Nasilni incident snimljen kamerom gradskog prevoza događaj je koji je surovošću scene izrazito uznemirio javnost i izazvao talas reakcija u čitavom društvu. Video se pojavio na fejsbuk strani "Uživo iz beogradskih tramvaja i buseva", koji je prema navođenju administratora strane, poslao pratilac strane uz navod da se radi o dvanaestogodišnjoj devojčici koju pošiljalac poznaje. Na snimku se vidi kako muškarac vrši seksualni napad na devojčicu dok situaciji svedoči još nekoliko osoba (najbolje se vide žene u blizini devojčice) u tramvaju – izgleda da se sve odigrava u prednjem delu tramvaja, i da ispred nasilnika i napadnute devojčice nema nikoga, pa kamera uspeva da "uhvati" veoma jasnu sliku. Pregledavanje snimka prati i naracija više osoba, koje analiziraju situaciju, što je na dosta mesta pogrešno prepoznato kao prisustvo u vozilu u vreme događanja. U trenutku pisanja teksta, nasilnik je uhapšen i određen mu je pritvor od trideset dana.

Žene koje prežive bilo koji oblik nasilja doživljavaju ugrožavanje ličnih psiholoških granica, a u slučaju fizičkog i seksualnog nasilja i drastično prelaženje fizičkih granica. Pokazuje se da je trauma nastala od seksualnog nasilja posebno složena, da sadrži narušavanje bazičnog poverenja u svet i ljude. Ona takođe može rezultovati smanjenjem samopouzdanja i samopoštovanja, osećanjem anksioznosti, depresivnim reakcijama, povlačenjem u sebe i nepoverenjem u druge osobe, naročito u muškarce. Posebno osetljiva populacija su mlade devojke, koje su češće izložene raznim vrstama uznemiravanja, vulgarnim kvalifikacijama ili fizičkim radnjama usmerenim na telo. Osim toga, socijalizacija često sadrži priče i iskustva seksualnog nasilja, i od malena uključuje i verovanja o ličnom udelu u samom činu, što nas čini odgovornim da budemo oprezni i vodimo računa kako bismo izbegli potencijalne napasnike. Takav stav žrtve često uvodi u osećanje krivice i preispitivanje šta su učinile da se nasilje desi ili šta su propustile da urade kako bi sprečile nasilje.

SVEDOCI I REAKCIJE: Upečatljivo i jasno dešavanje u snimku pokrenulo je buru emocija: užasnutost, bespomoćnost, osećanje ugroženosti – sve što je prirodna reakcija na nasilje i što je vrlo verovatno osetila i devojčica, probudilo se u mnogima koji su gledali snimak. Takođe i bes, kao normalna reakcija na preživljeno maltretiranje, ili preciznije rečeno – odjednom pokrenuta ogromna količina besa, koja mora da pronađe svoj "ventil" kako bi se psihički sklop odbranio i ostao celovit. I inače, situacije zlostavljanja, silovanja ili bilo kog oblika teškog nasilja, naročito kada su žrtve bespomoćni članovi društva, posebno deca (kao i životinje), pokreću kompleksne složaje osećanja, tugu, žaljenje, ali i ostajanje u tegobnom preispitivanju "zašto je to neko učinio". Zbog nemogućnosti pronalaženja bilo kog načina da se situacija prihvati i objasni, ostaje mučno stanje, koje je svakako i prirodno i normalno svakom pojedincu s razvijenim osećanjem moralnosti i savesti. Tako je i ova situacija rezultirala, pa je fokus u svemu tome vrlo brzo prešao na osobe koje su prisustvovale situaciji nasilja, ali su ostale na svojim mestima.

Društvene mreže i komentari na vesti, ali i sami naslovi u prethodnih nekoliko dana, ključali su uz stalno ponavljanje pitanja zašto joj niko nije pomogao, a komentari su išli dotle da bi ih kaznili podjednako kao i nasilnika, da ih više nerviraju žene koje ne čine ništa da pomognu devojčici nego sam zlostavljač. U stvari, ne može se sa sigurnošću ni tvrditi da je bilo kakva reakcija izostala, jer video ne pokriva zvuk, pa tako ne čujemo da li je neko nešto rekao – čak se nasilnik odmiče trenutak nakon pomeranja osoba u drugom delu tramvaja. Ništa od toga nije izvesno, dakle, može se samo nagađati. Ipak, mnogo komentatora je prešlo preko ove neizvesnosti i otpustilo inhibiciju, precizno usmeravajući okrivljavanje u prisutne saputnike, što je posledično izmestilo težište odgovornosti – deo tereta je, čak i nenamerno, skinut sa leđa počinioca nasilja. Psihoterapeutkinja Biljana Slavković iz Instituta za psihodramu navodi da se na taj način empatija za žrtvu, osuda i ljutnja na nasilnika nekako razblažila, a oštrica se preusmerila na pogrešnu stranu. Ona podseća na činjenicu da akt nasilja skoro uvek ima više žrtava i da je u ovom slučaju direktna žrtva devojčica, a ostale putnice možemo videti kao indirektne žrtve. "Zaboravlja se da se intenzivan strah javlja kao reakcija na nasilni čin, a strah može da nas rukovodi da bežimo kada je to moguće, da se branimo ili da se od straha zamrznemo. Verujem da je najveći broj putnica – svedoka nasilja doživelo intenzivan strah i da je to uticalo na njihovo nereagovanje. Takođe, statistika govori da je u Evropskoj uniji 43 odsto žena doživelo neki vid muškog nasilja, a situacija je vrlo slična u Srbiji, pa možemo da pretpostavimo da je jedan broj saputnica sa ranijim iskustvom nasilja i da oseća još veći strah da se suprotstavi", kaže Biljana Slavković.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra kaže da ne opravdava nereagovanje žena u tramvaju, ali ima razumevanja da nisu imale snage da reaguju na nasilničko ponašanje koje se dešavalo pred njima, jer smo ili u strahu od seksualnog nasilja ili smo eksplicitno izložene istom. Ona smatra da je scena kojoj su prisustvovale mogla da probudi njihove strahove, pređašnje traume i da proizvede isti efekat koji primećujemo kod devojčice koja je u tom momentu bila izložena, kao i kod brojnih drugih žena u situacijama seksualnog nasilja – one su se "smrzle", što znači da je njihovo telo procenilo da je najbolji vid samoodbrane da se ukoči, jer bi svaki pokret ili glas mogao da znači dovođenje sebe u još nebezbedniju situaciju. Koliko god da je važno da društvo reaguje na ovakve situacije, dešavanje u tramvaju bilo je specifično jer su se u zatvorenom prostoru našle samo žene s nasilnikom, zaključuje Sanja Pavlović.

Neki od najčešće izvođenih eksperimenata u domenu socijalne psihologije proučavaju mnogo puta potvrđeni i dosta poznati "efekat posmatrača" (bystander effect), koji se objašnjava raspršivanjem odgovornosti svedoka scene u kojoj je nekom potrebno pomoći – svako očekuje da će to učiniti neko drugi, pa oni sami ne moraju. Osim toga, u takvim situacijama se, kao i u mnogim drugim, dešava ne tako vidljiv, mehanizam konformiranja, u kojima se ljudi nesvesno vode (ne)reagovanjem ostalih osoba, kao društveno prihvatljivim izborom.

Međutim, situacije se razlikuju po stepenu izloženosti i načinu ugroženosti, pa tada mogu delovati još neki specifični faktori. Na primer, Biljana Slavković kaže da drugi izvor nereagovanja svakako mogu biti predrasude – kada muškarac napada devojku (ženu), onda se to tumači " to su njihova posla" i empatija prema žrtvi se umanjuje ili izostaje. I inače, u korenu rodno zasnovanog nasilja je mnogo stereotipa o tome da je žrtva "to nešto izazvala ili zaslužila", navodi sagovornica "Vremena". U slučaju nasilja u tramvaju, u javnosti je bilo i takvih komentara koji impliciraju navedeno, kao što su "vidi se da joj nije momak", "izgleda kao da se ne znaju" i slično.

BEZBEDNOST: Institucijama i organizacijama koje rade sa ženama koje su žrtve partnerskog nasilja poznato je da je povećavanje bezbednosti žene prioritetan cilj. Ne relativizujući nasilje niti umanjujući važnost izlaska iz istog, pravi se strategija kojom se teži da se umanji opasnost koliko je god to moguće u pojedinačnom slučaju. Vrlo je verovatno da i svi ljudi, a još verovatnije žene, u različitim okolnostima prave svoje lične sigurnosne manevre i na taj način obezbeđuju bazične potrebe, kao što je opstanak i preživljavanje. Iako je bes i gađenje nad nasilnikom kod mnogih prirodno izazvala potrebu da mu se na neki način suprotstave, samopouzdanost i verovanje u izvesnost sopstvene reakcije su većim delom odbrambene prirode i imaju funkciju održavanja pozitivne slike o sebi. Osim toga, sigurno je da se mnogo sličnih situacija s lakšim ili težim ishodom desilo van monitora javnosti, i može se pretpostaviti da je u nekima od njih bilo reagovanja koja su sprečila gori ishod, ali je to mnogo više posledica karakteristika samog događaja i raspodela moći nego postojanja ili odsustva moralnosti i altruizma. Zaključak bi trebalo da ide u smeru nadanja da će se umanjiti broj nasilnih incidenata, kao i da će se društvo senzibilisati da prepoznaje nejednake raspodele društvene moći i rodne predrasude, pa bi to bio put ka više reakcija, više snage i hrabrosti svih članova društva. Ili, rečima sagovornice Sanje Pavlović: "Zbog svega toga fokus priče moramo da okrenemo od odgovornosti saputnica i da počnemo da se bavimo počiniteljima. Da počnemo svoje dečake od malih nogu da učimo gde su granice drugih osoba, i da se simpatija ne izražava dodirivanjem, štipkanjem i zadizanjem suknje. Dečaci mogu i umeju bolje od toga, mi ih ne učimo drugačije. I tu je najveća odgovornost društva – u prevenciji, a ne u preplašenim ženama koje su se i same ukočile od straha".