U improvizovanu bolnicu u Areni sada se u velikom broju upućuju i kovid pacijenti sa teškom kliničkom slikom. Izvor "Vremena" nije bio među najtežim pacijentima, ali je u februaru ipak tamo bio hospitalizovan gotovo dve nedelje.

Ubrzo pošto je smešten u bolnicu, primetio je stolove na kojima su pacijentima na raspolaganju bili ostavljeni raspakovani paketi tri publikacije, sve u izdanju "Pečata": to su Brana Crnčević, Spomen Principu i Srebrenica – službena laž jedne epohe.

UTAJA POREZA I POTERNICA

Publikaciju Srebrenica – službena laž jedne epohe čitaocima "Pečata" poklonio je Stefan Karganović, pokretač "Istorijskog projekta Srebrenica", koji je finansirala Republika Srpska. Za izdavača je, osim Karganovića, potpisuje i Milorad Vučelić, generalni direktor RTS-a između 1992. i 1995, a sada glavni i odgovorni urednik "Večernjih novosti" i predsednik Fudbalskog kluba Partizan.

Za "Istorijski projekat Srebrenica" vezane su utaje poreza i tužba protiv Karganovića, njegovo bekstvo, a onda i izdavanje poternice pošto je prošle godine utvrđeno da se nalazi u SAD. To je pre oko sedam meseci objavio portal klix.ba uz informaciju da je Karganović za taj projekat dobio dva miliona konvertibilnih maraka (KM) iz budžeta Republike Srpske, ali je izbegao plaćanje poreza i tako oštetio budžet Republike Srpske za 100.000 KM. To ga ipak nije sprečilo da nedavno, zajedno sa još četiri autora, na više od 400 stranica objavi knjigu pod naslovom Srebrenica 2020, Analitički presek povodom dvadesetpetogodišnjice.

OPOVRGAVANJE SUDSKI DOKAZANIH ČINJENICA

Šta piše u publikaciji Srebrenica – službena laž jedne epohe, koja je barem dve nedelje (koliko je naš izvor bio hospitalizovan) u velikom broju primeraka bila na raspolaganju pacijentima u bolnici u Areni?

Na početku brošure autori ističu da im je namera da ukažu na "upitne pojedinosti" preovlađujućeg diskursa o Srebrenici, nazivajući ga "dogmatskim i gotovo srednjovekovnim". Neprijatnostima se izlaže, kažu nepotpisani autori ove brošure, čiji je urednik Stefan Karganović, svako ko "samo za milimetar" izađe iz okvira "banalizovanog službenog diskursa", a on se, navode u fusnoti, sastoji od samo dve dozvoljene konstatacije na ovu temu – 8000 streljanih muškaraca i dečaka, i genocid.

"Svi drugi pravci istraživanja su blokirani", kažu autori, cinično nazivajući presude Haškog tribunala "svetim spisima – kulta Srebrenice".

Opovrgavanje činjenica, utvrđenih presudama Haškog tribunala, baziranim na desetinama hiljada stranica svedočenja, rezultata rada istražitelja, zvaničnih dokumenata i forenzičkih dokaza, autori ove publikacije počinju ocenom da se "viđenje Srebrenice, kakvo je uobičajeno danas" nije oblikovalo na osnovu "raspoloživih saznanja sredinom jula 1995".

"Tokom višegodišnjeg perioda koji je usledio, ključne komponente narativa evoluirale su postepeno, kao odgovor na razvoj postdejtonske političke situacije i dinamiku promenljivih potreba sarajevske elite i njenih spoljašnjih pokrovitelja. U muslimanskim vojnim i političkim analizama uzroka i posledica pada Srebrenice, od jula 1995. sve do prve polovine 1996. nije bilo pomena o genocidu niti se baratalo cifrom od 8.000 streljanih muškaraca i dečaka. Još znakovitije, na mirovnoj konferenciji u Dejtonu u novembru 1995, dakle četiri meseca posle događaja u Srebrenici, o genocidu i masovnom ubijanju zarobljenika nije bilo ni reči. Veruje li iko da bi se tokom mirovnih pregovora Izetbegović uzdržao od napadnog problematizovanja Srebrenice i da ne bi pokušao da iz toga iscedi poslednju kap političke koristi, da je imao čvrste dokaze po ovom pitanju?", stoji u publikaciji.

Autori ne preciziraju na koje "muslimanske vojne i političke analize" misle, šta podrazumevaju pod "sarajevskom elitom" i kako su se to, po njihovom mišljenju, menjale njihove potrebe – pa su njima prilagođavali, kako kažu – "baratanje ciframa" o 8000 streljanih muškaraca i dečaka.

Autori ove publikacije, objavljene 2013, a 2021. ponuđene kao lektira bolesnicima od kovida 19 u bolnici u Areni, ne pominju činjenicu da je konferencija u Dejtonu trajala od 1. do 21. novembra 1995, a da je Haški tribunal prvu optužnicu za genocid i to protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića podigao 14. novembra iste godine.

Kako se onda na jednoj takvoj konferenciji moglo govoriti o genocidu, kada je taj zločin prvi put sudski pravosnažno potvrđen 2004? Te godine Haški tribunal osudio je generala Radislava Krstića na 35 godina zatvora, jer je utvrđeno da je bio "pomagač i podržavalac genocida". Nekoliko godina kasnije usledio je još niz presuda za genocid u Srebrenici, između ostalog Ljubiši Beari i Zdravku Tolimiru, osuđenima na doživotne kazne zatvora, a 2019. i Radovanu Karadžiću, koji prema odluci Žalbenog veća, iz zatvora nikada neće izaći. Isto, i to zbog odgovornosti za genocid, progon, ubistva, istrebljivanja, deportaciju i nehumano delo prisilnog premeštanja, čeka i Ratka Mladića, ukoliko Žalbeno veće Haškog tribunala potvrdi presudu Pretresnog veća iz 2017.

Nakon što implicitno kažu da je to što se na konferenciji u Dejtonu nije govorilo o genocidu, pokazatelj da genocida nije ni bilo autori "Pečatove" publikacije tvrde da su "refreni o genocidu i 8.000 streljanih muškaraca i dečaka" prvi put uvedeni "u obavezujući diskurs na ovu temu", na međunarodnom skupu u Sarajevu 1997. "Sarajevo igra na genocidnu kartu", kažu autori ove pubikacije i dodaju da se u BiH tada nije uzimalo u obzir nepostojanje "materijalnih dokaza".

Autori dakle, optužuju Sarajevo da 1997. nije uzimalo u obzir nepostojanje materijalnih dokaza za genocid u Srebrenici, ali gotovo 20 godina posle toga zanemaruju upravo materijalne dokaze predočene u presudama Haškog tribunala, izveštajima eksperata, analizama forenzičara.

Haški tribunal je u svom dokumentu "Činjenice o Srebrenici" objasnio da je do zaključka da je u Srebrenici ubijeno između 7000 i 8000 ljudi došao upravo na osnovu dokaza dobijenih tokom ekshumacija, od stručnjaka za demografiju, iz presretnutih razgovora, kao i iz svedočenja žrtava i počinilaca tog zločina.

Među dokumentima koji su autorima ove publikcije bili na raspolaganju je i izveštaj još iz 2009. Helge Brunborg, Eve Tabeau i Arvea Hetlanda u kojem je objašnjeno da nekoliko izvora potvrđuje da je u Srebrenici ubijeno oko 8000 ljudi i da je prema podacima Međunarodne komisije za nestala lica već tada bilo identifikovano više od 5500 žrtava iz Srebrenice. U izveštaju, na više od sto strana, oni detaljno navode korištene izvore, a među njima su i spiskovi nestalih lica iz BiH, podaci Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i Lekara za ljudska prava.

Osim toga, prema izveštaju iz 2010. same Međunarodne komisije za nestala lica, tada je DNK analizom bilo identifikovano 6414 osoba nestalih tokom pada Srebrenice 1995.

STANJE PORICANJA

U knjizi Stanje poricanja, američki sociolog Stenli Koen analizira načine na koje pojedinci i celo jedno društvo mogu da negiraju stvarnost i činjenice, i to dok se vrše ili nakon što se počine najgori zločini, kao što su bili holokaust i genocid nad Jermenima. Koen između ostalog kaže da čitava društva mogu upasti u stanje poricanja i da jedini način da se to spreči jesu korenite promene u medijskoj i političkoj kulturi, tako da ljudi ne mogu reći "nisam znao". Pozivajući se na Frojdovu psihoanalizu i njegove mehanizme odbrane, Koen navodi i da je negiranje stvarnosti nekad rezultat složenog stanja psihičkog poricanja, ali da se ponekad radi o nečemu mnogo jednostavnijem – suštoj, beskrupuloznoj laži.

U jedan od ova dva poslednja oblika poricanja može se svrstati tvrdnja autora publikacije kada kažu da je "ukupan broj tela koja su stručnjaci Haškog tribunala ekshumirali u vezi sa istragom o događajima u Srebrenici najviše 1923", kao i da je dokaz da u Srebrenici nije ubijeno 8000 ljudi, to što su mnoga iskopana tela nađena na područjima gde su se vodile borbe srpskih i muslimanskih snaga.

Moglo bi se reći da u "cinično, proračunato i providno" poricanje, kako kaže Koen, zapadaju kada kažu da "dodatnim sumnjama doprinosi činjenica da Haški tribunal odbija da objavi čak i spisak imena lica navodno identifikovanih putem DNK analize, kao i da "svi novi posmrtni ostaci koji se svake godine sahranjuju u Potočarima prolaze kroz ovakvu vrstu ‘identifikacije’, što dodatno izaziva velike sumnje u pogledu toga ko se tamo stvarno sahranjuje".

Poricanje, nastavlja Koen, podrazumeva stav da žrtve lažu jer imaju politički interes, dok su svedoci nepouzdani ili pripadaju opoziciji. Odatle, verovatno, potiče motiv ovih autora da Ahmu Hasića, koji je preživeo streljanje na farmi Branjevo i svedočio pred Haškim tribunalom na suđenju Vujadinu Popoviću i drugima, nazovu "navodno preživeli u masakru", dok je drugi svedok tužilaštva, koji je direktno učestvovao u pogubljenjima, Dražen Erdemović, po njima, imao "ako ne pokvarene, ono bar skrivene motive". Zbog toga autori nameću zaključak da bi trebalo ispitati koliko je zbog ovih motiva Erdemović "možda obojio, prilagodio ili izmenio svoju priču, kako bi se uklopila u očekivanja onih od kojih je očekivao utočište i imunitet".

Mnogo pitanja bi se moglo postaviti – ko je dao dozvolu i omogućio da se paketi jedne takve publikacije nađu u bolnici u kojoj se ljudi leče od potencijalno smrtonosne bolesti, kakva vrsta literature se inače može naći u bibliotekama u bolnicama u Srbiji, postoji li zakon i ko određuje šta se kao literatura može ponuditi pacijentima… Isto tako, i da li je publikacija kojom se negira zločin – genocid potvrđen presudama međunarodnih sudova – adekvatna literatura za bilo kakvu bolnicu uključujući i onu za ljude obolele od kovida?

Doduše, iako negiraju genocid, autori ove publikacije pred zakonom u Srbiji potpuno su čisti – član 387 Krivičnog zakonika kaže da kazna zatvora preti svakom ko negira genocid, ali samo ako je on utvrđen pravnosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda. Osim toga, negiranje genocida u Srbiji nije samo incident jedne ovakve publikacije, nego i zvanični stav države Srbije, za čije je najviše predstavnike to strašan zločin, ali ne i genocid.

Skoro da je logično da projekat koji je obeležen utajom poreza i raspisivanjem poternice za njegovim osnivačem, završi (ili se nastavi) prećutnim podmetanjem jedne ovakve publikacije pacijentima među kojima se neki bukvalno bore za život. Pitanje je, naravno, koliko je njih uzelo da prelista ovo "Pečatovo" izdanje, ali ako je barem jedan pacijent smogao snage da to pročita, a onda i poveruje u ono što tamo piše, cilj autora je postignut, u skladu sa izrekom: kleveći smelo, uvek se nešto prilepi.