“Tukao me je tri godine unazad, a te noći petka na subotu doživela sam pravi pakao. Prestajao je da batina samo kako bi popušio cigaretu i otišao u ve-ce. Meni nije dao. Nakon toga ceo vikend nisam mogla da ustanem, ni gutljaj vode da progutam od bola, koliko me je davio. Deca, koja su tada imala deset i trinaest godina, dolazila su da mi poljube ruku dok sam ležala na zemlji. Stavili bi mi po nekoliko kapi na usne, a onda otrčali u njihovu sobu”, svedoči Branka (pravo ime je poznato redakciji), koja sada ima 28 godina. U ponedeljak ujutru, kada je njen muž otišao na posao, mlada žena se odvukla kod lekara. Pomogli su joj da se sa decom skloni u takozvanu Sigurnu kuću. Branka je samo na kratko otišla kući sa socijalnim radnikom da spakuje u torbu po dve presvlake za svoje dečake, patike i dokumenta.

HTELA SAM DA STUDIRAM

U Srbiji postoji petnaestak prihvatilišta za zlostavljane žene, u Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Zrenjaninu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Leskovcu, Vranskoj Banji, Smederevu, Priboju, Vlasotincu i Kragujevcu. Nekima upravljaju nevladine organizacije, kao što je to slučaj u Beogradu i Vlasotincu, a većina zavisi od opštinskih socijalnih centara. Objekti su uglavnom skromnih dimenzija, minimalno opremljeni; u Zrenjaninu, na primer, ima desetak ležaja u kući na dva sprata, tuševi, kuhinja, dnevni boravak sa kutkom za decu, malo dvorište, odeća i obuća. I najvažnije: psihološka podrška i socijalni radnici dostupni 24 sata dnevno, svakog dana u godini. Nažalost, to nije pravilo. U Beogradu, na primer, sigurne kuće nisu dostupne noću.

U Srbiji svakih deset dana jedna žena umre od udaraca partnera, podvlači Autonomni ženski centar (AŽC) koji se zalaže za standardizaciju mreže sigurnih kuća, njihovu odgovarajuću geografsku dostupnost, pristupačnost ženama sa različitim svojstvima i poboljšanje kvaliteta njihovog života. Prema podacima AŽC, u 2021. godini policija u Srbiji registrovala je 26.696 prijava za nasilje u porodici, od kojih su 84 odsto počinili muškarci nad ženama. Među tim muškarcima, 92,2% su bili supružnici, muževi ili sinovi pretučenih žena. Istovremeno, Centri za socijalni rad evidentirali su 36.656 slučajeva nasilja, što je razlika koja može da nastane zbog načina evidentiranja, odnosno beleženja broja žrtava, a ne broja događaja nasilja.

“Posle nekoliko dana u Sigurnoj kući, ponovo sam mogla da hodam i držim se uspravno, a prestala sam i da povraćam, što sam godinama radila nekoliko puta dnevno. Nagon na povraćanje mi se vraćao samo kada sam ponovo morala da vidim svog bivšeg muža pred sudijom”, govori Branka, inače snažna i harizmatična žena. Ivana (pravo ime je poznato redakciji), Brankina prijateljica koju je upoznala u Sigurnoj kući, to mesto opisuje kao spas posle trinaest godina noćne more. “Činilo mi se neverovatnim da me neko dočeka u čistoj, mirnoj, svetloj kući, bez osude. Mesto gde me pozdravljaju, gde me pitaju da li sam dobro…”, priča tridesetogodišnja žena. Ivana je jednog dana dospela do Sigurne kuće u krvi, nakon što je partner tukao celu noć.

Ivana je upoznala svog partnera kad joj je bilo trinaest godina. “Bila sam odličan đak, ambiciozna, želela sam da studiram pravo”, seća se mlada žena plavih nežnih očiju. “Ali podlegla sam šarmu manipulativnog, zgodnog starijeg muškarca i u šesnaestoj se preselila se kod njega, uprkos neodobravanju mojih roditelja. Vrlo brzo mi je zabranio da se viđam sa drugaricama, izolovao me, oduzeo mi telefon. Počeo je da dovodi svoje prijatelje da piju i zahtevao da ih služim. Jednog dana, u trenutku lucidnosti, vratila sam se svojoj kući sa knjigama. Došao je po mene, obećao da mogu da idem u školu, da ću imati mir, da ćemo živeti zajedno do kraja života… Kod moje kuće stalno se vrištalo, majka je bila nepodnošljiva, živeli smo jedni na drugima.” Ivana je poverovala da će biti bolje i vratila mu se. Dva dana kasnije počela je noćna mora: ručno pranje veša, farbanje kose u crno, uvrede, pijanstva partnera koji bi sve pare koje bi mu majka dala, jer on nije radio, potrošio na alkohol, navikavanje na krompir svaki dan i ništa drugo na trpezi… sem kad poneki komšija ne pomogne, a često posle ogovara iza leđa…

Posle nekog vremena, Ivana je opet smogla snage i vratila se roditeljskoj kući, pa i u školu. Ali, sačekao ju je ispred škole, odveo njegovoj kući, obrijao joj glavu i batinao je celu noć. Njeni roditelji su pozvali policiju, koja je došla. Međutim, nasilnik je Ivani zapretio da će joj ubiti roditelje ako zucne i policija je, bez dalje istrage, otišla. “Majka je prestala da mi donosi kontraceptive i ostala sam trudna. Po treći put sam pobegla kod roditelja, ali i tada sam prećutala batine. Opet je došao po mene, na kolenima molio oproštaj, priliku da bude otac… i opet sam poverovala. Troje dece imam sa njim. Tukao me je dok sam bila trudna, lomio mi nos, ruku, gladovala sam, sve je zabranjivao deci koju je takođe tukao… Tokom godina sam postala zombi, kost i koža. Ja više nisam postojala, ali sam uprkos svemu završila obuku i naučila da pravim proteze.”

VRATILA MI SE LIČNOST

“Zahvaljujući poslu, malo sam se distancirala. Jednog dana skupila sam hrabrost i volju, decu odvela kod roditelja i odlučila da se pridružim proslavi godišnjice mature. Pozajmili su mi haljinu, našminkala sam se, podigla na štikle. Ali on je došao na proslavu u kafić sa jednom od ljubavnica. Povukla sam je za kosu, nastao je haos, došla je policija i odveli su me kući. Preklinjala sam ih da me ne ostavljaju nasamo sa njim, ali su ipak otišli govoreći ‘ma neće da te bije, ne izmišljaj’. Cele noći me je zlostavljao, čupao mi kosu, odvukao u dvorište i govorio da će da me baci u septičku jamu… U zoru me je ostavio poluonesvešćenu i otišao. Uspela sam da puzim unutar kuće. Kada se vratio i počeo sve da lomi, pobegla sam kroz prozor i pokrivena šalom nekako ušla u autobus. Stigla sam do tužilaštva prilično udaljenog grada, u nadi da on tamo nema vezu. Pomogli su mi da odem po svoju decu i da se smestim u Sigurnu kuću, i kasnije po malo odeće, zdravstvene knjižice i … mikser” , svedoči Ivana uz postiđeni osmeh.

Branka i Ivana su provele šest meseci u Sigurnoj kući, što je uglavnom najduži odobren period. “Vratila mi se ličnost”, kaže Ivana uz osmeh. “Naučila sam se samopouzdanju, shvatila da je počeo da me tuče kada je video da zarađujem više od njega”, priseća se Branka. Danas i jedna i druga rade i podižu svoju decu. Zahvaljujući donaciji grada u kome živi i programu Evropske unije, Ivana će uskoro dobiti ključeve od svoje nove kuće.

Međutim, oporavak od traumatskog iskustva i osamostaljivanje je dug put, kao i postizanje pravde. “Prvi koraci su najteži. Mnoge žene napuštaju sigurnu kuću da bi se vratile kandžama nasilnika.” Ponekad dođu i odu po nekoliko puta. Ostanu kada nasilnici krenu na decu ili im instinkt govori da će sledeći put ishod biti fatalan”, objašnjava Nevena Montresor, direktorka sigurne kuće u Zrenjaninu. “Imaju osećaj stida, neuspeha. Jer predrasude društva su takve da se neretko smatra da je za problem u porodici kriva žena, te se čuju komentari kao što su ‘ima dugačak jezik’ ili ‘izazvala ga je’, podseća Nevena Montresor.

Prema njenim rečima, većina žena koje su pretrpele nasilje je skromnog porekla, ali ima ih i koje su deo dobrostojećih slojeva društva. Što je veći položaj u društvu, to je nasilje svirepije, tvrdi ona.

Prvi znak da su žrtve nasilja na putu oporavka je kada počnu da brinu o sebi. S druge strane, potrebno je mnogo više vremena kako bi se progovorilo o preživeloj traumi. Branki je trebalo tri godine da ispriča poslednja tri dana života sa bivšim mužem i još uvek joj teku suze kada ih se seti, uprkos tome što danas izgleda jaka i neustrašiva. Ponovo ili napokon se uči i poverenje.

Često su žrtve nasilja u partnerskom odnosu već doživele nasilje u detinjstvu. Branku je otac tukao kaišem do mere da joj je vilica pomerena pa na jednoj strani ne može da spava. Ivanu je majka bičovala vrbom kada je u svesci pronašla ljubavno pismo. A nastavnik matematike joj je stavio ruku na grudi i butine kada je imala petnaest godina. Stoga ni ona ni Branka nisu mogle da se oslone na svoje porodice kako bi stale na noge.

“Bilo nas je više od dvadeset u Sigurnoj kući, imali smo po 6m2, nije bilo lako, ali bez te podrške, bez psihologa, bez stroge organizacije vremena, ne znam da li bih uspela”, svedoči Branka, koja se smeje kada se seti časova kuvanja na kojima su učile kako da sa malo para skuvaju obrok. Ali spopada je gnev kada se seti kako joj je sudija, inače žena, šapnula da će se brzo razvesti ako odustane od tužbe protiv svog muža. Ili kako joj je socijalna radnica po izlasku iz Sigurne kuće predložila da napusti zemlju kada se požalila na pozive bivšeg supruga usred noći, umesto da podnese tužbu protiv njega.

PRIMENA ZAKONA JE SKROMNA

Kada ne mogu da se oslone na institucije, žrtve nasilja se obraćaju civilnom društvu. “Za pravnu podršku mogu da se obrate ženskim nevladinim organizacijama koje su specijalizovane za pružanje podrške ženama koje su preživele porodično nasilje, kao što je AŽC ili neka druga članica mreže Žene protiv nasilja, gde će dobiti detaljnije informacije o vrsti pomoći koju mogu da dobiju, kako od strane tih organizacija, tako i u svojoj lokalnoj zajednici”, podvlači pravnica Dijana Malbaša.

Poslednjih godina u Srbiji jeste postignut napredak. Zakon o rodnoj ravnopravnosti usvojen je 2009. godine i izmenjen 2018. godine. Konvencija Saveta Evrope protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici ratifikovana je 2013. Godine 2016. usvojen je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, kojim je propisano da policija može da izda naređenje da učinilac nasilja napusti porodičnu kuću na 48 sati, a ovu meru sud može da produži, na predlog tužilaštva, na 30 dana, bez obzira da li je vlasnik ili ne, i zabrani mu prilazak kući i komunikaciju sa žrtvom. Sproveden je i niz kampanja za podizanje svesti.

Međutim, prema rečima Tanje Igna­tović, iz AŽC-a, osim hitnih i produženih hitnih mera, skromna je primena drugih zakonskih odredbi, posebno mera zaštite iz Porodičnog zakona. Skroman je i broj usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja. Organizacije civilnog društva, poput mreže Žene protiv nasilja, nisu uključene u sprovođenje preventivnih akcija, niti u planove za podršku ženama koje izlaze iz sigurnih kuća. Na sastancima za izradu plana podrške žrtvama izostaju i druge nadležne ustanove, poput zdravstvenih, obrazovnih, Nacionalne službe za zapošljavanje, a sasvim retko su uključene i same žene na koje se plan odnosi. Kada su Sigurne kuće u pitanju, za većinu uput za prihvat žena i njihove dece obezbeđuje Centar za socijalni rad. Male opštine u Srbiji često nemaju sredstva kojima mogu da plate boravak žena u Sigurnoj kući. Problem je i to što nema javno dostupnih izveštaja o potrebama i kapacitetima.

Konačno, dobar deo teritorije Srbije nema Sigurnu kuću, a mnoge od njih nisu dostupne svim ženama ili deci svih uzrasta i oba pola. Na primer, nemaju uslove za boravak žena sa invaliditetom ili za one sa decom sa invaliditetom ili za žene sa mentalnim poteškoćama.

Kada žene izađu iz sigurnih kuća, uglavnom se oslanjaju na entuzijazam socijalnih radnika koji im pomažu da se zaposle u lokalnim preduzećima, ili na projekte ekonomske podrške ženama koje finansiraju donatori. Na primer, ONAsnaživanje, koje je uspostavila i koordinira Fondacija B92, uz podršku posebno EU, UN Women i ambasade Australije i SAD. Više od 300 žena je prošlo kroz obuke ONAsnaživanja i naučilo da koristi računar, da se predstavi i prijavi za posao, da šije, da se bavi računovodstvom, marketingom, upravljanjem malim i srednjim preduzećima…

Tako su nastala tri preduzeća: “Ruke” u Pančevu (imaju u ponudi kućnu galanteriju), “Somborska dobra bašta” u Stanišiću i “Mitrovačka dobra bašta” u Grgurevcima, koje proizvode organsko voće i povrće. “To nam omogućava da ekonomski opstanemo, ali i da se i dalje osećamo shvaćeno, jer smo sve prošle kroz slična iskustva”, poverava jedna od menadžerki, koja i dalje ima poteškoća da se suoči sa spoljnim svetom.

Tim ženama je utoliko teže što spoljni svet, društvo u celini, trivijalizuje muški seksistički diskurs, koji je ojačao sa snažnim povratkom konzervativizma. Na tome je prošlog proleća studentkinja Ana Ninković insistirala u svom diplomskom radu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa naslovom “Nasilje nad ženama u domaćoj muzici”. Stihovi 36 muzičkih “hitova” koje je odabrala u popu, turbofolku ili rep hitovima objavljenim od 1981. do 2020. godine, srpskih, hrvatskih, bosanskih i slovenačkih zvezda, kao što su Ceca, Lepa Brena, Aca Lukas, Zdravko Čolić, Riblja čorba, sve govore: Kazni me kao dete , spasi me kao ženu, Spavala sam pred tvojim vratima kao pas, Volela bih da budem ćilim po kome opet hodaš, Sviđa mi se ukus tvog đona, Udari me jako pa da boli, Možeš da me siluješ, možeš da me udariš, isto je… “Ženino poniženje je predstavljeno kao romantično i ultimativni dokaz njene ljubavi prema muškarcu”, zaključuje Ana Ninković.

Uprkos svemu, Branka i Ivana su uspele da se uzdignu na površinu: ovog leta jedna ide prvi put na more, naučile su da se smeju, sada znaju da nisu bile loše majke ili loše žene, da krivica nije na njihovoj strani, da nasilje nije opravdano. A posebno su posvećene tome da te poruke prenesu svojim sinovima.

Tekst je urađen zahvaljujući podršci journalismfund.eu.