Nije da vas se to nešto tiče, ali moram da kažem: oduvek strasno mrzim "literaturu za decu". A najviše sam je mrzeo kad sam i sam bio dete, to jest, stvorenje viđeno za žrtvu te strašne pojave. Neoprezan susret s njom, uostalom, jedna je od mojih većih trauma, a to što zbog nje ipak nisam trajno omrznuo vaskoliku literaturu, to što sam ipak ostao Čitalac, mogu zahvaliti samo sopstvenoj snalažljivosti: kada mi bezdušne i surove tetke bibliotekarke nisu dale da pozajmljujem knjige iz normalnog odeljenja (onog "za odrasle"), valjda zato da me ne pokvare, naprosto sam u biblioteku učlanio sopstvenog oca, pa sam normalne knjige legalno uzimao, tobož’ u njegovo ime, jer on nema kade, pa k’o biva šalje mene da vršljam među policama. Hja, mislim da nikada nije ni saznao da je nekoliko leta bio član te biblioteke…

Šta je to zbog čega je "književnost za decu" – čast izuzecima, dakako – tako duboko odvratna, tako iskonski grozna, zapravo, tako nepodnošljivo antiliterarna? To je njena manje ili više eksplicitna poučitelnost. Njeno nadobudno priseravanje mladom ljudskom biću, njeno preteće mahanje prstom osetljivome detetu da ima biti "dobro", inače će mu se desiti Nešto Strašno. Dakle, ta se poučitelnost može nekako još i otrpeti kada se čitajućem podmlatku propovedaju neke, recimo, neupitne opšte etičke vrednosti, ali, koliko je samo papira namrčeno ne bi li se sirotome čeljadetu utuvilo u glavu da ima da bude poslušno, krotko i dobro po jednoznačno filistarskim, malograđanskim standardima? Svaka dobra literatura u bitnom je smislu veća od života; literatura "za decu" – ponovo: čast izuzecima – od njega je uvredljivo manja, jer ga svodi na (banalno i najčešće u osnovi pogrešno) "uputstvo za upotrebu". Nemojte mi samo reći da je to pogled odraslog, da deca to ne prepoznaju i ne vide na taj način. Koješta: svako pametno i senzibilno dete (dakle: svaki budući Čitalac!) beži od glavnine "literature za decu" panično i uporno kao Hogar od sapuna. I prokleto dobro zna šta čini, čak i onda kad možda ne ume razgovetno da objasni zašto.

DŽVANJKANJE I UNJKANJE: Troje blagoslovenih Francuza, An Blanšar, Žan-Bernar Puj i Serž Blok, došlo je na sjajnu ideju – pri tome i odlično realizovanu – da naprave Enciklopediju loših đaka, buntovnika i ostalih genijalaca (prevela Nadežda Đurović; Kreativni centar, Beograd 2008) otvoreno subvertirajući bazične postavke svih onih bezb(r)ojnih kvazipedagoških poema kojima smo u nježnoj dobi krvnički ubijani u pojam – što je na neke od nas ostavilo trajne posledice – a koje su nedužnome detetu džvanjkale i unjkale kao kakav naporni pop, budeći u njemu užasnu strepnju da je život upravo to: neprestani teror Popovanja. Njihovo otkačeno, pametno i duhovito delce prilazi životu i ljudima sa sasvim druge strane, one za koju vi i ja sada, kao već matori ljudi, iz iskustva odlično znamo da je mnogo bliže stvarnosti; oni poručuju da u životu nema preterano čvrstih pravila, a pogotovo to nisu i ne mogu biti (štaviše: ni ne treba da budu!) ona koja postavlja malograđanski um, u svom jalovom naporu da ukalupi sve što živi i diše u svoj skučeni obzor.

Dvadeset i sedam "odrednica" ove razbarušene (anti)enciklopedije bavi se "ranim jadima" dvadeset i sedmoro Znamenitih Ličnosti, vojskovođa i vladara, (te naročito) umetnika i naučnika, međusobno tako različitih da ih vaistinu samo jedna enciklopedija (pa makar i ovakva) može sabrati unutar istih korica. Jer, šta može biti zajedničko Balzaku i Darvinu, Leonardu i Agati Kristi, Napoleonu i Daliju, Linkolnu i Debisiju, Edisonu i Trifou? Ništa, osim činjenice da su svi imali problematičnu, mnogi čak posve beznadežnu mladost. Mnogi su geniji bili propalice i ponavljači, prividni lenjivci i ignoranti, sanjari nezainteresovani za učešće u mučnom adolescentskom takmičenju u socijalnoj prilagodljivosti, mnoge su Nadležna Lica crno na belo opisala kao izgubljene slučajeve od kojih nikada-ništa-neće-biti, neki su se ljuljuškali na rubu zakona, padajući i na onu drugu stranu, mnogima su godine odrastanja i sazrevanja bile jedan veliki, neprekidni šamar društvenom ukusu… O njima, dakle, govori ova knjiga neodoljivog šarma, a govori s mudrom i primerenom mešavinom faktografije i lake, nezlobive ironije, koja uopšte ne sakriva respekt prema njihovoj izuzetnosti; no, pri tome je taj respekt izražen tako da ne izaziva kontraefekat, jer umesto ogavnog klanjanja spomenicima, imamo posla sa simpatičnim prizorima ljudske nesavršenosti – nesavršenosti koja izuzetnima ne oduzima ništa od njihove izuzetnosti.

LUTANJA S HEPIENDOM: Oh, ali, znaaate, da li je sve to vaspitno korisno za našu decuuu? Ne brinite, gospodžo, sve je baš u najboljem redu. Mada sam već rekao šta mislim o "vaspitnoj" literaturi, Enciklopedija loših đaka… zapravo je savršeno pedagoški izbalansirana knjiga, ako vam je već do toga. No, tu se radi o onoj vrsti vaspitnog i spoznajnog oplemenjivanja mladog ljudskog bića koje ćiftinska "pedagogija" ne može da razume, pa da je još tolika, i da (nam) poživi u zdravlju još trista godina. Jer, ono što Enciklopedija… "hoće da kaže" nije da čovek treba naprosto da živi anarhično i impulsivno kao kakvo beslovesno čeljade, pa kud god ga to odvelo, nego samo to da se, štono se veli, duh javlja tamo gde on hoće, i da su putevi spoznaje često čudni i nedokučivi…

Kao i svaki izbor, tako je i ova knjiga podložna prigovorima tipa: zašto nema tog-i-tog? Recimo, meni ovde veoma nedostaje jedan Tomas Man, taj genijalni hanzeatski gospodičić, gimnazijski otpadnik, otac Tonija Kregera koji se hrabro borio s građaninom u sebi… Autori su se skoncentrisali pre svega na primere iz frankofonog i anglosaksonskog sveta, što knjizi oduzima na "sveobuhvatnosti" ali zaboga, ovo i nije "prava" enciklopedija, nego inteligentan i zabavan vodič kroz nedovoljno istražene prašume drugačijeg odrastanja…

Jednostavnije rečeno, Enciklopedija loših đaka jeste zbirka biografija s hepiendom: počele su "loše" (problemima, lutanjima, otpadništvom, autsajderstvom…) a završile se "dobro" (uspehom, slavom, priznanjem…), ali sve su te biografije suštinski jedinstvene: njihovog drugog dela negde zapravo ne bi ni bilo bez onog prvog; Lutanje je sastavni deo Puta, rekao bi Lao Ce pročitavši ovu knjigu… Nisu oni, dakle, postali Nešto jer su se "popravili" i "naučili se pameti", nego baš zato što su sačuvali – dobro, i malo kultivisali – to Ludo Dete u sebi, koje ih nagoni na neprestano osvajanje nečega novog. Ova knjiga je, uzgred, posvećena "svima onima koji su nekada sanjarili u dnu učionice, pored radijatora". Ko razume, shvatio je. Ko ne razume, nema veze, nikada neće ni saznati da je na gubitku.