Agon Malići, politički analitičar sa Kosova, prilično je skeptičan prema razgovorima u Vašingtonu i dometima postignutih sporazuma. Iz ugla Prištine, on ne vidi neku posebnu korist, osim izraelskog priznanja Kosova. Sa druge strane, misli da je postignut maksimum s obzirom da je kosovski premijer Hoti otputovao u SAD sa ograničenim političkim legitimitetom, ali i da za Trampovu administraciju nije u prvom planu bio region, već uklapanje Kosova i Srbije u ciljeve američke spoljne politike.

"VREME": Kako ocenjujete pregovore u Vašingtonu?

AGON MALIĆI: Pregovori su, generalno gledano, bili jako čudni i vođeni više po Trampovoj agendi, nego što su predstavljali traženje nekog strateškog rešenja za region. Postojao je potencijal za značajniji pomak jer ovakvog nivoa interesovanja od američke strane nije bilo decenijama, ali pozicije aktera su previše udaljene i asimetrične po pitanju političke težine lidera da bi moglo doći do nekog sporazuma.

Srbija, pa čak i deo međunarodne zajednice, očekuje nekakav kompromis od Kosova u zamenu za priznanje, a na Kosovu konsenzus za tako nešto ne postoji. Sve to je imalo za posledicu da je dokument ostavio najvažnije stvari, one političke, kakve su bile do sada, otvorio principijelno neke nove obaveze poput mini Šengena, investicija, ali sve to može da se izbriše posle novembra i da taj papir praktično postane nevažeći.

Na kraju krajeva, jedine konkretne stvari koje su proizašle iz vašingtonskih pregovora su priznanje Kosova od strane Izraela, ali i geopolitičke tenzije za Srbiju prvenstveno sa Kinom i Rusijom, ali i sa EU, zbog obaveza iz tog dokumenta. Potpisani sporazumi se manje odnose na normalizaciju odnosa Kosova i Srbije, a više se vodilo računa o uklapanju obe države u spoljnu politiku Trampove administracije.

Neko bi rekao da se poboljšala klima za dijalog u okviru EU, ali mislim da je najveći uspeh Vučića to što je skinuo sa sebe pritisak i sada može, a mislim i da hoće, da odugovlači dijalog u okviru EU, znajući da brzo priznanje Kosova nije uopšte na agendi. Verujem da će Vučić i dalje da jaše na kosovskoj temi da bi dobijao podršku sa Zapada, i da mu se to sada omogućilo.

Šta mislite o dokumentu koji je potpisao Hoti?

Sa kosovske strane je bilo važno da ne bude nikakvog postupka u smislu osporavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Dokument koji je Hoti potpisao je u skladu sa ustavnim okvirima, pa i sa političkim legitimitetom i moći koji on ima u ovom trenutku, a kosovski premijer nema prostora za neki kompromis.

Čak i za tačku oko jezera Gazivode, u kojoj se predviđaju neke zajedničke obaveze Kosova i Srbije, u kosovskoj delegaciji je bilo tenzija i pretnji od strane Haradinaja da će izaći iz koalicije. Bilo je dramatično, i to u trenutku dok se delegacija pripremala da krene na sastanak. Na kraju je rečeno da je ta tačka izmenjena iako ima različitih interpretacija. Za Hotija je bilo važno da ode u SAD i da kaže da ga u Vašingtonu nisu čekali sa "noževima nad mapama", kako je predviđao Albin Kurti kad mu se raspala vlada, pa i da dokaže da su relacije Kosova i SAD stabilizovane.

Priznanje od strane Izraela veoma je značajan dobitak ne samo zbog njihove moći, nego prvenstveno zbog toga što Izrael spada u onu kategoriju država koje i same imaju teritorijalne probleme sa Palestinom, pa zbog toga nisu priznavale kosovsku državnost. U tom smislu, za Hotija ovo nije bio neuspeh. Za mnoge, pa i za mene, ipak postoji neka vrsta nesaglasnosti sa krajnjim rezultatom jer Hoti je stalno spominjao priznanje kao jedini rezultat procesa, ali od toga ništa nije bilo. Sad su ta očekivanja usmerena na Brisel, a prema tom procesu ljudi na Kosovu su veoma skeptični.

Ima li pobednika i gubitnika posle ovih sporazuma? Prema zvaničnim izjavama, i Hoti i Vučić su zadovoljni sporazumom. Šta nam to govori?

To govori da je ovaj dogovor dao ponešto obema stranama da "prodaju" domaćoj javnosti, posebno u PR perspektivi, a u stvari nije rešio problem. Vučić ima tu priču da je otišao u Vašington i nije pristao na priznanje Kosova. Hoti insistira da je ovo korak ka priznanju i da je dobio priznanje od Izraela. Obojica kažu da ćemo dobiti investicije. Politički, Vučić je na dobitku jer otvara novu perspektivu odnosa sa SAD i može nastaviti da ucenjuje Evropu. Teško je sad zamisliti da će mu neko zameriti stanje demokratije u Srbiji. Hoti je, takođe, popravio malo svoj rejting i status, ali koalicija mu ostaje i dalje nestabilna.

Šta ovaj sporazum konkretno donosi Kosovu, a šta Srbiji?

Kosovu donosi priznanje Izraela, što je jedina konkretna stvar u celom dogovoru. Za Srbiju je dobitak da dogovor zamrzava trenutni međunarodni balans snaga sa moratorijumom o priznanjima, iako se, prema mom tumačenju, Kosovu ne osporava mogućnost dobitka bilateralnih priznanja poput Izraela, već moratorijum važi samo za međunarodne organizacije.

Srbija je takođe prvi put dobila zalaganje Kosova za mini Šengen, prema kome na Kosovu postoji velika skepsa, ali nisam siguran kakav je to dobitak kada je jasno da Kosovo tu neće ući bez priznanja. Ipak, mislim da Srbija dobija najviše time što poboljšava i normalizuje odnose sa SAD, a uspela je i da ukine pritisak za priznanje i opet je premestila dijalog u EU, gde je taj pritisak manji ili ne postoji.

Predsednik Vučić je izjavio da je u prvobitnoj verziji sporazuma postojala tačka 10, kojom je bilo predviđeno obostrano priznanje Srbije i Kosova, kao i da je ova tačka izbačena na zahtev srpske delegacije. Grenel je to kasnije demantovao. Ipak, da li se na Kosovu očekivalo da u Vašingtonu može doći do međusobnog priznanja?

Mislim da je malo ko to očekivao, posebno oni koji razumeju ceo proces. Znalo se da bi do priznanja moglo doći samo nekakvim kompromisom od strane Kosova, a Kosovo za takav kompromis nije spremno i neće biti spremno, već se očekuje da Srbiji priznanje Kosova na nekakav način kompenzuje međunarodna zajednica.

Morate razumeti da je za Kosovo Ahtisarijev plan već bio kompromis, i to ljudi u Srbiji zaboravljaju. Znači Albanci, većina od 90 odsto, pristali su 2008. posle dve godine dijaloga sa Srbijom, da država bude multietnična, sa neutralnim simbolima, sa visokim nivoom decentralizacije, garantovanim mandatima za manjine u Skupštini, ustavnim vetom za manjine, pa i zabranom da se ujedini sa Albanijom. To su bili kompromisi koje je Kosovo teško progutalo i skoro deceniju smo se bavili tenzijama jer su mnogi osporavali takav kompromis. Ali to je bila cena koju je vredelo platiti za podršku Zapada i za međunarodno priznanje jer je, ipak, koliko god bio problematičan, taj Ahtisarijev plan omogućio unitarnu i funkcionalnu državu.

Kad je Kosovo pristalo na dijalog u okviru EU, kao jedini način da se na Srbiju napravi pritisak, očekivanje je bilo da će EU nezadovoljstvo Srbije kompenzovati prijemom u članstvo, ali zbog usporavanja tog procesa i geopolitičkih prilika, kompromis se sada traži od nas. Kosovo, međutim, praktično nema prostora za veći kompromis od onog koji je učinjen Ahtisarijevim planom, i to je glavni razlog za veoma polarizovanu političku scenu.

Neki bi se složili sa razmenom teritorija ili za zajednicu srpskih opština, ali istraživanja pokazuju da su to manjinski stavovi i da velika većina nije spremna ni za jedno od tih rešenja, i da upravo zbog tih tema veoma lako padaju vlade.

U nekim političkim krugovima u Prištini sporazum u Vašingtonu se ocenjuje kao nepovoljan za Kosovo. Šta se zamera sporazumu? Kako vi ocenjujete te primedbe?

Tu su dve vrste primedbi. Prva je ona od strane analitičara, poput mene, koji u principu nemaju ništa protiv dogovora i dogovaranja, ali su skeptični o tome koliko mogu elementi dogovora da se implementiraju i koliko ovakav dogovor bez političke težine pomaže kosovskoj poziciji u ovom trenutku.

A druga je ona koja dolazi od strane opozicije koja, kao prvo, ima primedbu da nije bilo priznanja kako se obećavalo. Druga primedba opozicije je u vezi sa mini Šengenom na koji se na Kosovu gleda kao povratak u Jugoslaviju, sa kojom na Kosovu ogromna većina ne želi da ima nikakve veze. Treća primedba je u vezi sa Gazivodama, jer dokument predviđa da Kosovo i Srbija na neki način zajednički upotrebljavaju resurs koji pripada Kosovu. Najveće kritike i frustracije su u tome što je na Kosovu ove godine pala jedna popularna, Kurtijeva vlada zbog pritiska u vezi sa dijalogom, a sada ispada da nema tog obećanog rezultata za koji su LDK, pa i Tači, govorili da Kurti blokira.

To su uglavnom percepcije većeg dela opozicije, koje ja ne delim u potpunosti. Mini Šengen nema šanse da prođe bez priznanja, tako da bi to Kosovo moralo upotrebiti kao uslov. Konačna formulacija sa Gazivodama je takva da nema nikakvih obaveza da se sarađuje sa Srbijom, već sa SAD. A o kritikama o padu Kurtijeve vlade, mislim da je Kurti mogao i imao prostora da sam predvodi ovaj dijalog, da ne drži antagonistički stav prema SAD i da rizikuje posledice prema Kosovu, ali je kalkulisao da mu je možda politički bolje da ne sarađuje sa Tačijem, da se vrati u opoziciju i politički raste, što i jeste slučaj ako se veruje istraživanjima.

Da li se i šta menja u međunarodnom položaju Kosova posle vašingtonskih sporazuma?

Ništa značajno. Simbolično, veoma je važno priznanje od Izraela, ali Kosovu su potrebnija priznanja od pet članica EU i četiri evropske zemalja iz NATO. Zbog tih nepriznanja Kosovo ne može ići napred ni jedan korak u integracijama, dok Srbija može da čeka koliko god hoće i da odugovlači. Trenutno, za Kosovo su važnije te evropske države od Rusije.

Njihovi stavovi čine našu pregovaračku poziciju veoma teškom jer preko njih Srbija blokira naš evropski i NATO put, i ta njihova pozicija ukorenila je stanje izolacije koje otvara veoma ozbiljne bezbednosne probleme. Kosovo u ovom trenutku realno nema evropsku perspektivu, pa se zbog toga sve više oslanja na SAD i na bilateralne odnose. Priznanje od strane Izraela i otvaranje ambasade u Jerusalimu još više udaljava Kosovo od EU. Ako se za godinu dana Kosovu ne otvori put za NATO i EU od strane evropskih zemalja koje nas ne priznaju, i posebno ako Tramp osvoji drugi mandat, postoji mogućnost da se Kosovo razvije u totalno drugačijem pravcu od regiona, kao neki novi Izrael na Balkanu, neutralan prema EU i fokusiran na bilateralne odnose sa SAD, Britanijom, Turskom, pa sad možda i Izraelom.

Kakve posledice na međusobne odnose Prištine i Beograda imaju pregovori u Vašingtonu?

U tom smislu, to možda malo pomaže jer smiruje tenzije. To se primetilo i zajedničkom izjavom Hotija i Vučića u Briselu, ali ja ne verujem u interesovanje Vučića za dogovor i mislim da je ovo sada sve u svrhu kreiranja pozitivnih percepcija kod međunarodne zajednice. On će sve uraditi da se proces pregovora raspadne da bi i dalje jahao na ovoj temi, a u tome će mu najverovatnije pomoći i kosovska politička scena, sa novim krizama koje mogu početi ovih meseci kada treba da se izglasa novi predsednik. I kod nas postoji ta politička klasa koja ne zna kako bi živela da ne postoji pretnja od Srbije i mogućnost prodavanja patriotizma.

Kako ocenjujete upadljivo ćutanje Brisela na razgovore u Vašingtonu?

Brisel je možda primetio ili znao da tu nema nečeg ozbiljnog.

Jesmo li posle Vašingtona bliže ili dalje od konačnog dogovora Srbije i Kosova? Očekujete li da će vašingtonski sporazumi ubrzati ili usporiti briselski dijalog, odnosno potpisivanje i političkog sporazuma?

Ako na kraju bude dogovora u okviru EU sledećih meseci, onda bismo mogli reći da je ovaj vašingtonski pritisak, ipak, imao ključnu ulogu jer je probudio EU iz višegodišnje letargije. Skeptičan sam, međutim, da će biti nekakvog prodora, iako ne isključujem iznenađenja.

Mislim da sada ključnu ulogu nema Brisel, već Pariz i Berlin, i da od toga da li će oni imati volju da daju procesu politički impuls koji je do sada davao Vašington mnogo toga zavisi. Lično mislim da će im, ipak, "ispasti lopta iz ruku" jer se opet bave velikim brojem kriza odjednom, pa će Balkan opet skliznuti sa liste prioriteta. Mislim da posebno u Parizu ne postoji nekakav veliki interes za rešavanje problema u regionu, jer bi to dalo zamah evropskim integracijama koje Pariz ne želi. Mislim da Evropa neće moći sama da dođe do potpisivanja konačnog sporazuma bez američkog pritiska i podrške. Svaki veliki pomak u regionu je uvek bio moguć zajedničkim radom, a za to treba da se sačeka nova američka administracija i njen pristup prema regionu.