Predsednica vojvođanskog odbora Pokreta slobodnih građana Ana Oreg kaže da nije mogla mirno da sedi dok se oko nje urušavaju vrednosti i političke ideje do kojih drži. Između ostalog, reč je i o decentralizaciji i regionalizaciji Srbije, te višem stepenu vojvođanske autonomije. Kao pripadnica mađarske zajednice, Ana Oreg je u mogućnosti da detaljno prati dešavanja i u Srbiji i u Mađarskoj. Veoma je kritična i prema politici Saveza vojvođanskih Mađara, koji se, po njenom mišljenju, pretvorio u servis Vučića i Orbana, napuštajući svoje strateške ciljeve. U javnosti je prepoznata i kao oštra protivnica podizanja Spomenika nevinima žrtvama 1944/45. u Novom Sadu, ukazujući da se na spisku osoba kojima se ovo obeležje posvećuje, pored stvarnih i nevinih žrtava, nalaze i nedvosmisleni ratni zločinci. Funkcioner SVM-a Balint Pastor je u više navrata odbio medijski duel sa našom sagovornicom.

“VREME”: Jedan od najvažnijih političkih partnera antidemokrate ovdašnjeg Aleksandra Vučića jeste moćni premijer Mađarske Viktor Orban. Na čemu se to partnerstvo zasniva, šta im je zajednički interes?

ANA OREG: Njihovo partnerstvo se zasniva na međusobnoj podršci u cilju učvršćivanja vlasti. Vučiću odgovara da ima nekog iz EU ko će da razume i podrži njegov autoritativni način vladanja, a Orban, sa druge strane, gradi svoju nacionalističku politiku računajući i na glasove 65.000 Mađara iz Vojvodine. Njih dvojica se jako dobro razumeju. Koriste isti narativ prilikom obraćanja biračima, čak su se poslednji parlamentarni izbori održavali istog dana u obe zemlje. Imali su praktično i isti slogan u kojem se pominju “mir” i “stabilnost”. Na složenoj geopolitičkoj slici, Orban i Vučić vode države koje – uprkos tome što je Mađarska članica EU, a Srbija zemlja kandidat – čine okosnicu ruskog uticaja u srcu Evrope. Ova “neprincipijelna koalicija” radi na jeftine ruske energente, a u slučaju Srbije i na korišćenju ruskog uticaja zarad oblikovanju sudbine Kosova. Na kraju, mislim da je važno i to što ruski način vladavine, koji karakteriše odsustvo demokratije i višak korupcije, suštinski odgovara obojici autokrata. Naravno, ne treba zanemariti ni različite trgovinske i biletaralne odnose između Mađarske i Srbije koji su korisni za ekonomije obe zemlje, mada zbog netransparentnosti u sklapanju ovih dilova treba biti oprezan u proceni kome tu šta zaista koristi.

Zbunjujuće je to što su u pitanju dvojica neprikrivenih “velikodržavnih” nacionalista koji bi, po prirodi stvari, trebalo da budu sukobljeni. Ovo tim pre jer Orban pokazuje želju da ponovo stvori “Veliku Mađarsku”, kojoj bi pripadala i Vojvodina?

Ako bismo se šalili, mogla bih da kažem da Orban i ja zapravo imamo nešto zajedničko osim nacionalnosti: i on je nekada bio liberal. Problem je nastao kada je shvatio da liberalna politika ne može da garantuje dovoljno glasova za količinu vlasti kojoj teži, pa je političku sreću potražio na desnici – procenio je da nacionalističkom retorikom može da pridoboje znatno veći broj birača. Politika “Velike Mađarske” postala je Orbanov omiljeni narativ, bez obzira na to što je sasvim jasno da ne postoji ni promil mogućnosti da se ona realizuje. I Orban i Vučić znaju da je to isprazni populizam koji služi samo za ubiranje političkih poena. Ono što mene brine jeste činjenica da populističke politike poništavaju demokratske vrednosti, ruše okvire pravne države i razaraju institucije neophodne za normalno funkcionisanje države i društva. Prostor za građansko delovanje i demokratiju se smanjuje, a vera građana u to da mogu nešto da učine za sebe – opasno se smanjuje.

I to je ona željena, “vin-vin” situacija za oba režima. Vladajuće stranke imaju odlične mehanizme za disciplinovanje svojih birača, a ostale, koji nisu njihovi glasači, oterali su u apatiju. Na taj način u poziciji su da dugo i nesmetano vladaju. Posao nas opozicionih političara upravo je da pokušamo da vratimo politiku ljudima, da vratimo veru da nisu “svi isti” i da politika mora da postane onakva kakva treba da bude. Samo što to uz ograničene kanale komunikacije, odnosno kontrolu medija koja je karakteristika i Orbane i Vučićeve vlasti, nije jednostavno.

Da li su Vojvodina i njena autonomija zapravo žrtva ove saradnje? Kako uopšte procenjujete nivo vojvođanske autonomije u proteklih desetak godina naprednjačke vlasti? Ona se, čini se, svela na nemuštu pokrajinsku administraciju i na njene plate.

O Vojvodini i njenoj autonomiji, nažalost, više skoro niko ne priča. Pokret slobodnih građana nastoji da se ova tema vrati u u javni dijalog jer smatramo da je nama u Vojvodini oduzeta svaka mogućnost da odlučujemo o stvarima koji nas se direktno tiču. Tako se devastira pokrajina. Sa druge strane, zaista mislim kako je šteta da se vojvođanska autonomija, s obzirom da u okviru nje postoje sistem i institucije, svede na pokrajinsku birokratiju i partijsko uhlebljenje. Ali, treba reći da je to mehanizam vladanja u celoj Srbiji, da je svuda problem – sistem neslobode i odlučivanje iz jednog centra.

Kako je došlo do toga da mađarska zajednica u Vojvodini, koja ima veliki broj razuđenih institucija, brojne medije, tradiciju bogatog društveno–političkog života, dođe do toga da na prethodnim izborima za nacionalne savete ima samo jednu, vladajuću listu?

Savez vojvođanskih Mađara balansira između Orbana i Vučića, spaja ih i praktikuje u Vojvodini, u svojoj zajednici, sve ono što SNS radi na nivou Srbije – urušava institucije, potkupljuje građane, guši medijsku slobodu, šuruje sa tajkunima, onemogućava svaki dijalog između vlasti i opozicije i na taj način uništava svaku konkurenciju. Ištvan Pastor je čak izjavio da je ponosan na to. Na izborima za nacionalni savet SVM jedini je predao listu i, logično, osvojio svih 35 mesta. On je praktično ponosan na pobedu u trci koju je sam trčao. Njegova pobeda je zapravo pobeda nad demokratijom.

Kažete da SVM na svom polju delovanja sprovodi političku praksu sličnu naprednjacima na nacionalnom nivou… U tim poslovima, čini se, ima itekako snažnu podršku i Beograda i Budimpešte. Tu je interesantan slučaj Tamaša Korheca koji je bio žestok kritičar Pastorove politike, a koji je “primiren” tako što je postao sudija Ustavnog suda Srbije?

Najbolja slika SVM-ove vladavine je to što je Pastor stariji – predsednik pokrajinske skupštine, zgrade u koju praktično ne može ni da se uđe! Ta zgrada, spomenik kulture i jedan od simbola Novog Sada, metaforički je urušena, ali i bukvalno, u mutnim dilovima ove vlasti i tzv. investitora! Građani Vojvodine znaju kako žive i vide ko je u to ime svakim danom sve bogatiji. Mnogi Mađari iskoristili su dvojno državljanstvo i napustili zemlju pa gledaju svoju decu i unuke preko veb-kamera. Koliko god nas SVM ubeđuje da nam ide jako dobro, ljudi znaju kako im je i kuda nas oni vode. Podrška ovoj i ovakvoj vlasti prestaće mnogo brže nego što to izgleda. A onda im neće pomoći ni podrška Beograda, niti Budimpešte.

Kada već poredimo situaciju u celoj Srbiji i u mađarskoj zajednici, u kojoj meri vojvođanski mediji na mađarskom jeziku podsećaju na nacionalne režimske medije?

Mediji na mađarskom jeziku pod velikim su pritiskom da budu SVM-bilteni. Ako nekada, negde i promakne kakav objektivni medij ili novinar, sledi mu pritisak i satanizacija. Poslednji primer imali smo nedavno: novinarka Javnog servisa Vojvodine, programa na mađarskom jeziku, Renata Bađi Ribar postavila je u emisiji “Fokuszban”, u skladu sa novinarskom etikom, pitanja mlađanom Balintu iz dinastije Pastor, koja ovome nisu prijala. Isto veče se oglasila državna sekretarka Ministarstva prosvete i funkcionerka SVM-a Anamarija Viček koja je osudila pokušaj objektivnog novinarstva i na jeziv način je targetirala novinarku i to na nacionalnoj osnovi tzv. podobnosti. Takve stvari su nedopustive! Prvo, jer je targetiranje novinara samo po sebi opasno i nedemokratsko; i drugo, jer na taj način svima šalju poruku da su oni ti koji će da određuju ko su podobni, a ko nepodobni Mađari. I to je zastrašujuće. To su nacističke metode koje u XXI veku u Evropi ne mogu i ne smeju da se tolerišu. To je dokaz da je SVM, nažalost, potpuno izgubio kompas.

Nesumnjivo je da politička elita u mađarskoj zajednici živi veoma dobro raspolažući ogromnim sredstvima koja pristižu i iz Budimpešte i iz Beograda. Kako žive oni koje bismo nazvali – običnim građanima mađarske nacionalnosti? Šta očekujete od rezultata nedavnog popisa stanovništva?

Jako me zanimaju rezultati popisa. Čak i ako budu naduvali brojeve, znam da ipak neće moći da prikriju činjenicu koliko nas je malo ostalo. Kada sam išla u osnovnu školu, u Novom Sadu su bile četiri škole u kojima su u svakoj generaciji postojali razredi od po, otprilike, 25 đaka koji su nastavu pohađali na mađarskom jeziku. Danas je jedna škola ukinula mađarsko odeljenje, a u ostalima se upiše osam đaka prvaka u proseku. Dakle, to je praktično četvrtina u odnosu na devedesete. I to je dokaz uspešnosti SNS modela vlasti, koji SVM u Vojvodini brani do poslednjeg Mađara.

Postoje li ipak organizacije i pojedinci u mađarskoj zajednici sa kojima je moguća saradnja opozicije? Ko su oni? Setimo se da je devedesetih SVM bio aktivni deo opozicionog korpusa, a da su mediji na mađarskom jeziku bili prodemokratski orijentisani i veoma ozbiljni kritičari Miloševićevog režima.

Veseli me kada vidim koliko se građana i organizacija u poslednje vreme interesuje za politiku PSG-a. Kažem to iskreno, bez preterivanja. Sve veću podršku dobijam baš od mojih sunarodnika koji se, čini mi se, bude iz apatije. I to mi mnogo znači jer znam da imam za koga i sa kim da se borim. To dokazuje da jasno vrednosno opredeljena politika jako rezonira u biračkom telu bez obzira na nacionalnu pripadnost. Ljudima je dosta jednoumlja i izvrnute realnosti. Uželeli su se bazičnih ljudskih vrednosti – reda, tolerancije, istine, pa i logike – rekla bih, normalnog, običnog, uređenog ljudskog života. A to je upravo naš program i to se prepoznaje.

SVM je ranije bio poznat i kao partija koja se zalaže za vojvođansku autonomiju. U tom smislu, oni su se potpuno utišali. Kakvi su zapravo njihovi sadašnji strateški politički ciljevi, ako tako šta uopšte postoji?

SVM ima tri javna strateška cilja, a to su: Srbija u EU, funcionalna autonomija Vojvodine i briga o mađarskoj zajednici. Međutim, od tih ciljeva su odustali i sveli su se na to da budu nezaobilazni šraf režima Aleksandra Vučića, u okviru kojeg duže vlast nad mađarskom zajednicim u Vojvodini. I ništa više! Slažu se sa politikom koja bi u EU, ali preko Moskve. Ne zanima ih što smo jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji. Ne samo što su odustali od nje već su aktivno učestvovali u uništavanju ideje vojvođanske autonomije. Nikad, ali nijednom, za deset prethodnih godina vlasti, nisu imali predlog zakona kojim bi se pobojšao položaj autonomne Vojvodine. Zakon o finansiranju Vojvodine, koji propisuje i Ustav Srbije, uporno se ne donosi, što je jedna od ozbiljnih zamerki u izveštajima Evropske komisije. Na sve to SVM se ne obazire.

A kada pričamo o direktnoj “brizi” za mađarsku zajednicu, spomenula bih projekat “Prosperitati”, koji ima za cilj da pomogne preduzetnicima i preduzećima čiji su vlasnici mađarske nacionalnosti, a koji se finansira iz Budimpešte. To u načelu nije loša ideja, međutim, ona se koristi pre svega za podizanje rejtinga SVM-a, odnosno zloupotrebljava se u političke svhe. Naime, mi u u PSG-u beležimo da se ugovori sa preduzetnicima, gle čuda, potpisuju u jeku političke kampanje, što je čista funkcionerska kampanja. Pored toga, od sredstava iz tog fonda najviše profitiraju oni koji su najmoćniji i najbogatiji, a koji nakon toga slivaju novčana sredstva upravo u SVM. SVM je napustio svoje programske ciljeve kako bi uživao u privilegijama vlasti. I tu istinu Vojvođani vrlo dobro prepoznaju.

Konstatovali ste da je vojvođanska autonomija potpuno marginalizovana politička ideja, te da i SVM snosi krivicu za to. Ako apstrahujemo nacionaliste i centraliste, koji su “po difoltu” protivnici svake decentralizacije, možemo li prepoznati još neke “krivce”?

Decentralizacija je jedan od glavnih imperativa Pokreta slobodnih građana. Ako hoćemo da ukinemo model autoritativnog i jednopartijskog vladanja, vlast mora biti decentralizovana, na svim nivoima. U proteklih deset godina prisustvujemo rastu različitih nacionalizama – srpskog, mađarskog i hrvatskog i drugih – jer je mnogo lakše politički manipulisati i profitirati na pojedinačnim nacionalizmima nego razvijati istinski suživot i multikulturalnost. Vrednosti koje zastupa PSG jesu decentralizacija i regionalizacija, tolerancija, multietničnost i multikulturalnost, koje su u srži svakog građanskog društva i liberalnih ideja. Dok ne promenimo vlast, ove vrednosti će biti skrajnute. Kada govorimo o krivcima, rekla bih da je Liga socijaldemokrata Vojvodine, saradnjom sa naprednjacima, pored SVM-a najzaslužnija za to što je vojvođanska ideja drastično ugrožena.

Spomenimo, na kraju, i Spomenik nevinim žrtvama 1944/1945, koji bi trebalo da se podigne u Novom Sadu. Vi lično, vaš pokret, ali i mnogobrojne druge stranke i civilne organizacije žestoko se protivite ovom “obeležju” ukazujući da se na listi “nevinih” nalaze i oni koji su nedvosmisleni ratni žločinci. Zašto je taj spomenik potreban SVM–u i SNS–u, o čemu se radi i odakle tako snažne reakcije funkcionera SVM–a na kritike ovog obeležja?

SVM je žaba koja je videla da se konj potkiva, pa je i ona digla nogu. Izgleda da je stranka procenila da će zaraditi dodatne poene kod Orban, koji je i zvanično rehabilitovao Hortijev režim, tako što će iskoristiti podizanje spomenika nevinim (mađarskim) žrtvama iz 1944. i 1945. godine, da na mala vrata rehabilituju i najstrašnije ratne zločince na ovim prostorima koji su u ime nacističkih ideja ubijali, klali i mučili pripadnike nemađarskih naroda u Vojvodini. Upornost i perfidnost kojom pokušavaju da ostvare svoje ciljeve – meni je samo potvrda užasnog posrnuća vrha ove stranke.

Ne mogu se stvarne, tragične žrtve izjednačiti sa stvarnim ratnim zločincima. Ne mogu. Svima onima koji sanjaju da će doći do nekih lukrativnih političkih poena time što će promovisati, u ­antifašističkoj Vojvodini, svastiku kao modni trend 2023. godine poručujem – neće proći!