U poslednjoj deceniji 19. veka u Beogradu, na Dorćolu, izgrađena je i puštena u rad prva javna elektrana (termoelektrana) i to je označilo početak proizvodnje električne energije u Srbiji. Početkom prošlog veka u Užicu, grupa industrijalaca tog kraja je shvatila da bez novog izvora energije neće biti konkurentna na tržištu i finansirala je gradnju prve hidrocentrale na prostorima tadašnje Srbije.

Od tih početaka, pa do današnjeg dana, proizvodnja električne energije se smatra potrebom, a elektrifikacija neophodnom za život kako tadašnjeg, tako i modernog čoveka. Različiti su modeli po kojima je funkcionisala elektroprivredna delatnost u prethodnih gotovo vek i po. Srbija je važila za državu (republiku) sa značajnim potencijalom u proizvodnji električne energije, i do pokretanja i rasta ekoloških pokreta imala skoro pa idealnu izbalansiranost odnosa termo i hidro iskorišćenog potencijala. Generacija elektroprivrednih delatnika posle Drugog svetskog rata, pa do devedesetih godina 20. veka, izvela je ogroman posao na izgradnji proizvodnih, prenosnih i distributivnih kapaciteta.

Ceo posao pratila je i obuka i “proizvodnja” sopstvenih kadrova inženjerske struke svih profila, ali i značajna stručnost među srednjoškolskim radnicima, direktnim učesnicima u proizvodno-prenosno-distributivnoj delatnosti, koji su svoj kvalitet osvedočeno dokazali u očuvanju sistema kako za vreme ekonomskih sankcija devedesetih godina, tako i u otklanjanju posledica NATO bombardovanja. Preživeo je EPS i početke višestranačja, početke stranačkog zapošljavanja, odoleo privatizaciji i to najviše zahvaljujući ogromnom strahu političara, koji nisu imali tehničkih znanja o sistemu elektroprivrede. Radilo se o političarima koji su imali dovoljno znanja da znaju šta ne znaju. Početak naprednjačke vlasti predstavlja i početak značajnih uloga ljudi neopterećenih bilo kojom vrstom znanja, pa samim tim i odsustva opravdanog straha od nepoznatog.

ŠTA JE JP EPS SADA

Elektroprivredna delatnost je od 25. januara 2001. godine prošla nekoliko faza restrukturiranja i sada deluje kroz tri pravno potpuno odvojena sistema: Elektromreže Srbije (sistem prenosa električne energije, dalekovodi visokog napona), JP ODS (operater distributivnog sistema, nekadašnje elektrodistribucije) i JP EPS.

JP EPS čine: proizvodnja uglja (rudarski basen “Kolubara” i rudarski basen “Kostolac”); proizvodnja električne energije iz termo (TENT A, TENT B, TE Kolubara, TE Morava, TE Kostolac, kao i gasne elektrane-toplane Novi Sad, Zrenjanin, Sremska Mitrovica) i hidro (Đerdap 1 i 2, Drinske elektrane, Limske elektrane) potencijala i EPS Snabdevanje, kao jedina delatnost od opšteg interesa po važećem zakonu o energetici. EPS Snabdevanje ima funkciju javnog snabdevača, što mu daje obavezu snabdevanja građana i privrede električnom energijom bez obzira na izvor snabdevanja.

KOLAPS I POSLEDICE

Upravo je ovo bitno da se zna, jer ova elektroprivredna delatnost, kojom je zaduženo ovo, još uvek javno preduzeće je izvor aktuelnih gubitaka ovog preduzeća. Kolaps proizvodnog sistema od 12.12.2021. godine i ispad svih osam termoblokova TENT- a ostavio je ovo preduzeća bez izvora jeftine, u domaćem preduzeću proizvedene električne energije (TENT po satu može da proizvede 3000 megavata). Taj nedostatak morao je biti nadomešten iz uvoza, i to u trenutku kada je električna energija dostizala rekordnu cenu po megavatu (često i preko 700 evra). Tako je došlo do toga da EPS uvozi struju po 700 evra, a prodaje je građanima po 50, a privredi po 90 evra. Takvim višemesečnim radom preduzeće je pretrpelo ekonomsku katastrofu od oko 1,7 milijardi evra.

Taj kolaps iz decembra 2021. godine je pokazao svu pogubnost nestručnog i neodgovornog upravljanja ovakvim sistemom, i napokon je vlast SNS-a rešila da rukovođenje preduzećem prepusti stručnim ljudima iz samog sistema. Vučić se nije obesio o luster, Zorana Mihajlović tihuje, energetikom i rudarstvom “komanduje” rudarsko-energetskim uposlenicima anonimna bankarka Dubravka Đedović ili Dubravka Negre (u zavisnosti od potrebe i mesta pominjanja); Milorad Grčić je otišao da pravi štetu na nekom drugom mestu, a postavljen je novi v.d. direktora Miroslav Tomašević, dipl. inž. elektrotehnike, čovek iz sistema sa višegodišnjim radom u RBK, TENT i TE “Kostolac”.

Sistem je nakratko ostavljen bez uticaja “vrha politike”. Tomašević se oslonio na proverene kadrove koji su preostali u sistemu, radnici su se oslobodili straha od dolaska na posao. EPS je polako počeo da funkcioniše, doduše uz mnogo poteškoća i havarija koje su posledica prethodnog višegodišnjeg javašluka. Nedostatak kvalitetnog, dovoljno kaloričnog uglja je kompenzovan uvozom uglja iz okruženja (Rumunija, BiH, Crna Gora, Grčka) u predviđenom obimu od četiri miliona tona (do sada realizovano manje od četvrtine), i taj posao je ugovaralo i organizovalo JP EPS. Hidro akumulacijama je počelo kvalitetnije da se upravlja, a uvoz električne energije od sredine prošle godine se dešavao samo noću (kada je struja jeftina, a mala potrošnja), i to najčešće za rad pumpe koja gura vodu iz bajinobaštanske akumulacije Perućac u jezero Zaovine. Početkom jeseni prošle godine JP EPS počinje polako, ali sigurno da se pojavljuje i kao izvoznik električne energije, a krajem prošle, a pogotovo od početka ove godine postaje vrlo ozbiljan izvoznik (po 7000–9000 megavata dnevno). Cena električne energije zbog povoljnih vremenskih uslova nije tako visoka kao prošle godine (najčešće oko 150-200 evra po megavatu), ali svaka cena koja je viša od 90 evra znači i potencijalnu zaradu na tržištu.

“DRŽAVNI POSAO”

Međutim, kao što nijedno nestašno dete ne miruje, tako ni ovo što se “osamostalilo” ne vidi svoj interes u oporavku EPS-a, već počinje da se duri. Krajem prošle godine realizuje “državni posao” uvoza uglja iz Indonezije. Količina, cena, uslovi nepoznati. Za sada ugalj brodovima stiže u rumunsku luku Konstancu, tu se pretovara u vagone i transportuje na lokaciju deponija TENT B. U najavi je transport do luke Ploče, potom transport vozovima do Šapca, pa kamionima do… Za ovaj “državni posao” EPS se mnogo ne pita. Značajan činilac u “životu” JP EPS-a je i Sindikat radnika elektroprivrede. Taj sindikat, nekada revolucionaran, a od 2008. godine prepoznat po dvojcu Milan Đorđević Đokin i Predrag Ranković Pici, ima značajnu ulogu u sprovođenju državne politike u preduzeću. Po volji su svakoj vlasti, svakom direktoru. Poznat je i kao jedan od dva sindikata koja su podržala donošenje važećeg Zakona o radu. Međutim, pošto je Mića ušao u “rat” sa Zoranom, moralo je doći i do pucanja pobratimstva, pa je Pici rešio da smeni Đokinog. Mića i Zoka su otišli, ali Đokin i Pici nisu. Đokin sada podržava Tomaševića, a Pici očekuje pomoć od Dubravke. Ova podela implicira da postoji i nesaglasnost na relaciji ministar – direktor. Nesaglasnost je kulminirala iznenadnom posvećenošću ministarke problemima u EPS-u, i njenim aktivizmom pokazanim delovanjem u “kriznoj” situaciji izazvanoj odronom na polju E.

Nedovoljno je bilo ubrzavanje zahteva za prelazak u akcionarsko društvo, nije dovoljno ni to što je procenjena vrednost preduzeća u iznosu od 3,1 milijarde evra ispod nivoa svake ekonomske opravdanosti (procenjena vrednost 2011. godine, tada jedinstvenog JP EPS-a, bila je 14,6 milijardi evra), ne, nego mora još da se obara kredibilitet preduzeća. Kako to da se uradi? Pa, najlakše je širenjem lažne slike o preduzeću, ionako u javnosti ocrnjenom, pa se sa najvišeg mesta u etar pusti informacija: “Ugroženo snabdevanje strujom… Proizvodnja uglja manja za 30 odsto…”, što bi trebalo da znači: “Ne vredi, ipak su Ana, Siniša i Aca bili u pravu sa angažovanjem Norvežana… Narode moj, ništa ne znaš, ništa ne vrediš, a i ovaj EPS nam samo otežava da se mi lepo i skupo snabdevamo električnom energijom, a i Aca se ljuti što nije mogao da kopa taj litijum. Ajde, onda, da lepo prodamo EPS… Ma, šta da prodamo, mi to treba da poklonimo.”

U danu kada je ova izjava ugledala svetlost dana, JP EPS je izvezao 9000 megavata i ostvario čistu zaradu od 700.000 evra.

Građani su vlasnici JP EPS-a. Hoće li i ostati?