Pisalo se i govorilo poslednjih dana mnogo o saobraćajnoj nesreći na auto-putu Miloš Veliki, kod Jakova. Vozač fiat punta nastradao je, dok su dve osobe teže povređene. Do čeonog sudara (koji u teoriji ne bi trebalo da uopšte bude moguć na auto-putu) došlo je zbog toga što se ovo vozilo kretalo trakom namenjenom za suprotan smer. U medijima i na društvenim mrežama odmah su počele da se nižu teorije kako se punto našao tamo. Naime, pošto postoji snimak nesreće (o tome kasnije), vidi se da je suvozač držao ruku ispruženu kroz prozor, te nešto nalik telefonu u njoj. Delovalo je kao da snima celi događaj. Zato se razlog za vožnju u suprotnom smeru skoro odmah pripisao nekom od izazova koji kruže društvenim mrežama.

Neretko se čuje i da je mlađa osoba teško povređena ili stradala dok se snimala radeći neki izazov za društvene mreže koji nikako ne bi trebalo raditi. Pre nekoliko dana tinejdžer je u Nemačkoj preminuo od posledica udisanja dezodoransa, snimajući se za potrebe TikTok videa.

Da li je vozač na auto-putu zaista namerno ušao u suprotan smer, te još i vozio brzom trakom i dalje se ne može sa sigurnošću utvrditi. Međutim, ako istraga pokaže da nije u pitanju bila greška, snimak nesrećnog događaja će biti još jedan u nizu pokazatelja zabrinjavajućih trendova na društvenim mrežama.

NOVI TRENDOVI

Nisu sve društvene mreže jednako popularne za snimanje i objavljivanje ovakvih sadržaja. Ubedljivo najpopularniji trenutno je TikTok. Pre svega zato što, za razliku od ostalih mreža, nudi isključivo svoju prepoznatljivu formu kratkih video-zapisa, idealnih za snimanje “izazova”. Za pola sata korišćenja aplikacije, korisnik može pregledati na desetine video-zapisa, a algoritam je takav da se vrlo brzo prilagođava onome što gledalac “želi” da vidi. Primjera radi, ako korisnik odgleda do kraja video sa određenom temom, daje algoritmu znak da “voli” taj vid sadržaja, te će mu u narednom periodu iskakati video-zapisi sa sličnom temom. Takođe, ako algoritam ne prepoznaje lične preferencije korisnika, isti će biti zatrpan onim što je aktuelno u regionu u kome aplikacija prepoznaje da se nalazi. Dalje, TikTok omogućava korisnicima da lako pretražuju mrežu po različitim oznakama, oličenim u heštegovima. Ova opcija je moguća i na drugim mrežama, ali nije ni blizu tako delotvorna kao na TikToku. Na kraju, ta društvena mreža nema restriktivnu politiku kada je u pitanju cenzurisanje sadržaja. Kompanija se vodi krilaticom da “odgovornost imaju isključivo korisnici”, što znači da se na mreži može naći svašta, pa sad ko šta voli – nek izvoli.

Da ne bude zabune, nisu se izazovi na društvenim mrežama pojavili sa TikTokom, nekada su bili popularni i na Fejsbuku, Instagramu ili pak Jutjubu. I danas postoje i na drugim mrežama, ali ih je TikTok zbog svoje rapidnosti i mogućnosti da se sadržaj vrlo brzo širi preko svih geografskih barijera, prosto naterao da se presele na njega. Još jedan razlog zašto je TikTok trenutno toliko preplavljen različitim izazovima jeste činjenica da on mahom privlači mlađu publiku – tinejdžere i adolescente koji su podložniji učestvovanju u ovim aktivnostima.

TikTok je sredinom ove godine brojao skoro 900 miliona korisnika, dok se procenjuje da je oko 27 odsto njih mlađih od 18 godina. Najverovatnije je da je broj maloletnih lica na ovoj mreži još veći. Sa druge strane, aplikacija je tek pre dve godine usvojila mere prema kojima je korišćenje zabranjeno osobama ispod 13 godina, a iz same kompanije su najavili da će za uzrasnu verifikaciju biti korišćena veštačka inteligencija. Međutim, to ne znači da ova aplikacija treba biti kenselovana zbog onih korisnika koji izazivaju opasnost emitujući rizičan sadržaj. Treba samo pronaći način da se on nekako kanališe, a njegov destruktivni domet ograniči.

KRATKA ISTORIJA IZAZOVA

Dobar deo izazova na društvenim mrežama krene tako što ih pokrene neka poznata ličnost. Uglavnom su u pitanju ljudi koji su slavu stekli na internetu, poput influensera. Kada se sadržaj proširi, a izazov postane viralan, raste popularnost i samog tvorca. On stvara trend, koji potom unovčava na različite načine. U suštini, naplaćuje svoju “popularnost”. Tako ni ne čudi što pojedini kreatori izazova na društvenim mrežama povremeno naprave materijalnu štetu koja se može meriti desetinama hiljada evra, a potom na istima zarade mnogo više.

Takođe, ne moraju svi izazovi nužno biti opasni. Neki pak mogu imati određene rizične posledice, poput napijanja od ogromne količine alkohola koja treba da se ispije odjednom, na eks (jedan američki influenser je sakupio milione pratilaca na društvenim mrežama na račun ovog trenda), dok drugi mogu završiti sa ozbiljnim posledicama, pa čak i smrću. Pre nekoliko godina se pojavio snimak američke influenserke Kajli Džener kako, navodno, povećava usne tako što ih postavi u staklenu čašu, a potom kada se stvori pritisak, naglo izvuče. Uprkos tome što je ona kasnije priznala da je radila tretman usana, trend je postao viralan, a dosta devojaka širom sveta, uglavnom tinejdžerki, pokušalo je da uradi isto. Često se završavalo pucanjem krvnih sudova i privremenom deformacijom lica.

Već godinama viralni izazovi, doduše pretežno u Americi, čine razbijanje vrata ili stolova za “beerpong” nakon konzumacije znatne količine alkohola. Društvene mreže su preplavljene snimcima ovih izazova. U ovom drugom, učesnik ima zadatak da se sa što veće visine baci na sto, što neretko završava skakanjem sa krova kuće u dvorište.

Popularnost je vrlo brzo stekao i izazov “so i led”, kojim je rezultirao mnogobrojnim oštećenjima kože. Naime, učesnici su na kožu (obično na unutrašnjost šake) stavljali kocke leda, prethodno ubačene u so. Poenta je bila izdržati što duže, dok hemijska reakcija stvara neku vrstu opekotina na koži. Sa druge strane, neki su se oprobavali i u gutanju velike količine cimeta bez uzimanja vode, što bi rezultiralo gušenjem i respiratornim problemima. Možda najčudniji izazov na društvenim mrežama, koji je bio popularan u prošloj deceniji, bilo je ušmrkavanje različitih predmeta u nozdrve. Neretko su korišćene kese, koje bi potom učesnicima bile vađene u urgentnom centru.

Međutim, praktično od kada postoje društvene mreže, postoje i oni u startu opasniji izazovi, koji su i danas, nažalost, aktuelni, poput gutanja različitih hemikalija, deterdženta ili udisanja dezodoransa (što je nedavno dovelo do smrtnog slučaja u Nemačkoj). Iako broj smrtnih slučajeva u Srbiji povezanih sa izazovima na društvenim mrežama i dalje nije visok, primetan je značajan porast onih izazova koji se mogu okarakterisati kao visoko rizični i opasni po život. Sve je više dece koja iznenada iskaču pred automobile u pokretu – što na biciklama, što peške – ili pak leže na pešačkom prelazu po slaboj osvetljenosti, dok neko iz društva sve uredno snima kako bi i oni stekli malo “popularnosti” na društvenim mrežama.

ZAŠTO

Psiholog i psihoterapeut Goran Tomin objašnjava za “Vreme” kako su rizični izazovi kojima obiluju društvene mreže motivisani “potrebom za spoljašnjim priznanjem od strane vršnjačke grupe”. Kako je prihvaćenost i pripadnost određenoj grupi jedna od bazičnih ljudskih potreba, ona je, kako kaže, naročito “intenzivirana u adolescentnom periodu, budući da se tada napušta porodica kao primarni izvor zadovoljenja ove potrebe i traže se načini za pripadanje vršnjačkoj grupi”.

Na pitanje da li postoji određeni tip mladih koji učestvuju u ovakvim izazovima, ili se samo radi o fazi u sazrevanju, sagovornik odgovara da se može govoriti o oba ova faktora. Pojašnjava da, sa jedne strane, motiv koji vodi ovakvom ponašanju jeste prirodan i razvojno adekvatan, dakle, u skladu s uzrastom. Međutim, “način realizacije je nešto već drugo”. Takođe dodaje da “neće ni svaka mlada osoba pribeći ovakvim načinima za zadovoljenje potrebe za validacijom i pažnjom”. Kako kaže, “sama rizična ponašanja, takozvani granični fenomeni, idu u prilog adolescentnom ispitivanju granica”, a adolescenti jesu skloni eksperimentisanjima i preterivanjima raznih vrsta (psihoaktivne supstance, seksualnost, rizična vožnja, odnos prema telu itd.), “zapravo u potrazi za granicama”. Tomin smatra da se tačno tu “nalazi mesto na kojem bi trebalo da stoje odrasli”, da to “prelaženje ili narušavanje granica zaustave”. Koliko god ih adolescenti probijali, “njima su granice potrebne”. Ponekad da bi ih “u životu sačuvale”.

“Odlika rane adolescencije – to prosto nikada nije dovoljno naglašavano – jeste da ne postoji mogućnost povezivanja uzroka i posledice”, dodaje sagovornik, uz pojašnjenje da preterano konzumiranje alkohola, marihuane, rizična ili ekstremna ponašanja ukazuju na to da, ipak, “ne postoji svest o mogućim posledicama određenog ponašanja”. To je izvestan “doživljaj svemoći, da možete štagod i kolikogod i da vama ili nekom drugom neće biti ništa”, zaključuje Tomin.

IZAZOVI ZA JEDNE, POSLEDICE ZA DRUGE

Ipak, najopasniji su oni izazovi koji ne ugrožavaju samo učesnike, već i ljude koji se zadese na licu mesta. Jedan od takvih je i onaj sa početka teksta (ako se ispostavi da je u pitanju bio izazov) – vožnja u suprotnom smeru. Ovaj poslednji nije isključivo povezan sa izazovima na društvenim mrežama, već i sa bahatošću i nasilnim ponašanjem koje povremeno deluje kao ogledalo ovog društva. Saobraćajna nesreća na auto-putu nije jedini slučaj vožnje u kontra smeru. Povremeno se zaista desi da vozač greškom uđe u suprotnu traku (premda je to malo teže na auto-putu i to u brzu, a ne u zaustavnu), ali se neretko na društvenim mrežama mogu pronaći snimci ljudi koji tako voze i to još snimaju. Da li je u pitanju izazov ili nije, nije toliko ni bitno. Svakako je vrlo verovatno da su inspiraciju našli na društvenim mrežama, jer su divljanja u saobraćaju postala svojevrsni trending u Srbiji.

Psiholog i psihoterapeut Goran Tomin objašnjava da kada se ne vodi računa o drugome, kada “ne postoji elementarna empatija”, tada “imamo kulturu narcizma čije posledice sve više vidimo”. Potreba da se putem spoljašnje validacije kako-tako reguliše unutrašnja loša slika o sebi, a nauštrb drugoga, neretko i na njegovu štetu, govori o prisustvu narcističkih crta, smatra sagovornik i dodaje da što je takav narcizam izraženiji, “to je zapravo indikator da je slika o sebi takve ličnosti gora”. Tu je zgodno da se zapitamo zbog čega bi to bilo tako. Onda ćemo doći do odgovora, zaključuje Tomin.

Dovoljno je prisetiti se Uroša Panića, sina Vučićevog kuma sa kriminalnom prošlošću Petra Panića, koji svoja redovna divljanja beogradskim ulicama u automobilu uglavnom prenosi na društvenim mrežama. Šta god ljudi mislili, njegova “odvažnost” u imitiranju beogradskog fantoma ispraćena je ovacijama mnogobrojnih pratilaca (mahom tinejdžera) na društvenim mrežama. Zar nije i to, u neku ruku, postavljanje izazova koji će drugi slediti?