Za Dragicu Nikolić moglo bi se reći sve izuzev da je žena koja se ne trudi. Naprotiv. Od dana kada joj je suprug postao predsednik, iz temelja je promenila i svoj izgled, i svoja interesovanja, i svoj način života, kako bi sve oko sebe – a i sebe samu – konačno uverila da je zaista "prva dama" Srbije.

No, baš kao i mnogo šta u zemlji u kojoj "damuje", Dragica Nikolić osuđena je na neuspeh. Ženu koja se nekada predstavljala kao domaćica i glavna Tomina podrška, teško da iko percipira kao ambasadorku Srbije, osobu od stila, humanitarku i uopšte kao sve ono što se ona trudi da bude. Kad se pojavi na nekom međunarodnom događaju, ponekad čak i u društvu drugih prvih dama; kad progovori o bilo čemu van svog domaćičkog iskustva, Dragica jednostavno izgleda i zvuči kao neko ko tu ne pripada i ko se tu slučajno našao.

DEKUPAŽ: Na samom početku predsedničke karijere Tomislava Nikolića, činilo se da će Dragica biti jedna od retkih žena udatih za političare o kojoj nećemo čitati novinske feljtone i koja nam ni na koji način neće iritirati nervni i mentalni sistem. Za razliku od većine onih koje dele njenu sudbinu, gospođa Dragica ranije nikada nije bila aktivna u politici ili bilo čemu što je s politikom u vezi; nikada se nije pojavljivala na "VIP" događajima, nikada nije davala dirljive intervjue, nikada nije napisala knjigu. Znalo se samo da je Toma srećno oženjen, da mu je žena domaćica i da ga svim srcem podržava iz senke.

Drama je, međutim, počela danom polaganja predsedničke zakletve, kada su različiti modni eksperti počeli da se bave kompletom koji je gospođa odabrala za tu priliku: autfit je, inače, ocenjen pozitivno. Nakon toga, svako malo bivali smo počašćeni pričama čija je poetika prelazila granice dobrog ukusa i zahvaljujući kojima je Dragica Nikolić, devojačko Ninković – obična žena, bez nekih posebnih talenata ili zasluga – postala neko na koga bi, valjda, svi trebalo da se ugledaju. Za ovu priču nevažno je da li su krivi povodljivi mediji ili SNS marketinška mašinerija, ali činjenica je da smo o Dragičinom životu i idejama za protekle dve godine pročitali verovatno više nego o Tesli i Pekiću zajedno.

Između ostalog, saznali smo da su se ona i Toma poznavali još u ranom detinjstvu, ali da su se zavoleli dan pre njegovog odlaska u vojsku; da ga je čekala, a zatim pratila gde god ga je posao odveo. Dok se suprug, rame uz rame s Vojislavom Šešeljom i Aleksandrom Vučićem, bavio proširivanjem srpskih granica i borbom protiv svih koji su mislili drugačije, Dragica se zanimala vaspitanjem dvojice sinova, održavanjem domaćinstva i velikog seoskog imanja u Bajčetini. S vremenom, postala je prava ekspertkinja za lekovite trave, čajeve, pečurke, zdravu hranu i – sasvim neočekivano – umetnost.

Kako je navedeno u jednom vanserijski neukusnom tekstu o njenom životu, ona "šije, štrika i hekla, bavi se slikanjem, mozaikom, vitražom, keramikom, dekupažom", pa čak i restauracijom manastira Voljavča: "To je ženski manastir, jako siromašan, jer se u njemu ne održavaju ni krštenja ni venčanja. Spavali smo na čaršavima, čistim, ali sa najmanje dvadeset zakrpa! Nagovorila sam prijateljice da im sašijemo novu posteljinu. Tu smo našli, u prašini, bukvalno, predivni ikonostas iz 18. veka! Uzeli smo ga i u radionici u Zemunu kompletno restaurirali. Bilo je toliko crvotočina. Prvo smo ga zaštitili specijalnim japanskim papirom, pa smo ga u specijalnim kadama potapali u vosak. Zatim smo skidali slojeve, jer su ga monahinje farbale, čak i bronzom, dok nismo došli do pravih boja. Bio je to mukotrpan posao. Međutim, vladika Jovan nije dozvolio da se postavi u crkvi, on na to ima pravo, želi da mu ikonostas bude niskofrontalni da se vide ikone i freske."

Podjednak dar i entuzijazam Dragica Nikolić pokazala je i na polju mozaika. "Učila sam kod profesora Slobodana Vitkovića. Imala sam već nekoliko radova, kad me je profesor pitao šta ću sledeće da radim. Odgovorila sam, Bogorodicu. Profesor Vitković je posumnjao da ću moći, jer to mi je bio tek treći mozaik u životu. Osećala sam i znala da ću uspeti. Taj je mozaik velikog formata i nalazi se u našem domu u Beogradu", objasnila je u jednom intervjuu.

Da ne dužimo: iz medijskih napisa postalo je jasno da se zapravo radi o ženi renesansnog profila i interesovanja. Nažalost, novinari se za ove dve godine još nisu pozabavili pitanjem kako joj je pošlo za rukom da se tokom samo jednog života specijalizuje za toliko stvari i da u svima bude toliko uspešna, mada bi zaista bilo zanimljivo da i to saznamo.

HUMANITARNOST: Čitava stvar s Dragicom nije se završila na neukusnim tekstovima i nadrealnim profilima. Tek što se raskomotio u predsedničkoj fotelji, njen suprug primio je i podstanare: ne mareći za zakone ove države, pa ni za elementarnu pristojnost, u zgradu Predsedništva na Andrićevom vencu uselila se ni manje ni više nego – humanitarna fondacija "Dragica Nikolić". Zahvaljujući medijskom pritisku, fondacija je u međuvremenu promenila adresu i prešla u jedan od Nikolićevih privatnih stanova, ali ta epizoda svakako baca svetlo na pravi (politički) karakter predsednika Srbije i njegove porodice. Čak ni svemoćnoj Mirjani Marković, ženi koja nije imala mere ni granice u demonstraciji sile i moći, nikada nije palo na pamet da svoju stranku ili neku drugu aktivnost kojom se bavi "registruje" na državnoj adresi, u zgradi čije održavanje plaća svako od nas. Nasmešenoj i umetnosti posvećenoj Dragici, međutim, jeste.

Slična bahatost (državnog vrha, porodice Nikolić, poslušnika SNS-a?) iskazana je i izdavanjem diplomatskog pasoša Dragičinoj majci: 85-ogodišnja žena doživela je počast koja je u normalnim državama rezervisana za osobe koje predstavljaju državu i, pod određenim uslovima, za članove njihove uže porodice. Da li je tašta uža porodica? Da li nas na bilo koji način predstavlja? To još nismo saznali, baš kao ni čitavu i pravu istinu o "aferi pasoš". Ministarstvo inostranih poslova demantovalo je izdavanje takve putne isprave, ali je kasnije ipak najavljena revizija svih pasoša izdatih za vakta Ivana Mrkića. Pošto smo se već prisetili prošlosti, evo još jedne analogije: čitava Srbija brujala je nekad o diplomatskim pasošima Marka Miloševića, a danas to izgleda prilično naivno u kontekstu diplomatskih prerogativa gospođe tašte.

Tu ipak nije kraj aferama direktno ili indirektno povezanim s Dragicom Nikolić. Kada je u oktobru prošle godine Iva Žikić, lična asistentkinja i savetnica za medije "prve dame", upisala prestižnu Diplomatsku akademiju Ministarstva inostranih poslova, postavilo se pitanje ne samo kakve ona veze ima s diplomatijom, već i zašto Dragica uopšte ima ličnu asistentkinju (koju, pretpostavlja se, opet plaća svako od nas). Kakav to važan državnički posao obavlja Nikolićeva supruga, kad joj je neophodna (stručna) pomoć? Ova i druga pitanja u vezi s gospođicom Žikić ostala su bez odgovora – kao uostalom i sva druga koja se tiču porodice Nikolić.

Osim Ive Žikić, spornom se pokazala i Violeta Karić, koja je u Agenciji za privredne registre navedena kao upraviteljka Fondacije "Dragica Nikolić". Kao deo šire porodice Karić, upraviteljka je i dalje na spisku onih čija je imovina sporna: u aferi "Mobtel" pominjala se kao osoba koja je po bagatelnim cenama kupovala nekretnine u vlasništvu kompanije (pa je stan na Vračaru pazarila po ceni od 185 evra po kvadratu, što je otprilike dvadeset puta manje nego što su kvadrat na toj lokaciji plaćali obični smrtnici).

MAJKE, DECA I LEPTIRI: Fondacija "Dragica Nikolić" osnovana je početkom 2013. godine, kada je objavljeno da će se baviti "prvenstveno humanitarnim radom, kao i brojnim aktivnostima za unapređenje kulture, i to pre svega edukacijom dece školskog uzrasta". Cilj fondacije je, kako je navedeno, da "pomogne deci da dostignu svoj puni potencijal". Za skoro godinu i po dana koliko ova fondacija postoji, ipak je ostalo nejasno čime se ona zapravo bavi: osnivačica fondacije redovno se pojavljuje na svečanostima povodom otvaranja ovog ili onog porodilišta, ove ili one škole, ali u nedefinisanoj ulozi. Jednog dana, možda ćemo saznati koliko je para i od koga skupila, gde ih je uložila i da li škole i porodilišta otvara kao predsednikovica ili humanitarka.

U međuvremenu, ona se verbalno suočila s različitim problemima. Zahvaljujući tome, imali smo priliku da čujemo kako su "majke stub porodice, smisla i kontinuiteta naše državnosti, temelj i početak svega", ali i da "roditelji treba da budu ponosni, jer su deca jedina prava vrednost na životnom putu njihovog ličnog i nacionalnog prosperiteta". Medijska arhiva zapravo ne beleži nijednu Dragičinu izjavu koja bi izašla iz kategorija opštih mesta, izlizanih fraza ili jednostavno nonsensa. O bilo čemu što nisu lekovite trave, heklanje ili farbanje uskršnjih jaja, ona govori uglavnom kroz parole kojima bi mogla da zaseni samo one koji u životu nisu pročitali ni slikovnicu.

To, ipak, ne znači da su joj već pomenuta Iva Žikić ili neki drugi medijski savetnik savetovali da ućuti ili da se dodatno edukuje. Naprotiv. Kao da joj neko sugeriše da priča što više, o što različitijim temama. Pošto je u međuvremenu osnovala i fondaciju "Zavet", zaduženu za očuvanje i obnovu kulturno-umetničke baštine, počela je da govori čak i o muzejima: "Muzeji, naročito Narodni, imaju probleme, kao i Muzej Nikole Tesle i Prirodnjački muzej. Oni nemaju prostor za izlaganje. Nedavno sam saznala da imaju najveću kolekciju leptira u Evropi koju nemaju gde da drže. Pokušaću sve da obezbedimo neki prostor, barem za leptire."

Nije, naravno, sporno to što se Dragica Nikolić opredelila za humanitarni rad – time se bave i mnoge druge predsedničke supruge. Nije sporno ni to što priča o raznim temama – to je elementarno ljudsko pravo, garantovano svakom. Sporno je ovde to što se humanitarka Dragica bavi opštim mestima, a svoj bi uticaj mogla da iskoristi na bolji način. Sporno je što ponavlja fraze koje ništa suštinski ne znače i ništa suštinski ne menjaju, a mediji to (nekritički, poltronski i bespotrebno) prenose. Na nekom drugom mestu, sve to ne bi bio problem – reklo bi se, neka se sama bruka. U Srbiji, međutim, ima toliko nesreće, toliko tragedija, toliko nepravde, jada i bede, da poetika "prve dame" zvuči u najmanju ruku nepristojno.

U BEČKIM CIPELAMA: Opšti utisak ne postaje ništa bolji ni kada predsednički par pređe granicu. Naprotiv. Tek kada Nikolići budu snimljeni na nekim drugim mestima, sa nekim drugačijim svetom, postaje jasna ona narodna mudrost o nozi ličkoj, a cipeli bečkoj. I jedno i drugo su lepo, pristojno i skupo obučeni. I jedno i drugo su nasmejani, druželjubivi, čini se i govorljivi. Istovremeno, međutim, prosečnom posmatraču izgleda da bi i jedno i drugo radije bili u svojoj Bajčetini nego na mestu na kojem su se našli. U tom smislu, ne zna se da li je tužniji prizor Nikolića s bračnim parom Obama, slika Dragice Nikolić u društvu princeze od Monaka Šarlin ili njihovo zajedničko navijanje i mahanje zastavicama na otvaranju Zimskih olimpijskih igara.

S druge strane, trebalo bi imati bar malo razumevanja za Dragičine muke. Čak i neko ko je rođen u svili i kadifi, neko ko je život proveo u bogatstvu, među slavnim i učenim svetom, pitao bi se kako da se ponaša, šta da obuče i kaže, kako da se pozdravi i kako da jede u gostima kod američkog predsednika ili članova neke kraljevske familije. Zamislimo onda kako li je tek ženi čiji je svet, bukvalno do juče, počinjao i završavao u kući, u bašti, među decom i unucima; ženi koja je krenula iz Kragujevca i stigla tek do Beograda; ženi koja je rođena i rasla u okolnostima sasvim drugačijim od onih u kojima se našla.

Oni čije je ponašanje u ovoj priči zaista neprihvatljivo jesu mediji – koji su običnu ženu Dragicu uzdigli u multitalentovanu nacionalnu heroinu, kao i savetnici koji od nje uporno pokušavaju da naprave damu dostojnu crvenog tepiha, akademskih krugova i evropskih dvorova. Iako je ona sigurno marljiva i vredna žena, iako joj – kao i svakoj ženi – treba "skinuti kapu" što je odgajila svoju decu i održala svoj dom, Dragica Nikolić naprosto nije stvorena za svoju novu ulogu.

Nema za to nikakvih konkretnih, opipljivih dokaza. To se vidi, čuje i oseća u svakom njenom nastupu, prilikom svakog njenog pojavljivanja, a preskupe cipele, firmirane haljine i odlična šminka i frizura nimalo ne pomažu.

Jednostavno, ne biva.