Prvih dana maja leta gospodnjeg 2002. u Srbiji je, čini se, bio uspostavljen minimalan, ali neobičan nacionalni konsenzus. "Nadirući" levičari okupljeni oko sindikalnih centrala i partija socijaldemokratske orijentacije i tradicionalno agresivni klerikalni konzervativci okupili su se pod jednom parolom – deset dana plandovanja. Baš kao da je u Srbiji sve potaman i kao da su se proteklih dana, meseci i godina jedni dobro oznojili radeći danonoćno, a drugi napatili krišom farbajući uskršnja jaja.

Međunarodni praznik rada l. maj poslužio je levičarima da vlastima pošalju ozbiljno upozorenje: "bolje pakt, nego rat", komično predstavljajući sebe kao "svet rada" i preteći da će dići na noge "radničku" klasu Srbije ukoliko Vlada bude čačkala socijalnu "mečku". Odmah zatim svoje zalaganje za socijalni mir (koji bi valjda, i pre svega, trebalo da podrazumeva dobre nadnice) srpska "radnička" klasa demonstrirala je odlaskom na dvonedeljni prvomajsko-uskršnji ničim zasluženi raspust.

Nije pomogao ni vapaj ministra finansija Božidara Đelića da će Srbija za tih deset dana (odnosno dve nedelje, kad se saberu svi dani plandovanja) izgubiti bar tri stvari: milion i po eura neostvarene dobiti, pet-šest odsto rasta industrijske proizvodnje i neizmerno mnogo ugleda kod potencijalnih investitora. Milion i po eura nije malo, mada nekoliko procenata izgubljene proizvodnje koja ionako pravi samo gubitke i nije tako tragično. Mnogo je opasnije izgubiti ugled zemlje u kojoj reforme dobro napreduju i čija bi radnička klasa svojski trebalo da se trudi da one uspeju. Prema proceni stručnjaka Bank of Austria, trenutni potencijal (kapacitet) Jugoslavije za privlačenje direktnih stranih investicija iznosi oko 4,5 milijardi eura, dok će do 2010. godine porasti na celih 14 milijardi eura. Za Srbiju koja ima ambiciju da narednih godina značajno poveća društveni proizvod i privuče te strane investicije neophodno je da promeni radne navike i organizaciju rada, upozorio je Đelić, ali malo ko je na to obratio pažnju.

Srpska radnička klasa poslušala je svog duhovnog vođu, patrijarha Pavla, koji je u uskršnjoj poslanici svim vernicima uključujući i političare ("onima kojima je poverena časna i odgovorna dužnost da upravljaju narodom") poručio da za dobrobit jednog društva nije dovoljno samo to da svi njegovi članovi raspolažu potrebnim materijalnim dobrima i da uživaju relativan socijalni mir, nego da čoveku treba i nešto što će njegov život ispuniti smislom. Patrijarhu je još jednom zasmetalo potrošačko društvo (jer "ima ubrzani ritam života") u kome ljudi imaju sve manje vremena jedni za druge. Ali, zato, ocenio je poglavar Srpske pravoslavne crkve, "Hristovo vaskrsenje uči da više pažnje treba posvetiti drugim ljudima, nego sticanju novca".

U predahu između prvomajskog vola na ražnju i uskršnje jagnjetine ispod sača nostalgični deo Srba stigao je i da se priseti "najvećeg sina srpskog naroda", Josipa Broza Tita. Nostalgija je bila nepogrešivo kodirana kao vreme "u kome se malo radilo, a tako dobro živelo", s naglašenom željom da se nešto od tog samoupravnog romantizma "zlatnih sedamdesetih" prenese i u današnju Srbiju.

Ima, međutim, indicija da bi tranzicija u narednim godinama mogla da počiva i na novoj doktrini Patrijaršije, koja se u uskršnjoj poslanici može iščitavati kroz slogan "vodite ljubav, a ne rat" (i Crkva se, eto, umorila od ratova). U tom slučaju, Srbija bi uskoro mogla da liči na Vudstok, a sveštenstvo SPC-a na – "decu cveća".

Nevolja je, međutim, što se u čarima nebeske Srbije ne može doživotno i jeftino uživati. To pokazuje i praktično iskustvo one "dece" iz "onog" (pravog) Vudstoka koja su kratkotrajno letnje ludiranje zamenili dobro plaćenim radnim mestima u institucijama potrošačkog društva.

Popovska tlapnja o "bezvrednosti novca" i "nebeskom smislu" pokazala se tragičnom u protekloj deceniji u Srbiji. Verujuća sirotinja, ekonomski zavisna od rđave svetovne vlasti, bila je podložna svakoj vrsti manipulacije. Zato je srpska vlada (specijalno formirana komisija koju predvodi ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić) baš pred ovaj Uskrs bila primorana da na sebe uzme obavezu da za godinu dana sačini projekat iskorenjivanja siromaštva. Današnjoj srpskoj sirotinji (učenoj da "prezire sticanje novca") neće hleba i ostalih životnih potrepština obezbediti Vaseljenska patrijaršija iz Carigrada niti tradicionalna srpska pravoslavna uzrečica "trpen – spasen", nego Svetska banka novim donacijama i kreditima.

Da li sirotinji (u principu svakoj, pa dakle i srpskoj) treba pokloniti upecanu ribu ili je naučiti da peca? Ministar Đelić zagovara tezu da u Srbiji treba menjati filozofiju rada. Na sajmu modernih tehnologija koji je u Beogradu počeo drugog dana Uskrsa (KomTrejd komjuter šou) saopšten je podatak iz koga se, nažalost, vidi da će promena te filozofije biti teška i spora jer, na primer, samo DVA odsto građana Srbije ima kompjuter, a JEDAN odsto koristi internet.

Za početak, međutim, i ministar Đelić mogao bi da kao državni činovnik pomogne promeni radnih navika u javnom sektoru. Pošto je član Vlade, mogao bi, recimo, da izdejstvuje odluku po kojoj će se Prvi maj samo obeležiti, a ne i proslavljati kao Praznik rada (praksa modernih demokratija). Uostalom, možda priča o plandovanju i ne bi bila toliko interesantna tema da se ove godine nisu nesrećno "dopunjavali" praznici radnika i vernika. S druge strane, međutim, može biti i dobro da društvo u tranziciji otvori još jednu neprijatnu temu koja se zove – nova radna etika.