Kriza u međureligijskom dijalogu u Bosni i Hercegovini
MNOGO ZAVISI OD SASTAVA: Članovi MRV-a
foto: fejsbuk
Trun i brvno
Zaista, malo je šta strašnije od tišine i ćutnje na nedela svojih, odnosno svoje zajednice. Ali problem je što svi oni koji to izgovaraju najpre misle na ove druge. Odsustvo pogleda u sebe i svoje postupke izostaje, osude svoje zajednice takođe. Jednako kao kada se kritikuje instrumentalizacija religije u političke svrhe – ali samo kada to radi onaj drugi
Jedan muftija, upitan nedavno kako procenjuje stanje u Bosni i Hercegovini više od dve i nešto decenije nakon kraja rata, kazao je sasvim iskreno, želeći čak da zvuči vedro: “Pa, ima izvesnih pomaka.” Poslednjih meseci se čini da su čak i izvesni pomaci upitni. Vidi se to po učestalim incidentima, grafitima, probušenim gumama, povicima, muralima, skrnavljenju spomenika…
Prvih dana februara je u ovom duhu stigla vest da je mitropolit dabrobosanski Hrizostom istupio iz Međureligijskog veća (MRV), nastalog 1997. godine u BiH kako bi religijske zajednice na institucionalnom nivou radile na izgradnji mira i odnosa među ljudima u duboko ranjenom i podeljenom društvu.
UBI ME PREJAKA REČ, 1. DEO
Portal “Buka” među prvima je objavio vest da SPC izlazi iz Međureligijskog veća BiH i da je o razlozima te odluke mitropolit pisao članovima Veća, kao i da je pismo stiglo na adrese nekoliko međunarodnih organizacija i stranih ambasada. Pre toga se već duže vreme šuškalo, a i videlo, da je ovo telo u krizi.
Javno objavljen dopis mitropolita Hrizostoma stavio je tačku na nagađanja. Tamo stoji da zbog čvrstog i “zavetnog” ćutanja MRV-a, SPC prekida svoje članstvo u “postojanju i radu” tog tela. Zamerio je mitropolit tišinu koja je nastupila nakon što su probušene gume na automobilima sa srpskim registarskim tablicama, zbog napada na roditelje dece koja su u Sarajevo došla na fudbalski turnir, na pokliče “Ubij Srbina” koji su uzvikivala deca iz Krajine oko Cazina. I (najpre) zbog uplitanja članica MRV-a u izborne i pravosudne procese u državi, posebno po pitanju imovine, zatim, kako je napisano, “stravičnih reči na zvaničnim hudbama verskih službenika IZ (Islamske zajednice)”, kao i nekorektnih odnosa između članica veća.
Ton pisma je bio zapaljiv. U nekoliko tačaka koje je izneo, čak se šest puta, u kontekstu pomenutih incidenata u Sarajevu, ali i u drugim gradovima, te uvreda o kojima će biti reči, spominju “neonacisti i šovinisti”, “šovinistička divljanja”, “neonacistički napadi”, “najniže strasti i porivi nacizma”, a tišina MRV-a se tumači u ključu “indirektne podrške neonacistima”. Prisetio se mitropolit i svojih bolnih, ratnih trauma iz Dalmacije, očigledno nezalečenih, kada su ga 1990. godine, na Badnji dan, napali i pokušali da ga zapale u automobilu. Taj ga strah i slike, tvrdi, podsećaju na Sarajevo 2023. Još jedna prejaka reč i prejaka paralela. U jednoj rečenici muslimane naziva muhamedancima.
Konačno, jasno je da su odnosi sa Islamskom zajednicom loši i da komunikacija – kamo li zajednički rad – već duže vreme ne ide kako bi trebalo, te da je ispisan samo vrh ledenog brega.
Mitropolit na kraju ostavlja prostora za povratak u MRV ukoliko se ovo telo vrati na svoje izvorne principe moralnog i međureligijskog dijaloga.
MRV je odgovorio da će biti otvoreni za povratak SPC u njihov sastav, kao i da će uputiti dopis SPC u Beogradu kako bi saznali da li je ovo stav mitropolita ili zvaničan stav SPC. Do danas o tome nije bilo reči. U Srbiji je malo koji medij propratio ono što se događalo u Veću, a pitanje je koliko ljudi uopšte i zna za njegovo postojanje. U bosanskohercegovačkoj javnosti vest o istupanju SPC je svakako jače odjeknula. Inače, svojevremeno je vladika Grigorije, kritikujući medije kojima dobra vest i nije vest, kazao da što je rad u MRV-u bio uspešniji, to su mediji bili manje zainteresovani da o tome pišu.
UBI ME PREJAKA REČ, 2. DEO
Kada je reč o navodima mitropolita Hrizostoma, a povodom atmosfere u BiH i govora mržnje, valja primetiti da se do sada MRV – koliko je poznato – retko, ako je i uopšte, oglašavao po pitanju međuetničkih incidenata. Naime, Veće je delovalo na polju međuverskih odnosa i mnogo je puta izlazilo u javnost u slučaju skrnavljenja hramova ili vređanja na verskoj osnovi.
Otud ostaju kritike vezane za islamske verske službenike. Tako je na hutbi (propovedi), održanoj 27. januara, Amir Mahić, glavni imam u Kozarcu u blizini Prijedora, Svetog Savu opisao kao čoveka “na čijem učenju i ideologiji je začeta jedna sekta, koju mi ovde dobro poznajemo. To je srpska pravoslavna sekta koja nema veze ni sa hrišćanstvom ni sa pravoslavljem”, kazao je, dodavši kako je “začetnik ideologije mržnje prema drugome upravo Sveti Sava”, kao i da su “nacionalizam i fašizam dve osnovne ideološke postavke na kojima je utemeljeno svetosavlje”.
Proširio se brzo taj snimak – u džamiji odzvanja glas imama Mahića. Priča kako SPC nema veze sa hrišćanstvom i nastavlja o Svetom Savi i fašizmu, a lica vernika, njihovi izrazi ostaju potpuno isti, kao da ih ono što čuju od svog imama niti čudi niti dotiče. Potom se na Jutjubu pojavilo i predavanje Muharema Štulanovića, profesora Islamskog pedagoškog fakulteta u Bihaću, koji je, najblaže rečeno, bio još živopisniji u uvredama.
UKRUG, UKRUG
Policijska uprava Prijedor ubrzo je saopštila da je pokrenula istragu protiv Amira Mahića zbog sumnje da je izvršio krivično delo govora mržnje. Islamska zajednica (IZ) u BiH je najavila da će pokrenuti disciplinski postupak.
Izvinio se i imam Mahić. Između ostalog, kazao je da mu je žao što se određeni navodi njegove hutbe “koriste u dnevnopolitičke svrhe, te na taj način želi da se stvori ambijent međuverske ostrašćenosti” koja, kako je dodao, ne postoji ni sa njegove strane, niti sa strane IZ u BiH “što potvrđuje vreme u proteklim decenijama u kojem imami nisu ničim doprineli međunacionalnim ili međuverskim tenzijama”. Konačno, izrazio je žaljenje ako je povredio nečija verska osećanja, istakavši da je samo želeo da ukaže na “prisutni fenomen zloupotrebe i instrumentalizacije vere u nečasne svrhe i kakve posledice u društvu nastaju kada vera postane sredstvo manipulacije i ideološke zloupotrebe”.
I konačno, povodom svega, oglasio se i sarajevski muftija Nedžad Grabus, koji je govorio o različitim nivoima međureligijskog dijaloga i njegovim lepim primerima, dodajući da je institucionalni dijalog u BiH u dubokoj krizi. Ali da je međureligijski dijalog moralna obaveza. U istom intervjuu je kazao potom da je Veće muftija, zbog toga što je mitropolit Hrizostom muslimane nazvao muhamedancima, donelo odluku da s njim, dok se ne pokaje ili objasni svoje namere, ne može taj dijalog voditi. Na kraju, Grabus je pohvalio Mahića što je smogao snage da prizna grešku “pojednostavljenog predstavljanja složene tradicije SPC”. To je opet možda bolje upakovana, ali ozbiljna uvreda za pravoslavne vernike. I tako ukrug.
SVOJE I TUĐE TIŠINE
Primer imama Mahića, koji je inače kao desetogodišnjak bio u logoru, i svega što se dogodilo u vezi sa tim samo je tužna pokazna vežba međureligijskog dijaloga u BiH. Naravno, on ima i onu drugu stranu (vidi intervju sa vladikom Grigorije u ovom broju “Vremena”), svetliju i mostograditeljsku. Ali ova prva je, nažalost, i dalje snažnija.
I Mamićeva hutba svakako nije bila razlog istupanja mitropolita Hrizostoma iz Veća, jer je on obavestio Veće da iz njega izlazi 26. januara, a hutba je održana dan kasnije. Ona je samo površinsko mreškanje iznad znatno složenijih pitanja i problema, od kojih dobar deo i nije dospeo u javnost.
Ali šta otkriva?
U pravu je mitropolit Hrizostom kada poručuje da je malo šta strašnije od tišine i ćutnje na nedela svojih, odnosno svoje zajednice. Ali problem je što svi oni koji to izgovaraju najpre misle na ove druge. Odsustvo pogleda u sebe i svoje postupke izostaje, osude svoje zajednice takođe. Jednako kao kada se kritikuje instrumentalizacija religije u političke svrhe – ali samo kada to radi onaj drugi…
I dok je vladajuća slika biblijska parabola o trnu u oku brata, a ne o brvnu u svom oku, ne samo da se ne stiže daleko, već se stalno tapka u mestu. Dok ne propadnemo.
Prvih dana februara je u ovom duhu stigla vest da je mitropolit dabrobosanski Hrizostom istupio iz Međureligijskog veća (MRV), nastalog 1997. godine u BiH kako bi religijske zajednice na institucionalnom nivou radile na izgradnji mira i odnosa među ljudima u duboko ranjenom i podeljenom društvu.
UBI ME PREJAKA REČ, 1. DEO
Portal “Buka” među prvima je objavio vest da SPC izlazi iz Međureligijskog veća BiH i da je o razlozima te odluke mitropolit pisao članovima Veća, kao i da je pismo stiglo na adrese nekoliko međunarodnih organizacija i stranih ambasada. Pre toga se već duže vreme šuškalo, a i videlo, da je ovo telo u krizi.
Javno objavljen dopis mitropolita Hrizostoma stavio je tačku na nagađanja. Tamo stoji da zbog čvrstog i “zavetnog” ćutanja MRV-a, SPC prekida svoje članstvo u “postojanju i radu” tog tela. Zamerio je mitropolit tišinu koja je nastupila nakon što su probušene gume na automobilima sa srpskim registarskim tablicama, zbog napada na roditelje dece koja su u Sarajevo došla na fudbalski turnir, na pokliče “Ubij Srbina” koji su uzvikivala deca iz Krajine oko Cazina. I (najpre) zbog uplitanja članica MRV-a u izborne i pravosudne procese u državi, posebno po pitanju imovine, zatim, kako je napisano, “stravičnih reči na zvaničnim hudbama verskih službenika IZ (Islamske zajednice)”, kao i nekorektnih odnosa između članica veća.
Ton pisma je bio zapaljiv. U nekoliko tačaka koje je izneo, čak se šest puta, u kontekstu pomenutih incidenata u Sarajevu, ali i u drugim gradovima, te uvreda o kojima će biti reči, spominju “neonacisti i šovinisti”, “šovinistička divljanja”, “neonacistički napadi”, “najniže strasti i porivi nacizma”, a tišina MRV-a se tumači u ključu “indirektne podrške neonacistima”. Prisetio se mitropolit i svojih bolnih, ratnih trauma iz Dalmacije, očigledno nezalečenih, kada su ga 1990. godine, na Badnji dan, napali i pokušali da ga zapale u automobilu. Taj ga strah i slike, tvrdi, podsećaju na Sarajevo 2023. Još jedna prejaka reč i prejaka paralela. U jednoj rečenici muslimane naziva muhamedancima.
Konačno, jasno je da su odnosi sa Islamskom zajednicom loši i da komunikacija – kamo li zajednički rad – već duže vreme ne ide kako bi trebalo, te da je ispisan samo vrh ledenog brega.
Mitropolit na kraju ostavlja prostora za povratak u MRV ukoliko se ovo telo vrati na svoje izvorne principe moralnog i međureligijskog dijaloga.
MRV je odgovorio da će biti otvoreni za povratak SPC u njihov sastav, kao i da će uputiti dopis SPC u Beogradu kako bi saznali da li je ovo stav mitropolita ili zvaničan stav SPC. Do danas o tome nije bilo reči. U Srbiji je malo koji medij propratio ono što se događalo u Veću, a pitanje je koliko ljudi uopšte i zna za njegovo postojanje. U bosanskohercegovačkoj javnosti vest o istupanju SPC je svakako jače odjeknula. Inače, svojevremeno je vladika Grigorije, kritikujući medije kojima dobra vest i nije vest, kazao da što je rad u MRV-u bio uspešniji, to su mediji bili manje zainteresovani da o tome pišu.
UBI ME PREJAKA REČ, 2. DEO
Kada je reč o navodima mitropolita Hrizostoma, a povodom atmosfere u BiH i govora mržnje, valja primetiti da se do sada MRV – koliko je poznato – retko, ako je i uopšte, oglašavao po pitanju međuetničkih incidenata. Naime, Veće je delovalo na polju međuverskih odnosa i mnogo je puta izlazilo u javnost u slučaju skrnavljenja hramova ili vređanja na verskoj osnovi.
Otud ostaju kritike vezane za islamske verske službenike. Tako je na hutbi (propovedi), održanoj 27. januara, Amir Mahić, glavni imam u Kozarcu u blizini Prijedora, Svetog Savu opisao kao čoveka “na čijem učenju i ideologiji je začeta jedna sekta, koju mi ovde dobro poznajemo. To je srpska pravoslavna sekta koja nema veze ni sa hrišćanstvom ni sa pravoslavljem”, kazao je, dodavši kako je “začetnik ideologije mržnje prema drugome upravo Sveti Sava”, kao i da su “nacionalizam i fašizam dve osnovne ideološke postavke na kojima je utemeljeno svetosavlje”.
Proširio se brzo taj snimak – u džamiji odzvanja glas imama Mahića. Priča kako SPC nema veze sa hrišćanstvom i nastavlja o Svetom Savi i fašizmu, a lica vernika, njihovi izrazi ostaju potpuno isti, kao da ih ono što čuju od svog imama niti čudi niti dotiče. Potom se na Jutjubu pojavilo i predavanje Muharema Štulanovića, profesora Islamskog pedagoškog fakulteta u Bihaću, koji je, najblaže rečeno, bio još živopisniji u uvredama.
UKRUG, UKRUG
Policijska uprava Prijedor ubrzo je saopštila da je pokrenula istragu protiv Amira Mahića zbog sumnje da je izvršio krivično delo govora mržnje. Islamska zajednica (IZ) u BiH je najavila da će pokrenuti disciplinski postupak.
Izvinio se i imam Mahić. Između ostalog, kazao je da mu je žao što se određeni navodi njegove hutbe “koriste u dnevnopolitičke svrhe, te na taj način želi da se stvori ambijent međuverske ostrašćenosti” koja, kako je dodao, ne postoji ni sa njegove strane, niti sa strane IZ u BiH “što potvrđuje vreme u proteklim decenijama u kojem imami nisu ničim doprineli međunacionalnim ili međuverskim tenzijama”. Konačno, izrazio je žaljenje ako je povredio nečija verska osećanja, istakavši da je samo želeo da ukaže na “prisutni fenomen zloupotrebe i instrumentalizacije vere u nečasne svrhe i kakve posledice u društvu nastaju kada vera postane sredstvo manipulacije i ideološke zloupotrebe”.
I konačno, povodom svega, oglasio se i sarajevski muftija Nedžad Grabus, koji je govorio o različitim nivoima međureligijskog dijaloga i njegovim lepim primerima, dodajući da je institucionalni dijalog u BiH u dubokoj krizi. Ali da je međureligijski dijalog moralna obaveza. U istom intervjuu je kazao potom da je Veće muftija, zbog toga što je mitropolit Hrizostom muslimane nazvao muhamedancima, donelo odluku da s njim, dok se ne pokaje ili objasni svoje namere, ne može taj dijalog voditi. Na kraju, Grabus je pohvalio Mahića što je smogao snage da prizna grešku “pojednostavljenog predstavljanja složene tradicije SPC”. To je opet možda bolje upakovana, ali ozbiljna uvreda za pravoslavne vernike. I tako ukrug.
SVOJE I TUĐE TIŠINE
Primer imama Mahića, koji je inače kao desetogodišnjak bio u logoru, i svega što se dogodilo u vezi sa tim samo je tužna pokazna vežba međureligijskog dijaloga u BiH. Naravno, on ima i onu drugu stranu (vidi intervju sa vladikom Grigorije u ovom broju “Vremena”), svetliju i mostograditeljsku. Ali ova prva je, nažalost, i dalje snažnija.
I Mamićeva hutba svakako nije bila razlog istupanja mitropolita Hrizostoma iz Veća, jer je on obavestio Veće da iz njega izlazi 26. januara, a hutba je održana dan kasnije. Ona je samo površinsko mreškanje iznad znatno složenijih pitanja i problema, od kojih dobar deo i nije dospeo u javnost.
Ali šta otkriva?
U pravu je mitropolit Hrizostom kada poručuje da je malo šta strašnije od tišine i ćutnje na nedela svojih, odnosno svoje zajednice. Ali problem je što svi oni koji to izgovaraju najpre misle na ove druge. Odsustvo pogleda u sebe i svoje postupke izostaje, osude svoje zajednice takođe. Jednako kao kada se kritikuje instrumentalizacija religije u političke svrhe – ali samo kada to radi onaj drugi…
I dok je vladajuća slika biblijska parabola o trnu u oku brata, a ne o brvnu u svom oku, ne samo da se ne stiže daleko, već se stalno tapka u mestu. Dok ne propadnemo.
O Međureligijskom veću BiH
MRV su 1997. osnovale Islamska zajednica, Srpska pravoslavna crkva, Katolička crkva i Jevrejska zajednica. Formirana je i Mreža odbora za međureligijsku saradnju sa podružnicama u 15 gradova BiH, realizovani su važni projekti na lokalnom nivou, ali i regionalnom. Bilo je plodnih perioda, bilo je zatišja i kriza. Delovanje zavisi i od članova tela u tom trenutku.
U prethodne dve i po decenije organizovane su zajedničke konferencije veroučitelja, štampani su knjige i različiti materijali, mladi teolozi zajednički su razgovarali o mnogim temama, organizovani su zajednički obilasci mesta stradanja, a zahvaljujući Pravnoj grupi MRV-a donesen je Zakon o slobodi vere u BiH.
