Kad čovek pogleda ove četiri istorijske čitanke, padnu mu na pamet reči Marije Todorove: "Volim Balkan bez potrebe da se njime ponosim ili da ga se stidim." Uzgred, poznata istoričarka je i jedan od recenzenata ovih knjiga.

Od kada je poslednjih decenija počelo mučno "ubrzanje istorije" na ovim prostorima, sve češće se čulo pitanje koliko znamo, koliko učimo u školama o istoriji Balkana? Komparativna analiza udžbenika svih zemalja jugoistočne Evrope koju je pre šest godina radila grupa istoričara iz svih država regiona pokazala je da se svi narodi, od Slovenije do Kipra, predstavljaju u udžbenicima kao jedine istorijske žrtve, a naročito kao žrtve svih okolnih naroda (videti okvir "Širom otvorene oči").

Veliki projekat o nastavi moderne istorije koji je pokrenuo Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi iz Soluna okupio je istoričare iz svih jedanaest zemalja regiona: oni su se opredelili za nov pristup istoriji – multiperspektivnost.

Iza ove reči krije se jednostavan i vrlo savremen metod: u ovim udžbenicima, jedinstvenim istorijskim čitankama, ne nudi se jedna "istina" o tome šta se u prošlosti dogodilo, već se učenicima nude različite informacije o tome kako su susedni narodi, ali i različiti predstavnici njihovog naroda videli zajedničku prošlost. Tim od 60 istoričara opredelio se za neobičnu, sasvim novu formulu: za četiri istorijske čitanke izabrane su četiri najbolnije zajedničke balkanske teme – Osmansko carstvo, nastanak nacionalnih država, balkanski ratovi i Drugi svetski rat (izdavači su Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi iz Soluna i "Prosvetni pregled" iz Beograda). Kako reče istoričarka dr Dubravka Stojanović, urednica srpskog izdanja serije, istorija se najbolje uči na temama koje najviše bole.

"Cilj ovog projekta je bio i da se sruši jedan opšteprihvaćen mit: ovaj region je postao sinonim za brutalnost, surovost, nasilje i krvoproliće. Ovo je naš odgovor zapadnim istoričarima i novinarima, ali i mnogim političarima. Mislim da smo ovim knjigama odgovorili na važna pitanja – kako se suprotstaviti ovim neistinama, iskrivljavanjima i manipulacijama i kako predavati istoriju u školama", kaže u razgovoru za "Vreme" dr Kristina Kuluri, urednica edicije, inače profesor Korintskog univerziteta.

Ona ističe: "Ovaj projekat je i čin javne odgovornosti nas istoričara, koji u našim društvima, traumatizovanim ili sluđenim nacionalizmom, nastoje da se suoče sa raznim neistinama, iskrivljavanjima i manipulacijama. Bio je to za sve nas veliki profesionalni izazov. Mi predlažemo jednu novu istoriju: ta istorija nije nova konstrukcija koja bi trebalo da zameni nacionalne istorije. Ne, ona bi samo trebalo da bude nova, drugačija, potpunija interpretacija prošlosti zasnovana na dokumentima, na zajedničkoj balkanskoj kulturi i nasleđu. Dakle, balkanska istorija je zamišljena kao deo evropske i svetske istorije. Mi jesmo Evropljani i mi to pokazujemo kroz ove knjige."

KO JE OSVOJIO JEDRENE: Balkanski ratovi su doneli strašna stradanja, strah i mržnju među balkanske narode. Nijedna zemlja nije bila potpuno zadovoljna novim granicama: Grčka je zahtevala ostrva u Egejskom moru, Srbija izlaz na more i Bosnu i Hercegovinu, Crna Gora je htela Skadar, Rumunija je bila zainteresovana za Transilvaniju i Besarabiju…

Nezadovoljstvo je bilo najveće u Osmanskom carstvu, Bugarskoj i Albaniji. Psihološka trauma ratova trajala je dugo, decenijama su je prenosile izbegličke porodice. Istorijska čitanka Balkanski ratovi raskida sa tradicionalnom matricom prikazivanja ovih događaja u školama i na univerzitetima: u ovom udžbeniku glavne figure nisu samo kraljevi, ministri i generali. Po ovom novom konceptu rat nisu samo bojišta, pobede i porazi. Autori ove istorijske sveske pokazali su najrazličitija lica rata širom Balkana: život običnih ljudi za vreme rata, glad, strah da će izgubiti najmilije. Tu je, na primer, pismo oficira Ipokratisa Papavasilijua svojoj ženi Aleksandri u kome piše o stradanjima Bugara i Turaka, spaljenim selima, ali i o svojoj ljubavi za nju i decu. Čitajući odlomke iz različitih dnevnika, učenici će moći da vide da je bilo i nacionalne samozaljubljenosti i preterivanja, ali i zapisa o niskom moralu sopstvene vojske, strahu, patnjama i vapajima srpskih ranjenika posle kumanovske bitke koje bolničari ne obilaze… U ovoj istorijskoj čitanci govori se i o zverstvima, ali i o ljudskoj humanosti i solidarnosti.

Tipičan primer multiperspektivnosti su ponuđeni dokumenti o padu Jedrena: autori pišu da je posle petomesečne opsade bugarske i srpske vojske i herojske odbrane osmanskog garnizona, 13. marta 1913. palo Jedrene, glavno osmansko utvrđenje u Trakiji. I srpski i bugarski kamandant su tvrdili da su odbrambenu liniju probili njihovi vojnici i da su oni jedini pobednici. Major srpske vojske Milovan Gavrilović opisuje kako je sa svojim dvadesetim pukom osvojio osmansko utvrđenje i zarobio Šukri-pašu. Francuski vojni ataše u Sofiji Matarel šalje dopis kojim tvrdi da je Jedrene zauzela bugarska vojska, a rumunske novine hvale herojski otpor Turaka i poručuju da se pad Hadrijanovog grada ne može smatrati bugarskom pobedom.

Dragocena novina u ovim istorijskim čitankama jeste prisustvo žena i u Osmanskom carstvu, balkanskim ratovima, ali i u svim drugim periodima: tu su fotografije bolničarki svih nacija i vera, Srpkinje vežbaju gađanje iz puške 1912, žene Epira za vreme grčko-italijanskog rata 1940. na leđima nose sanduke sa municijom kroz planinu Pindos na grčko-albanskoj granici…

Tu je i tekst Srpska žena iz edicije Balkanski rat u slici i reči (25. avgust 1913): "Srpska žena je nadmašila sve najslavnije žene svih naroda na svetu.

Oca svoga, supruga svoga, sina svoga, brata svoga, ispraćala je na bojno polje cvećem i oduševljenjem. Svima je govorila da je otadžbina preča od života. Ljubav svoju materinsku ona je potčinila velikoj ljubavi prema otadžbini…"

TITO I DRAŽA: Autori su uspeli da učenicima pruže i višeslojnu predstavu o Drugom svetskom ratu. Relativno mali broj izvora, dokumenata, citata, ilustracija bavi se vojnim operacijama. Autori naglašavaju da nisu hteli da minimiziraju vojni značaj pokreta otpora u regionu, već da se bar delimično osvetle oni aspekti života za vreme rata koji su ređe zastupljeni u školskim udžbenicima. U svim udžbenicima u jugositočnoj Evropi politička istorija zauzima povlašćeno mesto, pa je to slučaj i sa Drugim svetskim ratom. Autori ove istorijske čitanke pružaju učenicima mogućnost da sa više različitih stanovišta čitaju i analiziraju isti događaj ili problem. Učenici će naići na očigledne sličnosti kroz koje su prošli svi narodi regiona: stradanje, glad, veliku patnju, strah, ali i na poglavlja koja su viđena iz vrlo različite, čak oprečne perspektive. Sugestija autora, a za to će biti organizovani posebni seminari za nastavnike, jeste da učenici postanu svesni ovih razlika, da o tome razgovaraju.

Učenicima su ponuđeni brojni dokumenti: poznati plakat na kome su Tito i Draža: Nemci nude "100.000 rajhsmaraka u zlatu onome kod dovede živog ili mrtvog komunističkog vođu Tita", istu nagradu u zlatu dobija i onaj "ko dovede živog ili mrtvog vođu bandi Dražu Mihajlovića". Tu su faksimili programa oslobodilne fronte i dnevnika Dragojla Dudića, partizanskog komandanta, zapisnika sa sastanka Draže Mihajlovića i predstavnika nemačke komande u Srbiji, u selu Divci…

STEPINAC I USTAŠE: Možda su najbolja ilustracija za pristup multiperspektivnosti neke najteže lekcije, recimo stranice o Alojziju Stepincu. Autori, među njima i dr Dubravka Stojanović, citiraju Stepinčevo pismo Paveliću od 14. maja 1914. u kome on zvanično protestuje što je u Glini streljano 260 Srba bez ikakve istrage i suda. Stepinac je u nekoliko navrata pisao ustaškim vlastima i zvanično protestovao zbog zločina ustaša, a kasnije ih je otvoreno osuđivao u svojim propovdima. U istorijskoj čitanci Drugi svetski rat autori pišu:

"Međutim, iako je osudio neke aspekte ustaškog režima, Stepinac, kao radikalni antikomunista, nikada se nije distancirao od NDH, jer je partizane (tačnije rečeno, komuniste) smatrao najvećim neprijateljima. Posle rata komunističke vlasti su ga kao kolaboracionistu osudile na 16 godina zatvora i prinudni rad. Stepinac je umro u progonstvu 1960. godine. Papa Jovan Pavle II beatifikovao ga je (proglasio blaženim) 1998. godine.

U komunističkoj Jugoslaviji istoriografsko predstavljanje Stepinca, zasnovano na presudama suda koji je sudio za kolaboraciju, bilo je isključivo negativno i nikakva javna debata nije bila dozvoljena. Padom komunizma, dominantno istoriografsko predstavljanje Stepinca u Hrvatskoj promenilo se do te mere da ga sada generalno prikazuju u pozitivnoj svetlosti, kao pravednika i mučenika i kao žrtvu istorijskih okolnosti (taj način preovladava u istorijskim udžbenicima). Između ove dve krajnosti postoji niz istoričara koji uzimaju u obzir njegove zasluge (spasavanje Jevreja, protesti slati vlastima), ali i njegove greške (činjenica da se nikada nije potpuno distancirao od NDH). U svojoj knjizi Hrvatska povijest (Zagreb 2003, strana 309) ugledni hrvatski istoričar Ivo Goldštajn konstatuje između ostalog da Stepinčeva greška "… u tim složenim ratnim događajima može biti samo moralna i politička, i da nije smeo biti suđen za zločin".

Srpska istoriografija nije promenila svoj odnos prema Stepincu, smatrajući ga odgovornim za saradnju sa ustaškim režimom.

VAŽNA LEKCIJA: Posle pokušaja da se u našim udžbenicima "istorija preradi", pred nama su četiri istorijske čitanke koje će znatno doprineti ispravljanju paranoidne slike prošlosti u udžbenicima. Na ovoj važnoj tački i naše Ministarstvo prosvete naučilo je neke važne lekcije, da raskida sa filozofijom i sa samodovoljnošću palanke koja nema potrebe da se upoređuje i sarađuje sa drugima.

S obzirom na polemiku koja je pre tri godine vođena o našim novim udžbenicima istorije, koji su bili svojevrsna "prerada istorije", u kojima su kvislinzi predstavljeni kao žrtve, a njihove žrtve kao dželati, iz kojih je trebalo da učenici izvuku naravoučenije da je antifašizam zapravo štetan i iracionalan bunt, a kvislinštvo razumna nacionalna politika, ove nove istorijske čitanke mogle bi da od velike pomoći budu i nastavnicima i učenicima.

Odobrivši upotrebu ovih istorijskih čitanki u našim školama, Ministarstvo je pokazalo da prihvatamo evropske vrednosti, koje se, između ostalog, temelje i na antifašizmu.

Predstavljanju ove značajne serije istorijskih čitanki u Beogradu prisustvovao je i Erhard Busek, specijalni predstavnik Pakta za stabilnost jugistočne Evrope. Po njemu, ovo je značajan događaj i u regionu, ali i u Evropi: "Kao Austrijanac, moram da kažem da smo i mi uključeni u istoriju ovog regiona. Mi smo na ovim prostorima odigrali važnu ulogu i odgovorni smo za mnoge stvari koje su se desile. Uvek govorim mojim Austrijancima, vi ste odgovorni za probleme u Krajini. Car Leopold je uspostavio vojnu granicu za austrijsku monarhiju, a to je naravno stvorilo mnoge probleme s kojima se mi i danas suočavamo. I u tome je evropska odgovornost za događaje na ovim prostorima."

Idejni tvorac ovog projekta Kostas Karas s pravom primećuje da "proučavanje istorije može da bude i ozdravljujući proces".

Intervju - Kostas Karas:

(Na slici je, greškom, Nikos Eftimijadis. Ovako je u štampanom izdanju. Opširnije u ispravci)

"Pišući o našoj prošlosti, mi zapravo planiramo našu budućnost"

Kostas Karas, visok, plavook i asketski mršav, sa onim prepoznatljivim oksfordskim akcentom i besprekornim manirima džentlmena, nikako ne podseća na grčkog brodovlasnika, biznismena, multimilionera koji ima kuću odmah ispod Akropolja, sa velikim vrtom i kapelom iz XII veka… Gospodin Karas i ne voli kada ga mediji tako titulišu. Poslednjih desetak godina on je digao ruke od biznisa i kao "svaki pravi intelektualac bavi se stvarima koje ga se lično ne tiču", kako bi to rekao Sartr.

Jedan je od osnivača i glavnih finansijera Centra za demokratiju i pomirenje u Solunu, predsednik je Helenskog društva za zaštitu životne sredine i kulturnog nasleđa, koordinator je Grčko-turskog foruma koji radi na unapređenju odnosa između ove dve zemlje, a vrlo je angažovan i u rešavanju kiparskog problema. Njegov rad na zaštiti životne sredine ima i evropsku dimenziju: potpredsednik je panevropske organizacije Europa Nostra koja se bavi zaštitom kulturne baštine.

Šta je podstaklo ovog vrlo angažovanog intelektualca da se prihvati problema kao što je nastava istorije u Jugoistočnoj Evropi? Da li je to obol činjenici da je na Oksfordu i Harvardu studirao istoriju i klasične jezike i da se, nastavljajući porodičnu tradiciju, nikad nije bavio istorijom koju je studirao? U razgovoru za "Vreme" gospodin Karas kaže da su ga na ovaj poduhvat zapravo podstakli događaji krajem prošlog veka:

"Zapadna štampa je prikazivala ovaj naš region u vrlo negativnom svetlu, kao mračan, varvarski region. Ne kažem, dešavale su se i neke varvarske stvari, ali znate, ništa što se desilo u našem regionu ne može se porediti sa holokaustom Jevreja u Nemačkoj. Većina zemalja u Jugoistočnoj Evropi za taj strašni zločin nije odgovorna, mada je nekoliko zemalja kolaboriralo sa Nemačkom. Većina zemalja našeg regiona čak se suprotstavila fašizmu i za to platila vrlo veliku cenu. Naši udžbenici istorije, naš multiperspektivni pogled na tamni period naše istorije pomoći će boljem, sveobuhvatnijem razumevanju istorije u našem regionu. U svetskoj i evropskoj istoriji zapadni diskurs marginalizuje ulogu koju su zemlje Jugoistočne Evrope imale u Drugom svetskom ratu u borbi protiv fašizma.

Nas troje-četvoro osnivača Centra za demokratiju i pomirenje smatrali smo da ova slika o našem regionu nije pravična, bili smo ogorčeni što nas svet takvim prikazuje. Smatrali smo i da mi iz ovog regiona treba nešto da uradimo, da ne dozvolimo da nam drugi, sa strane dele lekcije ko smo i kakvi smo, već da mi treba svetu da ispričamo našu priču."

Na opasku da sâm projekat, ali i on lično sada doživljavaju priznanja sa svih strana zbog "svog nadahnuća, same ideje za projekat, posvećenosti, neiscrpne energije i koordinacije rada na projektu", Kostas Karas kratko odgovara:

"Zaista, komplimenti stižu sa svih strana. Najviše se ponosim timskim radom 60 istoričara iz 11 zemalja našeg regiona koji su uradili ove sjajne knjige. Nadam se da će se posle vaše zemlje, koja je prva i prevela ove istorijske priručnike sa engleskog i gde je vaše Ministarstvo već dalo dozvolu za korišćenje ovih udžbenika, ove knjige naći i pred đacima drugih zemalja: uskoro bi trebalo da se pojave na Kipru, ubeđen sam da će biti novca i za albanski prevod. Mislim da je jako važno da knjige budu prevedene na albanski. U skoroj budućnosti ovi istorijski udžbenici trebalo bi da budu prevedeni i na rumunski i bugarski, pa čak i japanski. Ovakvi udžbenici su preko potrebni jugoistočnoj Aziji… Mislim da smo izabrali dobar pristup: u školama se mora pričati i o najbolnijim događajima iz istorije. Ne vredi stvari kriti, zataškavati, gurati pod tepih. Onda se ti događaji prepuštaju interpretaciji porodice, crkve, pa čak i fudbalskih timova. Videli smo u bivšoj Jugoslaviji kako su ove teme isplivale na površinu na ružan i strašan način. Jedino rešenje je učiti istoriju na pravi način: prezentirati relevantna dokumenta, činjenice moraju da budu neprikosnovene, velika pažnja u udžbenicima poklanjala se hronološkim tablicama, svim čitankama prethode predgovori… Knjige su ilustrovane brojnim fotografijama, mapama, crtežima, plakatima… Cilj nam je da se događaji osvetle sa svih mogućih tačaka gledišta, ali i svim vizuelnim sredstvima… Tek tako će učenici naučiti da procenjuju materijal, da analiziraju dokaze, da se nauče da istorijske događaje razmatraju sa svih strana.

Mi nemamo vremena da kao Francuzi i Nemci čekamo na pomirenje 60 godina. To je za nas luksuz. Sada su pred nama ovi udžbenici, ali na učenju prave istorije u školama našeg regiona treba još mnogo da se radi: seme je sada proklijalo, ali drvo još nije stasalo i koze mogu da obrste nežne grane."

Ovako govori Kostas Karas, bivši brodovlasnik koji ističe svoje najskromnije, tipično grčko poreklo: njegov pradeda Janis Karas, nepismeni zemljoradnik sa ostrva Kios, nedaleko od obala Anatolije, krajem XIX veka odlučio je da postane mornar. Već 1906. kupuje prvi brod, a u rodnom selu Kardamili na Kiosu podiže osnovnu školu koja stoji na istom mestu do današnjih dana.

Kao i njegov nepismeni pradeda, Kostas Karas ističe važnost obrazovanja: "Ovaj projekat nije puki naučni eksperiment, pedagoška vežba. On se zapravo tiče izazova sa kojima se suočavaju zemlje Jugoistočne Evrope u pogledu njihove zajedničke budućnosti: pišući o našoj prošlosti mi zapravo planiramo svoju budućnost."

Intervju - Dr Dubravka Stojanović: Širom otvorene oči

"Vreme": U čemu se ogleda kriza u nastavi istorije u svim balkanskim zemljama?

DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Prvi projekat koji je pokrenuo Centar za demokratiju i pomirenje iz Soluna, još 1999. godine, bila je uporedna analiza udžbenika istorije svih balkanskih zemalja. Uzeli smo tada najkontroverznije događaje naše zajedničke istorije i analizirali ih u svim udžbenicima "zainteresovanih zemalja". To je za mene, kao istoričara, bilo neverovatno iskustvo. Shvatili smo da su interpretacije istih događaja iz prošlosti toliko različite od zemlje do zemlje da kad bismo pravili neko takmičenje, teško da bi učesnici mogli da prepoznaju da se radi o istoj pojavi. Dakle, ne samo što malo znamo jedni o drugima nego je to malo što znamo gotovo nepopravljivo sukobljeno. I onda, naravno, kad dođe do konflikta, ta strastima začinjena istorija postaje izvrsna hrana za mržnju, ona postaje opravdanje za sve. Analizirajući sve udžbenike videli smo da svi balkanski narodi grade o sebi i o drugima istu šemu – mi nikome ništa nažao nismo uradili, nikada nismo vodili osvajačke ratove, a svi susedi su nas, ‘ničim izazvani’, oduvek mrzeli, zabadali nam nož u leđa, kad nam je najteže. Karikiram, ali to je u osnovi takvog načina mišljenja o ‘nama’ i o ‘drugima’. Tako formirano viđenje svog položaja u najranijem detinjstvu nužno pomaže opstajavanju nekih oblika autoritarnog razumevanja sveta, i onda, kad je to potrebno, ta nakaradna "znanja" vrlo je lako zloupotrebiti.

Kako ove knjige pomažu da se to prevaziđe?

Kad smo shvatili da je istorija skoro u svim zemljama Balkana neka vrsta "predvojničke obuke", počeli smo da razmišljamo kako da se to prevaziđe. Jedna mogućnost je nametanje nove "zajedničke istine". Kao, neko propiše šta treba o kom istorijskom događaju misliti i onda to usvajamo kao novu mantru. Tako nešto, međutim, nije moguće. U shvatanju istorije ni naredba ni konsenzus nisu mogući! Ali, jeste moguće obavestiti đake u školama o tome kako isti problem vide susedni narodi. Prihvatiti legitimnost drugačijeg mišljenja bio bi već velik korak u obrazovanju za demokratiju. Zbog toga su kao teme ovih istorijskih čitanki i uzete najbolnije zajedničke balkanske teme – Osmansko carstvo, nastanak nacionalnih država, balkanski ratovi i Drugi svetski rat. Smisao i jeste u tome da se pokaže da je moguć racionalan i kritički pristup istoriji, čak i onda kada su u pitanju najosetljivije teme.

Sigurno je dolazilo do sporova među istoričarima dok ste radili na pripremi ovih knjiga. Kako ste ih rešavali?

Glavni metodološki pristup za koji smo se mi opredelili jeste multiperspektivnost. Dakle, najvažnije je jedan događaj prikazati iz što više uglova, pokazati koliko različitih mišljenja može izazvati jedan istorijski fenomen. I tako smo rešavali sve probleme. Dakle, nismo sudije, ni tužioci, a ni advokati. Nismo ni pokušavali da dođemo do "zajedničkog stava" o Stepincu sa kolegama iz Hrvatske, već smo rekli da su viđenja različita. Time se uvodi racionalan odnos prema prošlosti, a verujem i prema sadašnjosti. Glavni cilj ovog projekta nije bio da nategnuto nađemo sličnosti među balkanskim narodima, nego, naprotiv, da ukažemo na razlike među njima i da o tim razlikama učimo "otvorenih očiju". Zbog toga sam veoma zahvalna Ministarstvu prosvete jer je odmah prihvatilo ovaj projekat, odobrilo ove knjige za upotrebu u školama i dalo svu svoju podršku. Srbija koja se uvek nalazila na začelju, posebno kad je nastava istorije u pitanju, sad eto postaje pionir i to je veoma dobro odjeknulo i u međunarodnoj javnosti.