u Srbiji, iako je režim pomenutog delatnika dobrano ukaljao preveliki broj najčestitijih građana ove zemlje. Što se samoviktimizacije tiče, ona se koristi u dnevne svrhe, haotično i neartikulisano, tako da uvek ostaju loše posledice jer se isticanjem samo svoje žrtve, namerno želi prikriti činjenica postojanja boli i patnji kod drugih, oni nama nisu nikada bitni.

Mnogo je filmova i drugih umetničkih projekata, podržanih od države, koji pothranjuju priču o Srbima kao isključivim žrtvama Drugog svetskog rata…

To odgovara režimu, njegovim trabantima i netalentovanim i beskrupuloznim kvaziumetinicima! Režim tako jača svoju šovinističku ideološku osnovu, jer bez obzira što se "u prisustvu vlasti" odvija nekontrolisano prelivanje državnih para u privatne, porodične džepove, od dolaska Vučićeve ekipe na vlast, odvija se i proces "naprednjačke revolucije", dosta uspešne izmene političkog koda za koju se ne biraju sredstva. Tako se za obeležavanje Dana oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu pojave srpski vojnici iz Prvog svetskog rata, za Dan pobede 9. maja pevaju se ljotićevske budnice, pa se čovek priseti Hamleta – "u ovom ludilu ima sistema". Podsetimo: "Slučajnost po slučajnost, nije to sve slučajnost!"

Spomenuli ste ljotićevsko obeležavanje Dana pobede. Ne rehabilituje se na ovim prostorima samo Ravnogorski pokret nego su sve aktivniji i prisutniji u javnosti nedićevci i ljotićevci. Kako gledate na to?

Sami za sebe oni nisu veliki problem. Problem je ko stoji iza njih, ko ih organizuje, ko ih plaća i za koje namere želi da ih koristi. Nedićevci su klasični kolaboracionisti, kojih je bila puna Evropa toga doba. Sam Nedić je 1942. godine slavodobitno javio Hitleru da je Srbija očišćena od Jevreja! Ljotić je najveća politička ništarija u srpskoj političkoj istoriji, jedini pravi i izgrađeni fašista. Njegovi su ljudi hvatali i vodili đake na streljanje u Kragujevcu u oktobru 1941. godine. Danas se u politici pozivati na takva "dela" znači samo jedno – biti zbiljski u problemu sa sobom i okolinom ili biti instrumentalizovan i navođen.

Da li se na političkoj i društvenoj sceni Srbije mogu prepoznati snage koje su naslednice antifašističkog pokreta u Srbiji i Jugoslaviji?

Situacija je dosta teška jer mnogi su ljudi zaplašeni, što stavom režima i podrškom koju dobijaju ekstremističke i nacionalističke organizacije, a još više besperspektivnošću normalnih ideja i stavova, koji treba da se iskažu u otvoreno neprijateljskoj situaciji, koju forsiraju vladajuće partije, mediji i tabloidi. Na sreću, postoje oaze slobode, nevladine organizacije, nezavisni intelektualci i strukovna udruženja. Pojave se i značajne knjige, umetničke predstave i građanske inicijative kojima se svedoči da svetla još uvek nisu pogašena u našoj krčmi. To uliva nadu dobronamernima da se ne treba predavati.

Za kraj, pitanje o generacijama koje dolaze i koje mnogima ne ulivaju mnogo nade. Svi se čude zbog toga što su najmlađi u Srbiji u velikoj meri opterećeni nacionalizmom, pa neretko i profašističkim ideologijama. Da li ima prostora za čuđenje?

U Srbiji imamo svesnu i svrsishodnu delatnost, potpomognutu od strane režima, da se planski i efikasno mladi ljudi okrenu od vrednosti antifašizma, humanizma i tolerancije, poštovanja ljudskih vrednosti, vrednosti kojima teži Evropska unija, demokratije i zaštite ljudskih i manjinskih prava. Dokle god se iz haotične političke kulture izvlače određeni politički tantijemi, fašizam će imati sigurnu kuću u Srbiji, u Vojvodini i Novom Sadu, kao najizraženijim poprištima ove neravnopravne bitke. Zato mora da se otera ovaj režim, kao politička tvorevina koja je nanela najviše štete Srbiji u njenoj novijoj istoriji! Oni koji dođu, moraće stvoriti pretpostavke za zbiljsko prihvatanje evro-atlantskih integracija Srbije, što će značiti i učenje i temeljno uklapanje antifašističkog učenja u osnove političkog i kulturnog sistema Srbije, sa znatnim učešćem u obrazovnom sistemu. Bez toga, ostajemo na putu modernog varvarstva.