Foto: Goranka Matić
Ubistvo premijera Zorana Đinđića
Službeni BMW u kome se nalazio premijer ušao je u dvorište zgrade Vlade Srbije iz Nemanjine ulice iz pravca Železničke stanice i posle polukružnog okreta zaustavio se u zadnjem dvorištu zgrade Vlade Srbije ispred ulaza koji su obezbeđivala tri telohranitelja, dvojica prema Nemanjinoj, jedan naspram njih.
Premijer je sedeo na zadnjem sedištu iza vozača; na prednjem sedištu bile su, po svoj prilici, štake. Dok nastaje ovaj tekst tvrdi se da je na premijera pucano iz snajperske puške velikog kalibra. Najverovatnije se radi o kalibru 12,7 milimetara. Radi se o oružju kojim može efikasno rukovati samo obučena osoba. Po prvobitnim informacijama pucano je iz zgrade broj 9 u Nemanjinoj ulici. Reč je o objektu koji je pripadao Vojsci Jugoslavije i koja je u toku NATO intervencije do te mere oštećena da je bila napuštena. Kasnije je potvrđeno da je najverovatnije pucano iz zgrade broj 14 u Ulici admirala Geprata. Na prvom spratu ove zgrade u jednom stanu policija je pronašla ćebe. Stan je verovatno bio iznajmljen. Pretpostavlja se da je atentator duže od 12 časova boravio u tom stanu. Između ove zgrade i dvorišta Vlade Srbije je park.
Čim je pogođen, premijera su telohranitelji odmah ugurali na zadnje sedište automobila, koji se uputio uzbrdo Nemanjinom. Nedugo posle čule su se tvrdnje da su uhapšena dva lica zbog atentata. Poslednje vesti govore da je privedeno troje sumnjivih. Pretpostavlja se da je reč o "osmatračima" koji su snajperistima mobilnim telefonom ili nekim drugim sredstvom veze davali podatke o premijerovom kretanju.
Policajci naoružani dugim cevima blokirali su vladinu zgradu. Velika grupa novinara sakupila se s druge strane ulice iz koga se videlo dvorište u kome je došlo do ubistva premijera. To dvorište nalazi se između vladine zgrade i zgrade srušene u NATO bombardovanju. Zgrada u Nemanjinoj 9 je u ruševnom stanju i u nju je lako mogao da se sakrije snajperista. Naime, u trenutku kada nastaje ovaj tekst, a to je dva sata posle atentata, novinari špekulišu da je srpski premijer žrtva snajperista. Jedna strana tog dvorišta je samo niskom ogradom otvorena prema zelenoj površini koja vodi ka Statističkom zavodu i Ulici admirala Geprata gde je, po svoj prilici, mogao da bude otvoren put za bekstvo.
U sredu u podnevnim časovima policija je u užem centru grada počela strogu kontrolu automobila i građana. Aerodrom je zatvoren. Prema zapažanjima naših izveštača prilikom legitimisanja i pretresanja građana, policija je pregledala samo veće torbe. Na Terazijama su oko 13 časova zaustavljena dva mladića od kojih je jedan nosio obični ranac, a drugi putnu torbu – tom prilikom pretresena je samo torba, dok ranac nije ni opipan.
Dok je Zoran Đinđić stanovao na Studentskom trgu, u centru Beograda, nemački stručnjaci za bezbednost su pregledom okolnih zgrada ustanovili da postoji 36 lokacija sa kojih se nesmetano može izvršiti atentat, i to u vreme kada Đinđić izlazi i ulazi u svoju zgradu. To je i nagnalo premijera da se preseli na Dedinje. Niko nije izračunao koliki je bezbednosni rizik bio u okolini zgrade Vlade Srbije, ili to, barem, javnosti nije saopšteno. Eksperti "Vremena" procenjuju da je bio jednak riziku na Studentskom trgu. Ne radi se samo o napuštenoj zgradi koja se nadvija nad dvorište iz kojeg ministri ulaze u zgradu, već i o parku, velikom brisanom prostoru, prema Ulici admirala Geprata, koji od tog parkinga pravi u stvari – strelište.
Nezamislivo je da zgrada (Nemanjina 9, inače objekat koji je oštećen u bombardovanju 1999. i koji se trenutno renovira) iz koje je navodno atentator pucao nije bila pregledana i da ljudi zaduženi za bezbednost nisu obratili posebnu pažnju na jedinu zgradu u neposrednom okruženju Vlade Srbije u kojoj se niko ne nalazi.
Takođe je neshvatljivo da je prilikom poslednjeg pokušaja atentata na premijera, prvo vozilo u njegovoj pratnji (tzv. čistač) bilo otišlo daleko napred, ispred premijerovog automobila. Zahvaljujući tome je kamion kojim je upravljao Dejan Milenković Bagzi mogao nesmetano da pređe iz zaustavne trake u srednju, a potom da prepreči put automobilu u kome je bio Đinđić, a koji se nalazio u trećoj traci. Vozilo "čistač" inače mi moralo da bude daleko bliže premijerovom automobilu i da na sebe "primi" eventualni incident. Tom prilikom u premijerovoj pratnji nije bilo ni bočnog automobila, koji bi morao da ide uporedo sa vozilom koje je pod zaštitom – treće vozilo je, istina, postojalo, ali nije išlo uporedo sa premijerovim kako pravila nalažu. Krugovi bliski vladi tvrde da je premijer nameravao da promeni svoje obezbeđenje i da u njega uključi nove ljude.
Ukoliko je tačna verzija da je reč o snajperisti, policija bi bez sumnje morala da nađe oružje iz koga je pucano – ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što se radi o oružju većih dimenzija koje bi bilo izuzetno teško sakriti. Čudno je, međutim, da niko iz službe bezbednosti, u trenucima kad premijer dolazi ili odlazi, nije bio u zgradi čiji prozori bukvalno "gledaju" na parking Vlade i odakle je najlakše pucati. Druga verzija, koja se javila u prvim trenucima po ubistvu, po kojoj su na premijera pucala dvojica atentatora iz neposredne blizine, značila bi da su pripadnici obezbeđenja ili poznavali atentatore ili potpuno omanuli u onome što je trebalo da rade.
Đinđiću je posle incidenta na autoputu savetovano da nosi pancir, ali mu je povreda noge i otežano kretanje dalo alibi da odbije ovu vrstu zaštite. U svakom slučaju, istraga koja se sprovodi mora dati i odgovor na pitanje kako je Zoran Đinđić bio obezbeđivan.
Bilo je najava da bi premijer mogao biti cilj napada kriminalnih grupa s političkom pozadinom. U novinskoj dokumentaciji moguće je identifikovati nekoliko mogućih grupa iz kojih su dolazile pretnje – kriminalne sredine, pre svega šverceri droge, ljudi i duvana koji su se mogli osetitu ugroženim, centri iz okruženja vezani za protekle ratove, a u gotovo svim kampanjama o izručenju haških begunaca govorilo se o tome da su oni okruženi naoružanim grupama. Naročito se špekulisalo o tome da jaku naoružanu grupu ima general Ratko Mladić. Nekoliko dana pre atentata započela je akcija protiv finansijske mreže koja, eventualno, podržava Radovana Karadžića. Posle akcije u Bosni, od beogradskih vlasti je s američke strane zatraženo da takvu eventualnu mrežu preseče i u Srbiji. Prema jednoj izjavi Gorana Svilanovića, ministra spoljnih poslova, pominjane su i neke firme u Srbiji koje bi se mogle naći pod sumnjom.
Ko stoji iza ovog monstruznog čina čije se sve posledice po stabilnost i budućnost zemlje još uvek ne daju sagledati? Izvesno je samo to da u Srbiji više ništa neće biti isto, ništa kao pre.
Mnogi su različite najave i izjave iz policije, ali i raznih političkih struktura, u kojima se tvrdilo da je život Zorana Đinđića ozbiljno ugrožen, olako shvatali kao neku vrstu političkog marketinga. I sam premijer u prvim reakcijama na incident na autoputu tvrdio je da se to neko učio vožnji na autoputu. Deo javnosti je i preseljenje porodice Đinđić sa Studentskog trga u rezidenciju na Dedinju doživeo kao skorojevićevsku promociju; sva uveravanja da je reč isključivo o bezbednosnim razlozima dočekivana su podsmešljivo.
Valja podsetiti da su pripadnici MUP-a uhapsili 27. oktobra 2002. u Beogradu Nikolu Maljkovića, osumnjičenog da je 10. jula ubio policijskog generala Boška Buhu. Kao organizator i šef grupe kojoj je Maljković pripadao, označen je Željko Maksimović Maka. Kako je tada saopštila Bezbednosno-informativna agencija (BIA) cilj Maksimovićeve grupe bio je "izvođenje ubistava predstavnika državnih i političkih oragana i institucija, kao i istaknutih ličnosti iz javnog života. Cilj ovih namera je destabilizacija vlasti i izazivanje haosa u zemlji kako bi se stvorila atmosfera za egzistiranje organizovanog kriminala". Ubistvo Zorana Đinđića je, prema ovoj informaciji, bio glavni i neposredni cilj ove grupe; nezavnično se tvrdilo da je istog dana kada i Maljković privedena i jedna osoba iz bliskog premijerovog okruženja, pod sumnjom da je davala obaveštenja o kretanju, razgovorima, susretima i aktivnostima Đinđića. Kako je dalje napredovala istraga, javnost nije obaveštena.
A onda se doista dogodio prvi atentat na Zorana Đinđića. Prilikom premijerovog puta u Banjaluku 21. februara, na autoputu Beograd – Zagreb u blizini hale Limes u Novom Beogradu, kamion marke "mercedes" sa austrijskim tablicama naglo je "isekao" kolonu automobila u kojoj se nalazio premijer: samo velikom prisebnošću vozača izbegnut je sudar. Vozač kamiona odmah je uhapšen. Reč je o Dejanu Milenkoviću Bagziju, čoveku koji je u knjizi "Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom" označen kao "dugogodišnji nerazdvojni pratilac" Ljubiše Buhe zvanog Čume, šefa surčinskog klana. Međutim, pošto je na Čumeta pucano u Zemun polju, ovaj je napustio zemlju i potom saopštavao da je Bagzi prešao suparničkom klanu Dušana Spasojevića Duće s kojim blisko sarađuje Milorad Luković Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije ("crvene beretke"). Milenković je međutim pušten nakon što je dva dana proveo u pritvoru. Doista, pretpostavka da lakšim kamionom izazove sudar i tako usmrti premijera, nije osnovana; osnovano je bilo nešto drugo – da je namera bila da nakon zaustavljanja kolone, iz suprotnog pravca, iz drugog vozila, ekipa atentatora otvori vatru.
Premijer Đinđić je u prvi mah odbio mogućnost da se 21. februara radilo o atentatu. Kasnije, kada je policija saopštila više detalja o Bagziju i samom događaju na autoputu, premijer je promenio mišljenje. No, u svakom slučaju Milenković je nakon puštanja iz pritvora naprosto nestao. Izvesno je i još jedno: da niko ko je bio nadležan nije uradio sve što je trebalo; ni policija, ni tužilaštvo, ni sudovi…
Premijer Zoran Đinđić je u proteklom periodu neretko bio upozoravan da se sprema atentat na njega. Posle atentata na autoputu rekao je "da to govori o potpunoj opsesiji tih ljudi koji koriste te metode misleći da se ovde ništa nije promenilo i da mogu da rade ono što su radili u prethodnom režimu". Đinđić je dodao i to da eventualna njegova smrt ne bi ništa promenila.
Preteći ton imalo je i pismo Milorada Lukovića Legije, koje je objavljeno 28. februara, posle eksplozije koja je odnela u vazduh kompletnu građevinsku opremu preduzeća Difens roud u Zemun Polju.
U javnosti je bilo poznato da je pred 5. oktobar 2000. godine Đinđić sreo Legiju i da je s njim postigao "džentlmenski dogovor" da specijalne policijske snage ne intervenišu protiv demonstranata 5. oktobra. Mada je i u intervjuu "Vremenu" potvrdio da je tog susreta s Legijom bilo, Đinđić je kasnije negirao mit koji je oko tog susreta nastao.
"S punom odgovornošću tvrdim da u pripremi 5. oktobra nije učestvovao niko ni iz jedne tadašnje službe u Srbiji, uključujući Državnu bezbednost niti bivši predstavnici te službe. Ne postoji zasluga za 5. oktobar bilo koga osim onih koji su legalno učestvovali na izborima i građana koji su 5. oktobra izašli na ulice. Iz toga sledi da ne postoji dogovor o honorisanju i amnestiranju bilo čijih krivičnih dela."
Pred odlazak u Hag, Vojislav Šešelj, predsednik SRS jednom rečenicom je nagovestio da će po njegovom odlasku u Hag nastati krvavi obračuni.
Taoci mračnih sila
Teško je zamisliti goru vest. Ubistvo premijera Đinđića, prvog čoveka ove zemlje, ostavlja nas s osećanjem da smo taoci mračnih sila koje se čak i ne skrivaju previše. Ubistvo premijera već je pokušano, što on sam nije shvatio previše ozbiljno, ali gore od toga je što to nisu ozbiljno shvatili ni oni čiji je posao bio da zaštite premijera. A kad je taj atentator uhapšen, pa pušten i nestao, trebalo je zaključiti da u zemlji Srbiji na vlasti nisu oni koje vidimo nego neko kriminalno-političko podzemlje koje ima najveći uticaj na policiju, tužilaštva i sudove.
Zoran Đinđić je trčao najbrže što je mogao i gurao svom snagom ka reformama, modernizaciji i Evropi. Odavno niko u ovoj zemlji nije iskazivao toliko volje, snage, energije, veštine i organizacione sposobnosti, odavno niko nije oko sebe širio toliko nade i vere u budućnost. Za takvog čoveka nema zamene. Mislim da je Đinđića stigao metak koji mu je bio namenjen još 5. oktobra. Tada se nisu usudili, valjda verujući da će nove vlasti same sebi doći glave, ali upravo je Đinđić pokazao da Srbija možda ima izgleda da se pokrene, da nije osuđena na neuspeh, zaostajanje, bedu i čamotinju. Zato je ovo ubistvo pokušaj da se Srbija zaustavi na putu izvlačenja iz onog gliba u koji smo tonuli tokom devedesetih. Jedino što vlada sad treba da uradi jeste da objavi totalni rat podzemlju, onom podzemlju o kojem policija zna sve ali tvrdi da nema dokaze. Sada neka najpre uhapsi svakog sumnjivog, a svi ćemo pristati da sačekamo na dokaze. Premijeru je i došlo glave to što u ovoj zemlji suviše mnogo ubica u nedostatku dokaza šeta okolo ili čeka u zasedi. Srbija mora da pobedi. Đinđić ne sme da ostane uzaludna žrtva. Ovo mora da postane zemlja zakona i demokratije, mora da se otvori ka svetu i mora da zgazi zločinačku zver koja preti da nas proguta. Neka vanredno stanje posluži tom cilju i nijednom drugom.
Stojan Cerović
Vlada Srbije
Zvaničnu vest o ubistvu Zorana Đinđića saopštio je u sredu rano popodne jedan od potpredsednika vlade Nebojša Čović. On je potvrdio da je atentat na Đinđića izvršen u 12:25 časova, a da je premijer preminuo sat vremena kasnije u Urgentnom centru u koji je doveden u besvesnom stanju sa dve prostrelne rane na stomaku i grudnom košu. Hitna hirurška intervencija i reanimacija bile su uzaludne. Čović je potvrdio da se drugi atentat na Đinđića dogodio u trenutku kada je istraga o prvom neuspelom atentatu 21. februara na autoputu trebalo da dâ prve konkretne rezultate.
Čović je ujedno saopštio novinarima da je Vlada Srbije odlučila da vršiocu dužnosti predsednika Srbije Nataši Mićić predloži uvođenje vanrednog stanja u Srbiji, s obzirom na to da je u zemlji ugrožen ustavni poredak i bezbednost i normalan rad državnih organa. Prva praktična posledica uvođenja vanrednog stanja bila bi da svi poslovi i nadležnosti policije prelaze u ruke Vojske Državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Vanredno stanje
Ustav Republike Srbije o vanrednom stanju (član 83. tačka 8):
"Na predlog vlade kada su na delu teritorije Republike Srbije ugroženi bezbednost Republike Srbije, slobode i prava čoveka i građanina ili rad državnih organa (predsednik Republike) proglašava vanredno stanje i donosi akte za preduzimanje mera koje takve okolnosti iziskuju, u skladu s Ustavom i zakonom."
Reakcije iz sveta: Zlosrećni dan za Srbiju
Foto: Goranka Matić
"Ovo je zaista zlosrećni dan za Balkan i za Srbiju. Bio je to čovek koji je više nego bilo ko drugi istrajavao na reformama", izjavila je na vest o ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića Polin Nevil Džons, bivša savetnica Karla Bilta. Svojom prvom, spontanom reakcijom ona je na neki način sažela suštinu prvih komentara koje iz sveta stižu na šokantu vest iz Beograda, koja je sa nevericom i uznemirenošću primljena i u najbližem okruženju, kao i šire.
"Strašno je da ovakvo nasilje još postoji u jednoj demokratskoj zemlji", izjavio je u ekskluzivnoj izjavi za Radio B92 Visoki komesar Evropske unije za spoljnu politiku Havijer Solana. Podsećajući na činjenicu da je sa premijerom Đinđićem bio i lično prijatelj, Solana je dodao da je on bio "hrabar čovek", "odlučan u tome da vašu zemlju reformiše i približi je Evropskoj uniji". Solana je istom prilikom izrazio nadu da će vlada nastaviti sa reformama i dodao da u nju, kao demokratski izabranu, ima puno poverenje.
Većina prvih komentara koje su do zaključenja lista stigla u našu redakciju, ubistvo Zorana Đinđića vidi kao uvod u neizvesnost i potencijalnu nestabilnost u Srbiji, novostvorenoj državnoj zajednici i u regionu.
U prvoj informaciji o atentatu agencija Asošijeted pres profiliše Đinđića kao "prozapadnog lidera", koji je budućnost Srbije vezivao za Zapad i koji se zalagao za veću saradnju sa Haškim tribunalom. Zbog toga je – podseća AP – "bio napadan od srpskih nacionalista, uključujući i njegovog bivšeg saveznika Vojislava Koštunicu".
"Ukoliko je reč o političkom atentatu, to pokazuje da su nesuglasice na Balkanu i dalje duboke, uprkos poboljšanju do koga je došlo u poslednje vreme", izjavio je norveški premijer Kjel Magne, naglašavajući istovremeno da je atentat na Zorana Đinđića "tragičan i revoltirajući čin".
U sredu poslepodne lično pismo predsedniku Srbije i Crne Gore Svetozaru Maroviću uputio je predsednik Hrvatske Stjepan Mesić, u kojem je ubistvo srpskog premijera osudio kao teroristički čin; on je, takođe, izrazio nadu da "ovaj bezumni akt neće imati trajnije negativne posledice na stabilnost Srbije, kao i na stanje u regionu". Istog dana, Mesić je dao i kraću izjavu za Hrvatsku televiziju, ističući da atentat u Beogradu "sigurno nije dobar za demokratski razvoj Srbije, ni za nas koji se nalazimo u susjedstvu Srbije".
Zoran Đinđić
(1952–2003)
Zoran Đinđić je rođen 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu u oficirskoj porodici. Maturirao 1970, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1974. Postdiplomske studije je završio na univerzitetu u Konstancu (Nemačka), gde je i doktorirao (‘79) tezom "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva". Naslovi knjiga koje je prevodio ukazuju na njegova interesovanja kao mladog filozofa. Prevodio knjige Lajole ("Načela jezuitizma"), Kropotkina ("Moral i anarhija"), Helera ("Kritika levog radikalizma"). Autor je knjiga: "Subjektivnost i nasilje", "Jesen dijalektike" i "Jugoslavija kao nedovršena država". Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa "Theoria", glasila Filozofskog društva Srbije.
Američki nedeljnik "Tajm" u septembru 1999. godine uvrstio je Đinđića među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma. Dobitnik je ugledne nemačke medijske nagrade "Bambi" za 2000. u oblasti politike. Govorio je nemački i engleski jezik.
Oženjen Ružicom, otac kćerke Jovane i sina Luke.
Kao studentski aktivista bio je osuđen na godinu dana zatvora zbog pokušaja da osnuje autonomnu studentsku organizaciju sa kolegama studentima iz Zagreba i Ljubljane. Da bi izbegao zatvor, sklonio se u Nemačku, gde je bio blizak anarhističkim studentskim grupama i jedno vreme živeo u studentskim komunama. Po povratku iz Nemačke postao je predavač na Univerzitetu u Novom Sadu, posle toga dobija posao u Centru za filozofiju i društvenu teoriju.
Jedan je od osnivača Demokratske stranke. U septembru 1990. godine je postao predsednik Izvršnog odbora DS, iste godine izabran na opštini Vračar za narodnog poslanika u Skupštini Srbije, od 1992. godine šef je poslaničke grupe DS. Predsednik DS postao januara 1994. Za predsednika DS biran je još dva puta: na vanrednoj skupštini stranke 18. jula 1998. i na redovnoj skupštini 27. februara 2000. Bio je poslanik u sva tri višestranačka saziva Skupštine Srbije i Veću republika Skupštine SRJ. Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, kao kandidat Koalicije "Zajedno". Sa funkcije gradonačelnika smenjen je 30. septembra 1997. godine. Za njegovo smenjivanje glasali su odbornici SPO, SPS i SRS.
U sudskom sporu sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. (žitna afera) osuđen je na četiri meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na sedam meseci zatvora, uslovno na tri godine. U junu 2000. Đinđić je preuzeo funkciju koordinatora, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. Nosilac liste Demokratske opozicije Srbije za Veće republika Savezne skupštine. Na tim izborima Đinđić je izabran za poslanika u Veću republika Skupštine SRJ, a mesec dana kasnije i za republičkog poslanika. Za premijera Vlade Srbije izabran je 25. januara 2001.
Dragoslav Grujić
