Prečka gola ispod severne tribine stadiona Munisipal postala je već toliko omrznuta na ovim prostorima, pa jadna deli krivicu za neuspešnu epizodu fudbalske reprezentacije SR Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine: da su majstori sa “Malog Vemblija” u Tuluzu postavili konstrukciju za centimetar više (tamo se igra i ragbi, pa im se, realno, moglo malo omaći), silovit šut Predraga Mijatovića sa penala završio bi od prečke u mreži i naša momčad povela bi protiv Holandije 2:1 i bila na korak od četvrfinala. Ovako, zahvaljujući medijskim podsećanjima koja ispisuju mlađe generacije ili fudbalski laici, a internet raznosi i razmnožava, ta se prečka na jugu Francuske i dalje trese i budi tužna sećanja na ispadanje sa Mundijala, a mogli smo, zna se već, mnogo više.

Kada se pogleda statistika Svetskog prvenstva od pre 24 godine, SR Jugoslavija je zabeležila dve pobede i po jedan remi i poraz, i na konačnoj tabeli zauzela 10. mesto u konkurenciji 32 ekipe. Taj skor sa današnje tačke gledišta, upoređujući ga sa tri naredna mundijalska nastupa naše reprezentacije, može se smatrati uspešnim.

Međutim, mnogi misle da je taj sastav predvođen današnjim selektorom Draganom Stojkovićem Piksijem i drugim igračkim zvezdama – Predragom Mijatovićem, Vladimirom Jugovićem, Dejanom Savićevićem, Sinišom Mihajlovićem – mogao dalje od osmine finala. Naročito zbog činjenice da je druga ekipa koja je baštinila uspehe i renome reprezentacija SFR Jugoslavije pred raspad zajedničke države – reprezentacija Hrvatske – došla do trećeg mesta i bronzane medalje.

POVRATAK POSLE SANKCIJA

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Francuskoj označile su povratak naše reprezentacije na veliku scenu, nakon godina sankcija koje su onemogućile igranje u kvalifikacijama i potencijalno učešće na Svetskom prvenstvu u SAD 1994. godine i na Evropskom u Engleskoj 1996.

Nakon ublažavanja sportskih sankcija krajem 1994. godine, reprezentacija skraćene Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) dobila je pravo da igra prijateljske utakmice, pa je Fudbalski savez hitro ugovorio susret ni manje ni više nego sa Brazilom, aktuelnim svetskim prvakom, i 23. decembra te godine u Porto Alegreu su Stojković, Savićević i drugi dobili priliku posle skoro tri godine da nastupaju za nacionalnu selekciju.

A priliku da vodi reprezentaciju dobio je Slobodan Santrač (1946–2016), najbolji strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala i dobitnik Bronzane kopačke francuskog lista “Frans fudbal” 1972. godine kao treći strelac evropskih liga, ali bez pravog trenerskog iskustva. “Trenirao je pre reprezentacije samo pionire zemunske Galenike”, reći će tada zajedljivo čuveni Velibor Vasović, a čaršija je prenosila kako je tadašnji predsednik FSJ Miljan Miljanić (1930–2012) udovoljio vladajućim partijama, naročito novoosnovanom JUL-u, i postavio popularnog Sanija za selektora. No, pre će biti da je Čiča Miljan udovoljio sebi i drugim tadašnjim sivim eminencijama fudbala i politike, kako bi se lakše kontrolisali pozivi igračima u reprezentaciju i sastav prvog tima, a Santrač je, čini se, prestrogo dobio epitet potpunog partijskog nameštenika, kao da nikada u fudbalu pre toga nije bio, niti se nadavao onoliko golova. U suštini klica kasnijeg neuspeha u Francuskoj nalazila se u tadašnjem Fudbalskom savezu i klubovima, koji su odslikavali stanje u društvu i državi: vladali su kriminal, korupcija, nasilje, nesigurnost… Dovoljno je podsetiti da je neposredno pred odlazak reprezentacije na Mundijal 1998. godine domaće prvenstvo osvojio beogradski Obilić pod upravom Željka Ražnatovića Arkana (1952–2000) i pod, da tako kažemo, do danas nerazjašnjenim okolnostima. Svaki drugi “žestoki momak sa beogradskog asfalta”, tj. lice sa debelim kriminalnim dosijeom, bio je tih godina istovremeno vlasnik, pardon, predsednik nekog fudbalskog udruženja građana, što se dalo videti i u novinskim čituljama u kojima je završila većina njih.

FUDBALSKE ZVEZDE NA OKUPU

Santrač je tada imao izbor igrača kao malo koji selektor na planeti i očekivalo se da ćemo iskoristiti prvu priliku nakon sankcija da se plasiramo na veliko takmičenje, bez obzira na njegovo trenersko neiskustvo i uprkos jakoj kvalifikacionoj grupi u koju nas je smestio žreb. Stojković i ekipa naspram sebe imali su uvek jaku Španiju i aktuelnog viceprvaka Evrope Češku, kao i neugodnu Slovačku, a u grupi su bile i dve slabašne reprezentacije – Malta i Farska Ostrva. Prvo mesto je vodilo direktno na Mundijal, a drugo u baraž.

Prvu takmičarsku utakmicu nakon četiri i po godine pauze (poslednja je bila sa Austrijom u Beču u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Švedskoj), Jugoslavija je odigrala 24. aprila 1996. u Beogradu protiv Farskih Ostrva i rutinski slavila sa 3:1. Potom su usledile “goleade” u duelima sa Maltom (6:0) kod kuće i u gostima na Farskim Ostrvima (8:1), i s mukom izvojevana minimalna, ali velika pobeda (1:0) u Beogradu nad češkim timom zvezda – Nedved, Berger, Poborski, Bejbl, Šmicer…

Samo što smo uzleteli i već se videli u Francuskoj, na zemlju su nas spustili Španci: na valensijskoj Mestalji krajem decembra te 1996. rutinski su pobedili sa 2:0, golovima Gvardiole i Raula već u prvom delu susreta. Jugoslavija je pokazala svoje drugo lice: ziheraško, bojažljivo, opredeljeno na odbranu i bez pravih akcija na gol protivnika, što je prilično nedostojno ekipe sa napadačima svetske klase. Ostalo je zabeleženo i da je vođa navale “plavih” Mijatović (očajan na toj utakmici kao i većina igrača) horski bio izviždan i vređan pri svakom kontaktu sa loptom, pošto je malo pre toga iz Valensije prešao u madridski Real.

Španska lekcija delovala je delom otrežnjujuće, što se pokazalo u presudnoj utakmici za drugo mesto sa Češkom, 2. aprila 1997. u Pragu. Domaćini su od početka kidisali, nošeni punim tribinama Spartinog stadiona, ali su promašivali šanse ili im je raspoloženi golman Ivica Kralj skidao lopte. Ipak, prvo poluvreme obeležio je majstorski gol iz slobodnog udarca Predraga Mijatovića za vođstvo Jugoslavije. I u drugom delu naši su se uglavnom branili i retko pretili iz kontranapada. Česi su promašivali sve do sredine poluvremena kada je Radek Bejbl izjednačio. I posle toga igralo se na naš gol, a onda je u poslednjem minutu sevnuo kontranapad i doneo nam radost. Džoker sa klupe, Savo Milošević, iskoristio je sjajno dodavanje sa krila brzonogog Ljubinka Drulovića, takođe rezerviste, i sa tri boda iz češke prestonice baraž je praktično bio obezbeđen.

Ostala je šansa da osvojimo prvo mesto ukoliko pobedimo Španiju kod kuće. Taj susret u Beogradu, pred punim tribinama Zvezdinog stadiona, krajem aprila 1997. godine bio je jedan od nekoliko odličnih nastupa tadašnjeg sastava reprezentacije. Sreća i glavni sudija Rune Pedersen iz Norveške spasli su “crvenu furiju” od poraza. Na kraju je bilo 1:1 – Španci su poveli iz penala na početku utakmice, realizator je bio Fernando Jero, a i Mijatović je za plave dao gol sa “bele tačke”, pet minuta pre kraja. Pored ta dva, sudija Pedersen je propustio da dosudi još najmanje dva kaznena udarca sa 11 metara za Jugoslaviju, pa je “fudbalska nacija” poludela zbog nepravde, a otišlo je dotle da je poznati komentator izjavio: “Gospodine Pedersen, zaista zaslužujete takvo prezime.”

RAFALNA PALJBA U BARAŽU

Kao drugi u grupi ušli smo među osam ekipa u baraž, a sada nam je žreb bio naklonjen i između Italije, Rusije, Irske ili Hrvatske, odredio nam na putu do Francuske najslabijeg konkurenta – Mađarsku. Nakon što su u živom prenosu saznali ime rivala, Santrač i ekipa u FSJ skočili su od sreće i jedni drugima čestitali. Neumesno, naravno, ali utemeljeno u faktima: jedva su mađarski reprezentativci došli do drugog mesta u najslabijoj kvalifikacionoj grupi, iza dominantnih Norvežana, a ispred Finaca, i naš tim je po svemu bio apsolutni favorit.

Prva utakmica odigrana je krajem oktobra 1997. u Budimpešti, na stadionu Ferencvaroša, uz više naših nego mađarskih navijača i na kraju uz drastično više naših golova u odnosu na mađarske. Već u 10. minutu bilo je 3:0, a do kraja prvog dela “plavi” su ubacili još dva puta loptu u mrežu domaćina. Na kraju je postignut antologijski rezultat – 7:1, baš kao što je nekada davno “mađarska laka konjica” predvođena Puškašom i Kočišom preslišavala protivnike. Mijatović je postigao het-trik, a u revanšu u Beogradu dao je još četiri od ukupno pet golova Jugoslavije za novu ubedljivu pobedu (5:0) i overenu ulaznicu za Francusku.

Euforija je zahvatila “napaćenu naciju”, željnu makar sportskih uspeha, i neumereni optimizam je progovarao iz većine navijača, komentatora, stručnjaka – idemo najmanje do polufinala! Nije se mnogo marilo što pobeđujemo na improvizaciji dobrih igrača, a manje na smislenoj taktici, što su se u duelima sa jakim timovima pokazali trenersko kalkulantstvo i igračka nemoć, i što je, na kraju krajeva, ukupni ambijent u državi i domaćem fudbalu bio truo i zagađen.

MUKE U GRUPNOJ FAZI

Ekipa koju je Santrač poveo u Francusku bila je po imenima za svaki respekt: Mijatović je bio vedeta Reala, malo pre Svetskog prvenstva postigao je jedini gol u finalu Lige šampiona i doneo Madriđanima prvu titulu nakon 32 godine; Vladimir Jugović je sa Laciom osvojio Kup Italije, a dve godine ranije sa Juventusom Ligu šampiona; Siniša Mihajlović je žario u Kalču u dresu Sampdorije, Piksi Stojković je igrao u Japanu, ali majstor je majstor, Miroslav Đukić je bio među najboljim igračima Valensije, Darko Kovačević Real Sosijedada, Branko Brnović Espanjola, Savo Milošević Aston Vile, Ljubinko Drulović Porta, Slaviša Jokanović Tenerifa, Goran Đorović Selte Vigo, Zoran Mirković Atalante, Dejan Govedarica Lećea, golman Ivica Kralj Partizana… I tek dvojica mlađih igrača – Dejan Stanković i Perica Ognjenović iz Crvene zvezde. Na spisku se naravno nalazio i Dejan Savićević, ali povređen i dugo van tima Milana, pa je njegov nastup bio pod znakom pitanja.

Poprilično iskusna ekipa i većini je Mundijal u Francuskoj bio poslednja šansa da u reprezentativnom dresu naprave veći uspeh. Zato se očekivalo da će stručni štab unaprediti igru prikazanu na utakmici sa Španijom u Beogradu i u oba susreta sa Mađarskom u baražu: da se igra bez kalkulacija i više napadački, i da do kraja pokušaju da se iskoriste tehničko umeće i golgeterske sposobnosti mnogih igrača.

Uz to, žreb je ponovo išao naruku Jugoslaviji – izvučena je u grupi sa Nemačkom, Iranom i Sjedinjenim Američkim Državama i bilo je za očekivati da prođe prvi krug.

U pripremnim utakmicama, nažalost, nije se dala nazreti prava igra. Nisu “plavi” bili ubedljivi u duelima sa Japanom i Švajcarskom, a delimično su zaličili na ekipu protiv Nigerije, da bi se kasnije ispostavilo da Nigerijci drastično osciliraju u formi i motivaciji i da pobeda od 3:0 nije bila pravi odraz kvaliteta jugoslovenske reprezentacije.

Sve te loše slutnje potvrdile su se na premijernoj utakmici u Francuskoj. U Sent Etjenu 14. juna 1998. godine na jedvite jade došli smo do minimalne pobede nad Iranom (1:0), zahvaljujući Mihajlovićevoj umetnosti izvođenja “slobodnjaka”. U prvom poluvremenu nismo uputili nijedan šut na gol Iranaca, i tek pošto su ekipu osvežili rezervisti Stanković, Ognjenović i Kovačević, počeli smo da ugrožavamo protivnički gol. Muke su rešene 18 minuta pre kraja šutem sa dvadesetak metara “prve levice” reprezentacije.

Tešili su se fudbalski navijači da su prve utakmice najteže i već u tom stilu, a da ćemo videti pravu vrednost “plavih” u duelu sa trostrukim prvacima sveta, reprezentacijom Nemačke. Aktuelni prvaci Evrope rutinski su savladali SAD sa 2:0 u prvom kolu, ali videlo se da to više nije ekipa koja je dve godine ranije osvojila trofej u Engleskoj.

I ta utakmica sa Nemačkom jedna je od onih koje se prepričavaju, jedna od tužnih epizoda našeg fudbala, kada smo gubili dobijene utakmice, naročito sa “pancerima”. Ovog puta nismo poraženi, izvukli smo remi (2:2) na stadionu u Lensu, ali smo do 73. minuta imali 2:0 i praktično osigurano prvo mesto u grupi.

Poveli smo nenadano u 13. minutu. Nakon što je Mijatović uputio centaršut, Stanković je ispred golmana Andreasa Kepkea promašio loptu, a ona se potom otkotrljala do stative i od smušenog Jensa Jeremisa odbila iza gol linije. U devetom minutu drugog poluvremena ponovo nas je nemačka odbrana častila golom: Kovačević je sa ivice šesnaesterca snažno centrirao po zemlji, a lopta se izmigoljila ispod Kepkea i došla do kapitena Stojkovića koji je sa dva metra zakucao u mrežu.

Tada nemački tim kreće u ofanzivu, a jugoslovenski se bez potrebe uvlači u svoj šesnaesterac i grčevito brani. Danak takvoj igri “plavi” su platili u 73. minutu, kada je Mihael Tarnat snažno tukao iz slobodnog udarca sa blizu 30 metara, a loptu u gol skrenuo Mihajlović. Ni to nije bio signal da pokušamo da uzvratimo, već je nastavljeno sa “bunkericom”, pa su Nemci u 80. minutu nakon kornera i sjajnog udarca glavom Olivera Birhofa izjednačili. Do kraja smo grčevito branili bod i odbranili, i tako ostavili nadu da možemo zahvaljujući gol razlici do prve pozicije.

Međutim, 25. juna u Nantu protiv SAD mučili smo se kao protiv Iranaca i ponovo došli samo do minimalne pobede. Sada je gol pao na otvaranju utakmice, već u četvrtom minutu, ali ponovo posle “bombe” Mihajlovića, s tim što je golman Fridel uspeo da odbije loptu, koju je potom Komljenović glavom poslao u mrežu. Nemačka je u poslednjem kolu bila bolja od Irana sa 2:0 i zahvaljujući gol razlici zauzela čelnu poziciju.

KUKAVIČKI KRAJ U TULUZU

Kao drugoplasirani u grupi, Jugosloveni su u osmini finala dobili za suparnika Holandiju, koja se u tom trenutku bolje kotirala, ali u grupnoj fazi nije blistala: sa Belgijom i Meksikom je odigrala nerešeno, a jedino su se pokazali protiv Južne Koreje (5:0), ali to je bila ekipa koja je zauzela poslednje mesto u grupi.

Nakon mnogo godina fudbalska reprezentacija došla je do eliminacione faze nekog velikog takmičenja, i bez obzira na to što smo se provukli u grupi, ionako neumereni optimizam porastao je još više pred duel sa “lalama” zakazan za 29. jun u Tuluzu. Stadion Munisipal bio je ispunjen, a na tribinama su preovladavali narandžasti dresovi, a postava Holandije opravdano je ulivala strah: Van der Sar, Rajzinger, Stam, Frank de Bur, Numan, Koku, Davids, Bergkamp, Sedorf i Overmans bili su u prvoj postavi, a na klupi Klajvert, Vinter, Ronald de Bur, Zenden… Okosnicu su činili igrači Ajaksa iz Amsterdama, koji su tri godine ranije osvojili Ligu šampiona.

I očigledno se strah ulio u Santrača i suflere, pa preneo na igrače, tako da smo od početka do kraja prvog dela bili potpuno inferiorni – gledali smo da sačuvamo gol i nismo ozbiljnije pripretili u napadu. Vođstvo Holandiji doneo je Bergkamp u 38. minutu i samo su nas sreća, nespretnost “lala” i spretnost golmana Kralja spasle od većeg rezultatskog zaostatka.

A onda u prvih deset minuta drugog poluvremena reprezentacija Jugoslavije je zaigrala onako kako se od nje očekivalo i ti minuti, uz još nekoliko desetina minuta sa utakmice sa Nemačkom, bili su jedino vredno hvale na Mundijalu.

U 48. minutu, nadomak kaznenog prostora Holandije oboren je Mijatović, a potom je Stojković pokazao svoje fudbalsko majstorstvo: filigranski centaršut na drugu stativu, prejak da bi golman Van der Sar reagovao, a taman da Komljenović zakuca loptu glavom u mrežu. Rezultat je poravnat i pokazalo se u nekoliko minuta da se Holanđani mogu napasti i poremetiti. Samo koji minut kasnije Jugović je ušao sa loptom u šesnaesterac, a stameni Stam ga je povlačio za dres, što je promaklo većini gledalaca, ali nije španskom sudiji Garsija-Arandi, i dosuđen je penal.

I dolazimo do te čuvene prečke. Kako je svedočio kasnije sam Santrač, za izvođača penala bio je određen Stojković, iza njega Jugović, a tek kao treći Mijatović. Ipak, loptu je uzeo igrač koji je mesec i po dana ranije golom iz igre, na stadionu u Amsterdamu, doneo Realu titulu klupskog prvaka Evrope i doživeo zvezdane trenutke karijere.

Mijatović je samouvereno stavio loptu na belu tačku, ali njegov pogled nije ulivao poverenje, ili se bar tako naknadno tumačio njegov umorni izraz lica, i nakon dužeg zaleta opalio je punom nogom iz sve snage po lopti, a ona je potom udarila posred prečke, odbila se na metar od gola i onda u velikom luka odletala van šesnaest metara.

Šok i neverica obuzeli su navijače Jugoslavije, ali opet, ostalo je još skoro 40 minuta do kraja utakmice i probuđena je nada da se može do četvrtfinala. Međutim, od tog trenutka se neshvatljivo vraćamo na igru iz prvog poluvremena i povlačimo na svoju polovinu. Do kraja potpuno dominiraju «narandžasti» i stvaraju šanse, a sreća i dobre odbrane Kralja sačuvale su nas do poslednjeg minuta, kada je sevnula levica Edgara Davidsa i lopta je između šume nogu po zemlji uletela u levi ugao gola. Pravda je pobedila, a našoj reprezentaciji je ostalo da se spakuje i vrati kući.

I ne samo da je poražena, već je ostavila bled utisak, bez obzira na to što je na kraju zvanično bila deseta na svetu. Dovoljno je podsetiti da je jedan od najboljih fudbalera svih vremena, Holanđanin Johan Krojf, surovo ocenio da su Jugosloveni igrali kukavički, ili kako je to opisao tada na stranicama ovog nedeljnika pokojni kolega Uroš Komlenović: “Selektor se očigledno rukovodio poslovicom ‘Bolje živ magarac nego mrtav lav’, a na kraju smo svi dobili mrtvog magarca.”

NIJE PREČKA KRIVA

Reprezentacija koja je voljom Miloševićevog režima nosila ime zemlje koja se raspala, čijoj su himni žviždali njeni navijači, kojoj je nametnut trener bez iskustva i autoriteta, iza koje je stajao kriminalizovani Fudbalski savez, i koja je predstavljala raspadnuto društvo i državu, realno i nije mogla više.

Čak i da je Mijatović ciljao koji centimetar niže ili da su kojim čudom građevinci na stadionu u Tuluzu malčice podigli prečku, pa lopta završila u mreži, čini se da bi Holanđani opet preokrenuli igru a potom i rezultat u svoju korist. Imali smo tim prepun zvezda, ali nismo imali tim u pravom smislu te reči.

Za utehu je igračima ostala čestitka Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije, koji im je odao priznanje “na velikoj požrtvovanosti, igri i držanju, kojima su dostojno reprezentovali našu zemlju”, baš kao što je godinu dana kasnije proglasio pobedu SR Jugoslavije u ratu sa NATO-om, kao i zadovoljstvo predsednika FSJ Miljana Miljanića postignutim rezultatom, uz lakonski zaključak da “nije lako izgubiti u poslednjim trenucima meča”.

Ponovilo se, naime, ono što smo već doživeli sa reprezentacijom velike Jugoslavije na mundijalima u SR Nemačkoj 1974. i Španiji 1982. godine, i pokazalo šta će nam se dešavati na narednim velikim takmičenjima, počev od Evropskog prvenstva 2000. godine, kada smo u prvoj eliminacionoj utakmici zgaženi od Holandije sa 6:1.

Prvenstvo u Francuskoj bilo je poslednje Svetsko prvenstvo za sve igrače osim Stankovića, a među njima i za sadašnjeg selektora Dragana Stojkovića. On je nakon 24 godine ponovo na Mundijalu i to je za sada jedina podudarnost, jer za razliku od tadašnje reprezentacije koju je predvodio kao kapiten, današnja pod njegovim trenerskim vođstvom ne kalkuliše i igra na gol više, pa se nadamo da nećemo tamo negde u decembru oplakivati neku nesrećnu prečku ili stativu, već da ćemo, čak i da ispadnemo opet u osmini finala ili ranije, to učiniti časno i hrabro.