Inkluzija
LEPI TRENUCI NJIHOVIH ŽIVOTA: Učenici programa “Muzika nade”
Foto: Roger production
U njihovim cipelama
“Siromaštvo na decu ostavlja duboke posledice. Smatraju da su nevidljivi, nebitni, da ih niko ne primećuje i da ne zaslužuju ljubav. Za njih je muziciranje način da shvate da vrede, da mogu da postignu mnogo, čak mnogo više nego što su i sami očekivali” – Đurđa Papazoglu, direktorka programa “Muzika nade”
“Skoro sam doživela da devojčica Romkinja ne zna kad je rođena, ni tačan datum, ni godišnje doba. Sećam se tačno tog razgovora, pitali smo je kad je rođena, skroz se zbunila, rekla je da misli da tada pada sneg, ali nije bila sigurna. Zove se Monika”, ispričala mi je jednom prilikom studentkinja psihologije. Činjenica je da izuzetno veliki procenat romske dece žive u porodicama koje nemaju stalno boravište, žive neuslovno u neformalnim naseljima i pripadaju kategoriji apsolutnog siromaštva – njihove porodice ne privređuju više od 12.000 dinara mesečno.
U zemunskoj OŠ “Branko Pešić”, koju pohađaju romska deca, realizuje se projekat “Muzika nade”, čiji je cilj socijalna inkluzija i razvoj dece kroz muziku. Ovo je jedinstven program u Srbiji, nastao u partnerstvu sa EI Sistema programom, koji je UNESCO proglasio za najbolji socijalno-inkluzivni program na svetu. Đurđa Papazoglu, izvršna i umetnička direktorka programa, pedagog i pijanistkinja, kaže da je kroz ovaj program prošlo više od 2.500 dece u jedanaest gradova Srbije. Program “Muzika nade” je pokrenula organizacija Music Art Project (MAP). Program je besplatan i nije selektivan u prijemu, samim tim je dostupan i deci iz ugroženih zajednica, naročito onoj koja su pogođena siromaštvom, bez roditeljskog staranja, deci samohranih roditelja, primaocima socijalne pomoći, interno raseljenim licima i migrantima.
“Deca sa kojom radimo u OŠ ‘Branko Pešić’ dolaze iz porodica interno raseljenih lica, koje se nisu snašle u talasu iseljenja sa Kosova. Te su porodice svoju sreću mahom tražile po evropskim državama iz kojih su redovno vraćane. Sve te traume njihova deca nose sa sobom, bez želja, iako su njihove potrebe tu. Samo ih ona više, vrlo često, ni ne pokazuju niti znaju da ih imaju”, kaže Đurđa Papazoglu.
Toliko smo stigle da pričamo i direktorka me je uvela u učionicu gde su me čekale tri devojčice sa kahonima, udaračkim instrumentima iz Latinske Amerike: Mimoza Alija (13), Selma Sulja (11) i Valentina Trajković (15).
Valentina je najduže u programu i mentorski radi u udaračkoj sekciji sa mlađim učenicima te škole. Sve tri pevaju u horu, a sad hvataju ritam na perkusionističkim instrumentima. Kažu da bi volele da imaju više instrumenata, bila je tu i violina dok nastavnica muzike nije otišla na porodiljsko bolovanje. Valentina ide i na časove glume i mašta da postane pevačica i glumica. Mimoza kaže da im je lepo u muzičkoj radionici, da su kao mala porodica koju je spojila muzika. Možda su na početku bile malo uzdržane da govore za novine, nije dugo trajalo, raspričale su se gde su sve nastupale sa horom: u Narodnom pozorištu u operi “Deca” Milene Marković, gde pevaju četiri od sedamnaest songova, u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine 2021. godine (to im je bilo najbolje, kako navode), u Dorćol placu…
U projektu ih je šezdesetak, uzrasta od 8 do 19 godina, ovi stariji su mentori, sastaju se tri puta nedeljno. Razgovaraju na srpskom, romskom, albanskom, ponekad i na jezicima zemalja u kojima su boravili sa roditeljima u potrazi za hlebom. Od 2021. godine sa njima radi Aleksandar Radulović, perkusionista Beogradske filharmonije, koji ih uči tehnikama i ritmovima na instrumentima poput konga, kahona, daira i šejkera. U saradnji sa Radulovićem, starija grupa je komponovala pesmu “Đulijan”. Profesorka Radmila Knežević, čelistkinja, uči ih pevanju i notama. Kaže da su deca sama pisala tekst na muziku po svom izboru i to je bila pesma Shape of You Eda Širana. Nazvali su je “Pesma o ljubavi”, a zvuči kao neka vrsta himne na tarabukama, kombinacija balkanske etno muzike i latino ritmova.
Na sceni u sali postavljeno je desetak kahona i deca su polako pristizala i sedala uz instrumente. Ritam su davali stariji mentor Aleksandar Trajković i Đurđa Papazoglu. “Škola je njihovo utočište u kojem ih požrtvovano pedagozi i nastavnici muzike uče da ojačaju ne samo svoja znanja, već i odnos prema svetu. Tačnije da se otvore, poveruju u saradnju, nauče da jasno komuniciraju svoje potrebe i poveruju da su jednaki. Jer oni, iako bi trebalo da to jesu, stalno su demantovani”, objašnjava direktorka programa.
Program “Muzika nade” organizuje saradnju dece sa okolnim školama, i muzičkim i osnovnim, da bi razvili odnos jedni prema drugima. “Ideja je da se integracija odigra postupno jer prebrzo ubacivanje dece u sistem koji ne pruža dobrodošlicu ne daje održive rezultate. Ta deca se ponovo vrate ulici ne verujući u školu koja bi trebalo da im je mesto koje ih osnažuje. A ne veruju ni njihovi roditelji, jer su i sami bez završenih škola iz kategorije nekvalifikovane radne snage.”
Program zajedno sa školom ima zadatak da preko deteta izgradi i čvrstu vezu sa porodicom menjajući na taj način njene navike. “Na primer, da koliko god je to moguće odagna ideju o ugovorenim dečjim brakovima, ne osuđujući, ali opet insistirajući na dečjim pravima i neprihvatljivosti takve prakse. Tako da se, kad je to slučaj sa maloletnom decom ispod 16 godina, roditeljima jasno stavi do znanja, pored edukacije i dece i roditelja, da će se uključiti sva raspoloživa sredstva da se taj brak spreči. Neretko roditelji, majke koje prate malu decu u školu i same ostaju na časovima budući da je ‘Branko Pešić’ po svom osnivanju bila i ostala škola za odrasle, kroz program ‘Druga šansa’, koja je od dolaska raseljenih lica sa Kosova postala i osnovna škola za svu nesnađenu decu. ‘Muzika nade’ pomaže deci da odu korak dalje, koji ih izvlači iz apatije i depresije. Uči ih saradnji, budi inventivnost, muzikom im pomaže da se oslobode od mnogobrojnih trauma koje su uskladištene u njihovim malim telima. Zbog tih istih trauma se teže koncentrišu i teže postojano uče.”
DA SE OTRGNU I UKLOPE
Ivana Radojević, stručni saradnik i psihoterapeut u programu kaže da rad sa učenicima, čije porodične i životne priče liče na one o kojima bi neko poželeo da napiše knjigu ili scenario za film, traži na prvom mestu veliko strpljenje, prihvatanje i, naravno, poverenje. Stoga, često nije od velike važnosti koje je neko struke. I psiholog i pedagog i defektolog i nastavnik čine vrlo slične stvari u kontaktu sa njima: mogu da podnesu i da se nose sa njihovim najrazličitijim izjavama, mislima, osećanjima i događajima, kao i intenzitetom istih. “Olakšavajuća okolnost je i ta što ih ne ocenjuju i ne borave u učionici, pa su mladi spremniji da se povežu sa nama. Učenici vole da dolaze na razgovore u četiri oka, a mi volimo kada oni imaju poverenja u nas. Problemi sa kojima se najčešće srećemo vezani su za rešavanje konflikata, najpre sa roditeljima, a onda i sa drugima. Tu su i unutrašnji konflikti koji postoje između potrebe da zadovolje zahteve tradicije, odnosno potrebe roditelja, i potrebe da se otrgnu i uklope u savremene društvene tokove koji se suprotstavljaju tradiciji. Problemi zbog kojih su pod stresom u vezi su sa njihovim nedovoljno zrelim strukturama ličnosti i nepovoljnim uslovima života, nasleđenim stilovima ponašanja i kulturološkim razlikama. Skloni su defanzivnom ponašanju i sirovom pražnjenju emocija kao načinima kojima rešavaju sukobe. Strahuju od osude, odbacivanja, poniženja i kazne”, smatra psihoterapeut Ivana Radojević.
Dodaje da je za napredak romske dece ključno kontinuirano ohrabrivanje kroz školovanje i tokom života. “Ohrabrivanje ima više faza, koje se kreću od stvaranja bliske veze, iskrene zainteresovanosti za dete, praćenja ponašanja, planiranja aktivnosti, odvijanja aktivnosti kroz pokušaje i greške, disciplinovano susretanje sa detetom, rad sa njegovim okruženjem, pažljivim sprovođenjem pohvala i nagrada, preispitivanjem motiva, ciljeva i metoda rada i pažljivim nuđenjem saveta i sugestija.” Prema njenim rečima, roditelji brzo steknu poverenje i prepoznaju dobronamernost, ali to nekad poprimi dimenzije prepuštanja velikog dela svoje odgovornosti na škole, oslobađajući sebe od stresa, angažovanja i obaveza. “Tada smo prinuđeni da prihvatimo stanje stvari koje govori o njihovoj nespremnosti i manjem kapacitetu za saradnju i promenu, a mi odradimo ono što možemo: usmeravamo, bodrimo, saosećamo i slavimo male i velike uspehe, kako njihove, tako i naše.”
SVEST O SEBI I PROSTORU U KOJEM SE NALAZE
Metodologija pevanja je usaglašena sa evropski poznatim pedagozima i institucijama, kao što je metoda dirigenta Hora bečkih dečaka Geralda Wirtha ili perkusionista sa univerziteta u Španiji. Program je u školi razvio prvobitno perkusionistički ansambl i vođen je iskusnom palicom Aleksandra Radulovića, perkusioniste Beogradske filharmonije. Pored perkusija, deca uče i muzičku pismenost i hor. “Želja nam je da škola ima svoj orkestar i ustanovi saradnju sa drugom beogradskom decom koja u Zemunu i Beogradu muziciraju. Takva saradnja se ostvarivala kroz letnje kampove (2021) u okviru evropskog projekta ‘Sutra počinje danas’, ali i kroz manje inicijative izuzetnih profesora drugih beogradskih muzičkih škola”, kaže direktorka programa.
Radmila Knežević, čelistkinja, priključila se programu pre nekoliko meseci i pored muzike, uči decu redovnosti, upornosti, strpljivosti i preuzimanju odgovornosti. “Deci govorim da ne mogu odmah da skoče šest metara uvis kao Sergej Bupka, da moraju da nauče da budu svesni sebe i prostora u kojem se nalaze.” Ako im ne ide od starta, nastavlja učiteljica muzike, obuzima ih osećaj sramote i apriori su protiv. Ali, kako što se videlo na sceni gde su grupno svirali, dete koje bi reklo da ne ume da svira, uz malo ohrabrenja i podrške, selo je za instrument i uhvatilo ritam nakon nekoliko pokušaja.
Direktorka programa naglašava kako je važno da zajednica proba da se stavi u “njihove cipele” i zamisli posledice koje imaju deca čiji roditelji žive pod permanentnim stresom finansijske neizvesnosti, koji zbog toga nisu u mogućnosti da zadovolje njihove emotivne potrebe. Oni žive u stanju stalne odbačenosti koja je pored činjenice da su siromašni, pojačana i njihovom bojom kože. “Siromaštvo na decu ostavlja duboke posledice. Smatraju da su nevidljivi, nebitni, da ih niko ne primećuje i da ne zaslužuju ljubav. Za njih je muziciranje način da shvate da vrede, da mogu da postignu mnogo, čak mnogo više nego što su i sami očekivali.”
U zemunskoj OŠ “Branko Pešić”, koju pohađaju romska deca, realizuje se projekat “Muzika nade”, čiji je cilj socijalna inkluzija i razvoj dece kroz muziku. Ovo je jedinstven program u Srbiji, nastao u partnerstvu sa EI Sistema programom, koji je UNESCO proglasio za najbolji socijalno-inkluzivni program na svetu. Đurđa Papazoglu, izvršna i umetnička direktorka programa, pedagog i pijanistkinja, kaže da je kroz ovaj program prošlo više od 2.500 dece u jedanaest gradova Srbije. Program “Muzika nade” je pokrenula organizacija Music Art Project (MAP). Program je besplatan i nije selektivan u prijemu, samim tim je dostupan i deci iz ugroženih zajednica, naročito onoj koja su pogođena siromaštvom, bez roditeljskog staranja, deci samohranih roditelja, primaocima socijalne pomoći, interno raseljenim licima i migrantima.
“Deca sa kojom radimo u OŠ ‘Branko Pešić’ dolaze iz porodica interno raseljenih lica, koje se nisu snašle u talasu iseljenja sa Kosova. Te su porodice svoju sreću mahom tražile po evropskim državama iz kojih su redovno vraćane. Sve te traume njihova deca nose sa sobom, bez želja, iako su njihove potrebe tu. Samo ih ona više, vrlo često, ni ne pokazuju niti znaju da ih imaju”, kaže Đurđa Papazoglu.
Toliko smo stigle da pričamo i direktorka me je uvela u učionicu gde su me čekale tri devojčice sa kahonima, udaračkim instrumentima iz Latinske Amerike: Mimoza Alija (13), Selma Sulja (11) i Valentina Trajković (15).
Valentina je najduže u programu i mentorski radi u udaračkoj sekciji sa mlađim učenicima te škole. Sve tri pevaju u horu, a sad hvataju ritam na perkusionističkim instrumentima. Kažu da bi volele da imaju više instrumenata, bila je tu i violina dok nastavnica muzike nije otišla na porodiljsko bolovanje. Valentina ide i na časove glume i mašta da postane pevačica i glumica. Mimoza kaže da im je lepo u muzičkoj radionici, da su kao mala porodica koju je spojila muzika. Možda su na početku bile malo uzdržane da govore za novine, nije dugo trajalo, raspričale su se gde su sve nastupale sa horom: u Narodnom pozorištu u operi “Deca” Milene Marković, gde pevaju četiri od sedamnaest songova, u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine 2021. godine (to im je bilo najbolje, kako navode), u Dorćol placu…
U projektu ih je šezdesetak, uzrasta od 8 do 19 godina, ovi stariji su mentori, sastaju se tri puta nedeljno. Razgovaraju na srpskom, romskom, albanskom, ponekad i na jezicima zemalja u kojima su boravili sa roditeljima u potrazi za hlebom. Od 2021. godine sa njima radi Aleksandar Radulović, perkusionista Beogradske filharmonije, koji ih uči tehnikama i ritmovima na instrumentima poput konga, kahona, daira i šejkera. U saradnji sa Radulovićem, starija grupa je komponovala pesmu “Đulijan”. Profesorka Radmila Knežević, čelistkinja, uči ih pevanju i notama. Kaže da su deca sama pisala tekst na muziku po svom izboru i to je bila pesma Shape of You Eda Širana. Nazvali su je “Pesma o ljubavi”, a zvuči kao neka vrsta himne na tarabukama, kombinacija balkanske etno muzike i latino ritmova.
Na sceni u sali postavljeno je desetak kahona i deca su polako pristizala i sedala uz instrumente. Ritam su davali stariji mentor Aleksandar Trajković i Đurđa Papazoglu. “Škola je njihovo utočište u kojem ih požrtvovano pedagozi i nastavnici muzike uče da ojačaju ne samo svoja znanja, već i odnos prema svetu. Tačnije da se otvore, poveruju u saradnju, nauče da jasno komuniciraju svoje potrebe i poveruju da su jednaki. Jer oni, iako bi trebalo da to jesu, stalno su demantovani”, objašnjava direktorka programa.
Program “Muzika nade” organizuje saradnju dece sa okolnim školama, i muzičkim i osnovnim, da bi razvili odnos jedni prema drugima. “Ideja je da se integracija odigra postupno jer prebrzo ubacivanje dece u sistem koji ne pruža dobrodošlicu ne daje održive rezultate. Ta deca se ponovo vrate ulici ne verujući u školu koja bi trebalo da im je mesto koje ih osnažuje. A ne veruju ni njihovi roditelji, jer su i sami bez završenih škola iz kategorije nekvalifikovane radne snage.”
Program zajedno sa školom ima zadatak da preko deteta izgradi i čvrstu vezu sa porodicom menjajući na taj način njene navike. “Na primer, da koliko god je to moguće odagna ideju o ugovorenim dečjim brakovima, ne osuđujući, ali opet insistirajući na dečjim pravima i neprihvatljivosti takve prakse. Tako da se, kad je to slučaj sa maloletnom decom ispod 16 godina, roditeljima jasno stavi do znanja, pored edukacije i dece i roditelja, da će se uključiti sva raspoloživa sredstva da se taj brak spreči. Neretko roditelji, majke koje prate malu decu u školu i same ostaju na časovima budući da je ‘Branko Pešić’ po svom osnivanju bila i ostala škola za odrasle, kroz program ‘Druga šansa’, koja je od dolaska raseljenih lica sa Kosova postala i osnovna škola za svu nesnađenu decu. ‘Muzika nade’ pomaže deci da odu korak dalje, koji ih izvlači iz apatije i depresije. Uči ih saradnji, budi inventivnost, muzikom im pomaže da se oslobode od mnogobrojnih trauma koje su uskladištene u njihovim malim telima. Zbog tih istih trauma se teže koncentrišu i teže postojano uče.”
DA SE OTRGNU I UKLOPE
Ivana Radojević, stručni saradnik i psihoterapeut u programu kaže da rad sa učenicima, čije porodične i životne priče liče na one o kojima bi neko poželeo da napiše knjigu ili scenario za film, traži na prvom mestu veliko strpljenje, prihvatanje i, naravno, poverenje. Stoga, često nije od velike važnosti koje je neko struke. I psiholog i pedagog i defektolog i nastavnik čine vrlo slične stvari u kontaktu sa njima: mogu da podnesu i da se nose sa njihovim najrazličitijim izjavama, mislima, osećanjima i događajima, kao i intenzitetom istih. “Olakšavajuća okolnost je i ta što ih ne ocenjuju i ne borave u učionici, pa su mladi spremniji da se povežu sa nama. Učenici vole da dolaze na razgovore u četiri oka, a mi volimo kada oni imaju poverenja u nas. Problemi sa kojima se najčešće srećemo vezani su za rešavanje konflikata, najpre sa roditeljima, a onda i sa drugima. Tu su i unutrašnji konflikti koji postoje između potrebe da zadovolje zahteve tradicije, odnosno potrebe roditelja, i potrebe da se otrgnu i uklope u savremene društvene tokove koji se suprotstavljaju tradiciji. Problemi zbog kojih su pod stresom u vezi su sa njihovim nedovoljno zrelim strukturama ličnosti i nepovoljnim uslovima života, nasleđenim stilovima ponašanja i kulturološkim razlikama. Skloni su defanzivnom ponašanju i sirovom pražnjenju emocija kao načinima kojima rešavaju sukobe. Strahuju od osude, odbacivanja, poniženja i kazne”, smatra psihoterapeut Ivana Radojević.
Dodaje da je za napredak romske dece ključno kontinuirano ohrabrivanje kroz školovanje i tokom života. “Ohrabrivanje ima više faza, koje se kreću od stvaranja bliske veze, iskrene zainteresovanosti za dete, praćenja ponašanja, planiranja aktivnosti, odvijanja aktivnosti kroz pokušaje i greške, disciplinovano susretanje sa detetom, rad sa njegovim okruženjem, pažljivim sprovođenjem pohvala i nagrada, preispitivanjem motiva, ciljeva i metoda rada i pažljivim nuđenjem saveta i sugestija.” Prema njenim rečima, roditelji brzo steknu poverenje i prepoznaju dobronamernost, ali to nekad poprimi dimenzije prepuštanja velikog dela svoje odgovornosti na škole, oslobađajući sebe od stresa, angažovanja i obaveza. “Tada smo prinuđeni da prihvatimo stanje stvari koje govori o njihovoj nespremnosti i manjem kapacitetu za saradnju i promenu, a mi odradimo ono što možemo: usmeravamo, bodrimo, saosećamo i slavimo male i velike uspehe, kako njihove, tako i naše.”
SVEST O SEBI I PROSTORU U KOJEM SE NALAZE
Metodologija pevanja je usaglašena sa evropski poznatim pedagozima i institucijama, kao što je metoda dirigenta Hora bečkih dečaka Geralda Wirtha ili perkusionista sa univerziteta u Španiji. Program je u školi razvio prvobitno perkusionistički ansambl i vođen je iskusnom palicom Aleksandra Radulovića, perkusioniste Beogradske filharmonije. Pored perkusija, deca uče i muzičku pismenost i hor. “Želja nam je da škola ima svoj orkestar i ustanovi saradnju sa drugom beogradskom decom koja u Zemunu i Beogradu muziciraju. Takva saradnja se ostvarivala kroz letnje kampove (2021) u okviru evropskog projekta ‘Sutra počinje danas’, ali i kroz manje inicijative izuzetnih profesora drugih beogradskih muzičkih škola”, kaže direktorka programa.
Radmila Knežević, čelistkinja, priključila se programu pre nekoliko meseci i pored muzike, uči decu redovnosti, upornosti, strpljivosti i preuzimanju odgovornosti. “Deci govorim da ne mogu odmah da skoče šest metara uvis kao Sergej Bupka, da moraju da nauče da budu svesni sebe i prostora u kojem se nalaze.” Ako im ne ide od starta, nastavlja učiteljica muzike, obuzima ih osećaj sramote i apriori su protiv. Ali, kako što se videlo na sceni gde su grupno svirali, dete koje bi reklo da ne ume da svira, uz malo ohrabrenja i podrške, selo je za instrument i uhvatilo ritam nakon nekoliko pokušaja.
Direktorka programa naglašava kako je važno da zajednica proba da se stavi u “njihove cipele” i zamisli posledice koje imaju deca čiji roditelji žive pod permanentnim stresom finansijske neizvesnosti, koji zbog toga nisu u mogućnosti da zadovolje njihove emotivne potrebe. Oni žive u stanju stalne odbačenosti koja je pored činjenice da su siromašni, pojačana i njihovom bojom kože. “Siromaštvo na decu ostavlja duboke posledice. Smatraju da su nevidljivi, nebitni, da ih niko ne primećuje i da ne zaslužuju ljubav. Za njih je muziciranje način da shvate da vrede, da mogu da postignu mnogo, čak mnogo više nego što su i sami očekivali.”
