Iako po prvi put mrsni – uvek bio u postu, poslednjeg vikenda avgusta, pomeren 15 dana unapred – sabor je u svom "mrsu" dalje napredovao, šta napredovao, i kvantitativno i kvalitativno, pa i dalje. Što pesnik i akademik Matija Bećković reče, pa kao domaćin, to nije sabor, nego vulkan zdravlja i lepote proradio iz srca Srbije. Ako je prošle godine premijer Zoran Đinđić, kako nego na licu mesta, rekao da misli da je sabor dostigao vrhunac, te da je to mali signal da je našoj zemlji krenulo malo bolje, onda se za ovogodišnji može reći da je dostigao vrhunac vrhunca, te da je, pa idući, jel’ te, tom logikom, našoj zemlji krenulo, ako se tako može reći, a što ne bi moglo, malo više bolje.

Ako premijer, zbog prečih obaveza, nije bio tu, da se opet uveri da je nacionalno raspoloženje dobro, tu bili predsednički kandidati, Jedino Vuk Drašković, Borislav Pelević sa svojom, ili će biti svojim Draganom Markovićem Palmom, Srbin iz Srbije Velja Ilić, ministar Vladan Batić, koji ima kandidata, socijalista Zoran Anđelković Baki, koji isto ima kandidata, pesnik i domaćin Sabora Matija Bećković, koji garant ima kandidata…

KAD TE UHVATI: Dakle, drugi dan sabora, subota predveče, kad vele da je najbolje. Kako uđeš u Guču, duva, otkida, razbija, sve to, Bože me prosti, k’o da nije svoje. Pune šatre, puno ono malo ulica, puni mostovi, puni trotoari, puni travnjaci, puni štandovi, pune livade, puna zemlja, pun vazduh, udario junak na junaka, udarila truba na Srbina. To ide, to gmiže, to arli, to ne odustaje.

Ideš, ideš, ‘odaš, nema šta nema, kojih gaća, koje veličine, kog diska, koje kasete, kog piva, kog pečenja, kog kupusa. Ideš, ideš, pa kad te uhvati, kad te dohvati, kad te digne, ne biraš ni vreme ni mesto, opšte ludilo, postaneš luđi nego što možeš da pretpostaviš, sa svih strana samo čini, tuuu, uuu, kad te spopadne, kad dograbiš sebe, kad udariš u ritam, iznenadiš godine, iznenadiš kosti, iznenadiš sve, jedino ne one oko sebe, kad te dohvate, čuvaaaj… Do SUR "Mrak", pa iz Čačka, točionica piva, nad njom popatošena platforma, gore, lomi, kakav Bregović, kakav Kusturica, to se samo ovde emituje, izvorno, dokumentarno. Ideš, ideš, bolje reći, mičeš, mičeš, pošto ovde ne može da se ide, pa staneš, pa sedneš, pa pod šatru, dok ne stigne muzika vežbaš, kako, sve se propinješ, sve se prsiš, sve se trsiš, sve se lomiš, onda, kad dunu u trube, ti okom, a druga polovina skokom, ti rukom, ona bokom, ti opet rukom, ona guzom, ti mu ga daš, ona na stolu, pa teraj, pa se veraj, treba penji, ali ovako je više pesnički.

Ali, dosta je prvog lica. Najbolje se drma u porti crkve, tu šatra do šatre, ražanj do ražnja, to se okreće, to pretiče, to preliva. Sivi tić, general Jovo Čeković, generalni direktor Jugoimporta ima četiri sastavljene šatre, ima orkestar mladih iz Koštunića, ima firmu iz Koštunića, ima goste, ima reklamu "Čips Čix"… Ima Jovo još, ali to posle.

Žute majice zauzele pola jedne šatre, piše, "Prerada drveta Jevtić", ima i telefon, trubači, prvi Jevtić se lomata, kolektiv se zgleda. Prvi Jevtić ubaci u brzinu, kad se dohvati kolektiva, kad se kolektiv dohvati njega, to se samo žuti. Momci u crnim majicama, crnim šajkačama, napred na majici lik baš rumenog Radovana, pozadi, Srpski brod, broj telefona, izvadili stolove napolje, mala im šatra, to se digli, to digli Radovanovu sliku, biće iz predsedničkih dana, to samo čini, "Nad Kraljevom živa vatra seva", to im prilaze, "Ajmo Radovane", to se vataju u kosti, muški, srpski, to lomata, to pesniči, to napada, to osvaja.

KOJI KUPUS, KOJE PEČENJE: Eto i Velje od Čačka, pa sportski, čuo dolazi Drašković, pita, ‘oće li biti Đinđića, i ode, ali će doći, nema mira, kampanja je to. Pod šatrama Tića Čekovića sve se propelo i otelo, duva orkestar Etno-art iz Koštunića, menadžer Milica Čeković. Doboš na stolu, trube se dohvatio lično Tić Čeković, to samo čini to, to duva, to mrsi, to rsa, to nasrće, to se tera, koji kupus, koje pečenje, to samo lomi. Preko puta, pod drugom šatrom, intimnije, na stolu jedna baš intimna, daje se trubi, telom trči za njom, pored stola jedan sa tompusom, kad posustane, intimno joj pokaže da nastavi, teraj. Ko nema ništa za lično teranje, tu su ženski Ganci, porodično upadnu među Srbadiju, pa kad to uzme da čini, da se tera, da ne posustaje, da čigri, da vrca, da baldiše.

Šatrama svaka čast, ali na mlađima svet ostaje, definitivno mladi su izvadili stvar. Definitivno su spomenik trubaču, u centru, što ‘no kaže organizator, prihvatili kao svoj. Jeste spomenik Karićev, ali ne silazi se s njega. Jedni gore, drugi dole, drugi gore, jedni dole, pa ispočetka, pa iznova, pa u krug, pivo i ritam, ritam i pivo, pivo ritam i, i ritam pivo, kad se to pomeša, ne da drži, ‘ajde opet pesnički, ne da prži. U četiri ujutro šatre pred fajrontom, samo se mladi teraju po spomeniku.

Sa svanućem se doteralo, ko leg’o, ko prileg’o, takoreći tajac, kad u sedam sati "budilica", udariše prangije, zadrhta zemlja, četiri orkestra se uputiše ka spomeniku, i mrtvo se diže, pa ispočetka, teraaaj. Posle tog bisa, opet se sve primiri. Rano jutro, burek, jogurt, a najbolje rano pivo. Jedan u belom, opanci, dva debela lanca oko vrata, od Čačka, dugo u Berlinu, predstavlja gospođu, Nemica. Analizira, ovo je prava stvar, gospođa mu preoduševljena, dogodine dovodi i familiju, preoduševljena, ali kad je već kod toga, u mutnu smo vodu zagazili, omladina nam mnogo "kosi travu", mnogo, da su mu pričali, ali, pa svojim očima video… I ustade, komandova gospođi Nemici, ‘ajde ti tvoju šajkaču, ja ću moju, i ‘ajmo dalje u ime boga… Kad ispade "Ja se zovem", prošle godine se, isto uredno obučen, izrecitovao Đinđiću. Evo ga opet – "Dobar dan, ja se zovem Petrović Vladiša, ja sam iz sela Strmoneva kod Despotovca, podno planine Beljanice, rođen sam 3. januara 1965, imam 37 godine, tri mi fale od četres, 18 put dolazim u Guči, i to sve peške, idem dve noći i jedan dan, idem ceo noć, ceo dan, i opet ceo noć i drugo jutro stignem u Guči"…

Šta je onda bilo, sve po programu, konferencija za štampu, na kojoj je predstavljen domaćin sabora, akademik koji je valjda dobrovoljno došao Bećković, defile učesnika, improvizacija stare svadbe, revija etno frizura, i tako redom do finalnog takmičenja trubača. Baš kad je predstavljen domaćin Matija, samo što nam je jedan iz MZ-a rekao da će projektovani prihod, od izdavanja javnih površina, od sedam miliona dinara biti premašen, da je zakup za jednu šatru plaćen 25.000 maraka, eto ti ga Jedino Vuk. Kako nego kako zna i ume, ne da čeka da mu priđu, nego sam prilazi, ‘vata, ljubi, prima, sve redom i redno, sve u pratnji ličnog kamermana i fotoreportera. Kad je Jedino Vuk predsednički posetio svog domaćina, predsednički se pojavio pod šatrom pod kojom su se, bez Đinđića, demokratski predsednici okolnih opština opuštali. Jedino Vuk je, zajedno sa svojim Spasojem i Vojom Unukom Mihailovićem, popio kiselu uz muzičku pratnju, i nastavio dalje, dok je demokratska posada, posle prvog iznenađenja takođe nastavila dalje.

TUBA I LEPAK: I šta je onda jošte bilo, završna svečanost, takmičenje trubača. Bina, scenografija, pred binom, pa u prvom redu, Jedino Vuk, sportski obučen, muški razbarušen, domaćin Matija, sportski obučen, sa sportskom kravatom, socijalista Baki, pa sportski obučen, sa sportskim mobilnim u rukama, drugi gosti, publika, "iza gola". Izađoše svi orkestri, preko 200 trubača, dunu"Sa Ovčara i Kablara", zaprangija, zadrhta zemlja, domaćin Matija sav ozaren i ushićen, Jedino Vuk, Jedino Baki sportski ozbiljni. Najaviše domaćina, istrča Matija, objavi se, pa kako treba, pa kako samo on to zna, "Čujte i počujte". Uze Matija da "recituje", pa kako samo on to ume, Jedino Vuk nalaktio levicu na desno koleno, prati, a Matija će: "Na zov truba zahučalo je, zagudelo i zaječalo sve zvučje i sazvučje, svi treptaji i sutreptaji…" Pa nastavi Matija, kako nego pesnički, dogodi mu se i rima: "Tako se desilo da od sabora u Žiči nismo imali radosnijeg sabora od sabora u Guči", pa još jedna: "Svi znaju da je izlaz u Guči i da u originalu bolje zvuči", pa bi misao: "Ono što ne znaju mnogi intelektualci nisu zaboravili srpski seljaci, bolje je duvati u trubu nego u lepak", pa još jedna, pa misao: "Očigledno da je svetski sabor u Guči srpski doprinos globalizaciji", pa jedan aksiom: "To nije sabor, nego vulkan zdravlja i lepote proradio iz srca Srbije", pa jedan, pa aksiom, reče Konfučijev: "Država je onakva kakva joj je muzika", pa poentira, kako nego pesnički, kako nego u duhu tradicije, kako nego primereno trenutku: "Srpski kneže, primi naške u krajeve srbijanske, srećno došli, srećno otišli, drmaj javore".

Pa uze da drma s bine, orkestar za orkestrom, Jedino Vuk nesportski napusti događaj, Jedino Baki osta da prežvakava švaku, ali, sve teče nekako kilavo, nema upadanja u šesnaesterac u kome su zvanice, i zvanice, nekako, k’o da nisu tu, e ‘de je Sreten Karić, jedino Jedino Baki, i to samo povremeno, brže promulja žvaku. Nigde profesionalaca, nigde profesionalnog davanja, ako nečega i ima, to je tamo u dubini, u masi, nekako amaterski. Koncert traje, ubi, ni čoček da prodrma, atmosfere ima jedino "iza gola", i to pojedinačno, po grupicama, kao da je noć pojela energiju. Na sceni Orkestar Siniše Stankovića iz, vele, Zagužanja, ‘ajd kući. Za razliku od stadiona, na kome je zvanično takmičenje, u Guči i dalje gmiže, nadire, nemo’š proći, čuješ ženskinje, "nemoj da pipaš". I bije, truba, folk, parampa, parampa, pam, na točionici za pivo točilica mlada, to nije čoček, to je striptiz, svaki deo tela, pa najbolji, se otkida, vraća, parampa, parampa, pam…