Od 2011. godine u Srbiji je na snazi tužilačka istraga. To znači da tužilac, nadležan za određeni slučaj, jeste taj koji policiji daje nalog koja obaveštenja da mu prikupi, o čemu da istražuje i, na posletku, koga da uhapsi. Međutim, taj isti tužilac zapravo nema nikakve ingerencije da policajce kazni ili ih zameni ukoliko oni ne rade svoj posao zato što policijski inspektori kojima se tužilaštvo obraća najpre odgovaraju svom starešini u MUP-u. Posledično, ukoliko njihov starešina odluči da ne dozvoli prikupljanje određenih obaveštenja, onda će, što je veoma čest slučaj, policija jednostavno potpuno ignorisati zahtev tužioca i za to neće snositi nikakve posledice.

U toj spirali kastrirane tužilačke istrage, tužiocu jedino preostaje da besomučno šalje urgencije i obaveštenja starešini, ministru, Vladi ili nadležnom telu Narodne skupštine sve dok slučaj ne zastari ili ga ne preuzme neki drugi tužilac, pa treći, dok se od slučaja ne odustane. Ili dok se ne promeni vlast, odnosno politička klima, koja bi obezbedila da policija odgovara isključivo tužiocu umesto političkim sinekurama kao što su ministri unutrašnjih poslova. Da je drugačije, da je kako treba, neki snimci ministara policije iz kafane sa inkriminisanim licima odavno bi dobili ton, neki drugi bi ranije razotkrili marihuanu umesto rotkvica, a slučaj Savamala, kao jedan od čuvenijih primera kako policija ignoriše urgencije tužilaštva, ne bi i danas sramotio pravosuđe Srbije kao afera za koju čak i Evropska komisija insistira da se do kraja rasvetli. Možemo samo da se zapitamo koliko je urgencija poslato iz tužilaštva, a na koje niko iz policije nije odgovarao, pa je tako postala javna tajna da se o izboru višeg tužioca obično sluša i glas ministra policije, kao što se za šefa Višeg javnog tužilaštva Nenada Stefanovića smatra da je “kadar” Aleksandra Vulina, kako bi se sa tih dveju pozicija lakše usaglašavali šta će se istraživati, a šta ne.

Takođe, zbog bezbednosnih smetnji, starešina u policiji ne bi smeo da bude neko protiv koga se u tom momentu vodi krivični postupak. A u Srbiji je i to moguće, pa je tako jedan od šefova u SBPOK-u bio pod krivičnom istragom kada je ista tužiteljka, koja je baš protiv njega pokrenula krivični postupak, bila prinuđena da sa njim, kao sa policijskim šefom, svakodnevno komunicira zbog drugih slučajeva, šalje mu urgencije i zahteve. Dakle, u momentu kada tužiteljka treba da sarađuje i njena istraga zavisi od lica koje je već pokazalo da je jače od zakona, a da ministru policije, koji sve to naravno zna, to uopšte ne smeta, naprotiv. I to je samo jedan od primera u kakvu situaciju srpski tužioci dolaze.

Zato je ključno uvođenje tužilačke policije. To bi dalo mnogo veće ingerencije tužiocu, koji bi imao svoj policijski tim pravnih eksperata, finansijskih forenzičara, bankarskih, carinskih, ljudi specijalizovanih za otkrivanje visoke korupcije, a kojima bi naloge davao niko drugi do isključivo predmetni tužilac. Uz takvo direktno izvršavanje tužilačkih naloga, ne bi postojao vakuum da sa raznim nalozima upadaju druge starešine, ministar, politički komesari, da informacije iz istraga cure do tabloida, da se na osnovu toga izvode televizijska suđenja, tačnije obračuni. Uvođenje tužilačke policije jedini je način da se istraga potpuno izoluje od političkog uticaja.

RUMUNSKO ISKUSTVO

Tako je uspela i Laura Kodruca Koveši, čuvena rumunska antikorupcijska tužiteljka, danas prva antikorupcijska tužiteljka Evropske unije. Imala je svoje tužioce, ali i svoje policajce. Zapravo, imala je svoj zaokružen tim. I to se pokazalo kao jedini način da se jedna istraga sačuva, da bude potpuno profesionalna i samostalna. Da se istražuje i hapsi ni po babu, ni po stričevima. Tužilac bi vodio računa da sve bude u skladu sa zakonom, policajci bi pribavljali dokaze a da im niko drugi ne viri u njih osim tužioca. Time bi se stavila tačka i na situacije da čak i kada policija prikupi dokaze o nekome ili o nečemu, a onda starešina iz MUP-a ili direktor policije ili ministar te dokaze stavi u fioku. Naravno, ne da bi se sačuvali od prašine, nego da bi poslužili kao Pandorina kutija ili kao ucenjivački potencijal. I tako onda nečije fioke sa dosijeima postaju jače od nečijih kofera sa novcem.

Sadržaj tih fioka sa dokazima neretko završava i u tajnim službama, vojnim i civilnim, pa je na posletku tako “služba” moćna i van svojih ingerencija da presuđuje ko će gde od policajaca ostati, od tužilaca, ali i od političara.

Sa tužilačkom policijom mnogo je teže puniti fioke umesto ćelija. Bilo bi dovoljno da jedan policajac iz tima tužilačke policije izađe u javnost kao uzbunjivač sa dokazima i taj tužilac bi momentalno izgubio kredibilitet.

Odgovornost u Srbiji, sa aktuelnim sistemom, lako preživljava u lancu onih kastriranih odgovornosti. I zato bi nam dragoceno bilo iskustvo rumunske antikorupcijske tužiteljke Laure Kodruce Koveši. Naročito za zemlju u tranziciji, kakva je Srbija, koja se davi u korupciji i u kojoj građani traže pravdu kao hleb nasušni. Tim pre što i samo pominjanje njenog imena mnogi doživljavaju kao napad, i u vlasti, i u delu opozicije.

Svojevremeno sam imala ideju da bi upravo Laura lično našem narodu najbolje objasnila koliko je tužilačka policija važna, te sam je još u maju 2019. tim povodom i pozvala da dođe u Beograd. Dok smo se tada dogovarale o njenom dolasku u Srbiju, a nova vlast u Rumuniji predano radila na podrivanju njenih rezultata čak i nakon smene (iz drugog pokušaja) sa funkcije glavne antikorupcijske tužiteljke u Nacionalnom antikorupcijskom direktoratu (rum. DNA) – nismo ni slutile da će pet meseci kasnije postati prva antikorupcijska tužiteljka cele EU.

Iz tih objektivnih razloga kandidature za novu funkciju u EU, nije više mogla da se pojavi u Srbiji u “staroj” ulozi, zbog čega smo ostali uskraćeni za jedno od najznačajnijih iskustava u antikorupcijskoj borbi, nažalost. Ipak, na sreću, ovom novom funkcijom ukazano joj je najveće priznanje uprkos činjenici da se rumunska vlast do poslednjeg dana njenog izbora u EU trudila da joj i to onemogući, čak i zvaničnim zahtevom ministra pravde Rumunije Tudorela Toadera, kojim je tražio da tužiteljka Koveši NE bude izabrana za antikorupcijskog tužioca Evropske unije.

Laura je 12 godina vodila najznačajnija tužilaštva u Rumuniji. Građani je i dalje vole, političari i dalje vređaju, a njen uspon do statusa evropskog simbola antikorupcije govori mnogo i o nama.

Kada je 2018. godine sazvala posebnu konferenciju za novinare, prvi put za pet godina koliko je bila glavna tužiteljka DNA, osetila je potrebu da reaguje upravo zbog učestalih napada nove političke vlasti u Rumuniji. Pojavila se na belim mermernim stepenicama, provukla svojih 1,85m između kamera, stala ispred stola i otvorila belu fasciklu, odlučnog pogleda kao i uvek, sa vidnim podočnjacima kao i uvek, duboko udahnula, namestila šiške i posebno naglasila da se te večeri obraća građanima a ne novinarima niti političarima. Te večeri, dva miliona ljudi ju je gledalo na TV-u, više nego što je gledalo televizijski duel tadašnjih predsedničkih kandidata Viktora Ponte i Klausa Johanisa. Laura Koveši se pojavila pred medijima posle trodnevnih optužbi na njen račun i DNA, nakon što je TV Antena 3 emitovala neke audio-snimke u jednoj emisiji, na kojima su se navodno čula dva tužioca DNA kako ucenjuju svedoka da falsifikuje dokaze protiv bivšeg poslanika vladajuće stranke Sebastijana Gice, a koji je zbog Laurine istrage pobegao u Srbiju godinu dana ranije 2017. Autentičnost snimaka, jasno vam je, nikad nije potvrđena, kao što vam je jasno da je dotični Gica dobio politički azil u Srbiji, a bivši premijer Viktor Ponta, takođe jedno vreme pod istragom Laurine DNA, postao Vučićev specijalni savetnik i dobio državljanstvo Srbije.

Laura je tada objasnila: pravdu napadaju ljudi sa krivičnim dosijeom. Svedoci smo “festivala optuženih”. “Zašto nas napadaju?”, retorički je upitala. “Zato što smo radili svoj posao, jer smo dokazali korupciju?!”.

PODSTREK OD TUŽITELJKE LAURE KOVEŠI

Ta konferencija označila je kulminaciju perioda dužeg od godinu dana, kada je povratkom Gicine stranke na vlast, počela borba protiv tužiteljke Koveši, a zapravo borba za povratak kontrole pravde u Rumuniji. Zbog vidljivosti koju je imala i osećanja koja je izazivala u milionima ljudi koji su stalno iščekivali da vide njen sledeći potez, Laura Koveši je postala i simbol “rascepa” između vlasti i građana, a u jednom periodu njena popularnost i poverenje u nju naraslo je preko neverovatnih 60 odsto, izjednačivši se sa poverenjem u Rumunsku pravoslavnu crkvu. Ljudi su navijali kao na fudbalskim utakmicama kada bi antikorupcijski tužioci hapsili poslanika ili biznismena koji je potpisivao ugovore sa državom. Na protestima su uzvikivali “DNA dođi i hapsi”, deo društva iskreno verujući da su Laura i DNA mogli da reše mnoge probleme i da su među retkim institucijama koje su radile u korist države i građana u zemlji u kojoj niko do tada nije preuzimao nikakvu odgovornost ni za šta. Do kraja njenog mandata podizano je oko 300 optužnica godišnje – po jedna za skoro svaki dan u godini – i procesuirano više od 4.000 osoba za četiri godine. S druge strane, političari i optuženi odgovarali su antikampanjom da su Laura i DNA postali instrument političkog kažnjavanja. Konflikt je kulminirao upravo nakon te dvočasovne konferencije za štampu, a nekoliko dana kasnije, pomenuti ministar pravde Toader zatražio je njenu smenu. Ostatak znate.

U Srbiji je ideja o tužilačkoj policiji konačno počela da dobija na značaju, a verujemo i kao svojevrsno priznanje Stranci slobode i pravde koja još od 2019. godine insistira na uvođenju tužilačke policije, kako smo to predvideli i našim Zakonom o specijalnom antikorupcijskom tužiocu za visoku korupciju. Jedan od podstreka bile su nam i reči tužiteljke Koveši u njenom poslednjem obraćanju građanima Rumunije kada je smenjena:

“Današnja epizoda nije poraz. Brutalan način na koji forsiraju izmene krivičnih zakona pokazuje nam da žele zaštitu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Posle 6 godina na čelu Opšteg tužilaštva i 5 godina, mesec i 24 dana kao glavna tužiteljka DNA, kažem vam: ništa ne može zaustaviti nastavak ove borbe. Ova borba je odbrana društva od opasnih kriminalaca. Zdrav razum je primetio da politička volja u ovom trenutku nije za efektivnu pravdu, već za blokiranje istraga i blokiranje pravde. Mi, tužioci, ne možemo da vodimo političku bitku. Zakon nam to zabranjuje. Međutim, mi se zalažemo za stabilno zakonodavstvo, za zakon u kojem su tužioci nezavisni. Nezavisnost tužilaca je nepotkupljiva vrednost. Zato, drage kolege, ne odustajte, nastavite da radite svoj posao. I ne odustajte!”