Mesijansko iščekivanje je jedan od fundamentalnih motiva judeohrišćanske civilizacije prihvaćene i u islamu. Iščekivanje Mesija je temeljni motiv novozavetne fudbalske parabole. U svetlosti Vavedenja u Hram Besmrtnika, podizanjem trofeja na Mundijalu u Kataru biva zaokruženo Mesijevo doba, koje odlikuje konačno uspostavljanje univerzalne pravde i mira. Tako bar stoje stvari među vernicima. Za nas ostale, bilo je to još jedno u nizu uzbudljivih finala koje ćemo pamtiti po naboju i vrhunskom fudbalu, kakav i dolikuje ekipama koje se u njemu nađu. Zato finalna utakmica Svetskog prvenstva i jeste najgledaniji sportski događaj u svetu, koji jednako prate oni koji nemaju pojma šta se dešava na terenu, kao i oni koji znaju kakvo je tkanje na štucnama Senegala.

U svakom slučaju, bila je to utakmica za pamćenje. Prateći nadigravanje u svakom segmentu nastupa, od postavke igre do realizacije u polju, imali ste utisak da prisustvujete šahu s drugačijim pravilima i živim figurama koje su obigravale po terenu i želeli ste da traje večno. A potrajalo je, sa sve dodatnim vremenom, produžecima i penalima skoro dva i po sata.

PORUKA ZA SKALONIJA

Bio je to pre svega sudar Skalonija i Dešana. Kao nikada dosad, imali ste na talonu dve reprezentacije sastavljene od 26 igrača od kojih svaki bez problema može da zaigra u prvom timu i čije su trening utakmice kvalitetnije od nekih koje smo imali prilike da gledamo zvanično. A kao što znamo – Bog je u detaljima, što reče Abi Varburg. Čovek je bio istoričar umetnosti, odrastao u konzervativnoj jevrejskoj porodici među Nemcima. Valjda zna.

Na ovom turniru se ispostavilo da ko god da je izašao sa ziheraškim sastavom, popio je nogu. Tako bi i sa Dešanom, pomalo neočekivano. Protiv Argentine je krenuo sa gotovo identičnim sastavom i formacijom kao protiv Engleske, gde je iščupao nekako pobedu u možda i najboljoj, a svakako najizjednačenijoj utakmici prvenstva, pravom finalu pre finala, dva možda u ovom trenutku i najkompletnija tima od svih vrhunskih nacionalnih selekcija u sunčevom sistemu, s obzirom da za Alfa Kentauri još nemamo arhivirane podatke. Ono što je odlikovalo taj susret bilo je potpuno odsecanje krilnih napadača Francuske tokom cele utakmice do nevidljivosti, ali ne i Grizmana, koji je radio šta je hteo po centralnoj zoni, ubacujući se na oba krila i praveći dar-mar. Bila je to jasna poruka za Skalonija, koji je imao šta da pokupi iz iskustva Sautgejta, i šta treba i šta ne treba.

ALARM POSLE ŠAMARČINE

U stvari, pravo ukazanje prvenstva nije nijedan novi igrač niti tim, već Sveti Lionel Čudotvorac, znan i kao Lionel Korunjski, jedan sasvim solidan bek Deportiva i Lacija, koji je pre nekih sedam godina, reklo bi se nedavno, okačio kopačke o klin u Atalanti. Bacio se momentalno u trenerske vode i uskočio kao asistent Sampaoliju prvo u Sevilji, a godinu dana kasnije i u reprezantaciji Argentine u potpuno poražavajućem izdanju u Rusiji. Sa svega 40 godina, zajedno sa Aimarom, Samuelom i Ajalom kao pomoćnicima, seda na vrelu klupu Albiseleste i za svega tri godine osvaja Kopa Amerika, prvi trofej “gaučosa” posle nepojmljivo sušnih 28 godina. To je već bila najava da se nešto ozbiljno zakuvalo što iz potaje preti da ugrozi svetski poredak. A u njemu su u poslednjih četvrt veka Francuzi neprikosnoveni što se tiče kontinuiteta, sa sad već 8 velikih finala i pet trofeja na međunarodnoj sceni, računajući i ona dva sa nikad u potpunosti, sem formalno, zaživelog Kupa konfederacija.

To što je Skaloni proizveo na ovom šampionatu je esencija uloge selektora u timu sastavljenom od igrača skupljenih s konca i konopca, koji samo tu i tad, po pozivu, imaju priliku da igraju zajedno – revijalno po sastavu, a takmičarski po koncepciji, rezultatima i odgovornosti koju ti mečevi nose. Pogotovo sad kad je svetska fudbalska scena postala berza rada u kojoj se igrači nesmetano kupuju i prodaju kao roba, onima koji su izvor sirovina biva sve teže da uklope nacionalne selekcije u iole funkcionalan tim. Stoga nije čudo što ni Brazil, ni Argentina, pa ni Srbija na svoj način i u svom okviru, nisu u stanju da se sastave s igrom poslednjih dvadesetak godina. Uigranost predstavlja ogroman problem, a igrači i treneri se smenjuju kao na traci.

Ceo tim je seo i rekao – ok, ajde da vidimo čime raspolažemo i kakvi nas protivnici očekuju. Krenuše tako da odigraju rutinski protiv Saudijske Arabije i popiše šamarčinu već na startu. I tu je, reklo bi se, zazvonio alarm. To je tip utakmice posle kojeg će se ceo tim ili osvestiti i ujedniti ka cilju, ili potonuti u rasulo uzrokovano taštinama. Imali su i sreće da su od tog trenutka nekako bili ispod radara. Koliko god da je Mesi naizgled bio favorizovan, sve je ukazivalo na to da stvari idu putem još jednog u nizu razočaravajućih nastupa mitske figure savremenog fudbala. Očito da su se brzo sastavili sa sobom, otreznili i za svaku utakmicu pripremili drugu strategiju, taktiku, formaciju na terenu i igrače sposobne da je sprovedu do najsitnijih detalja. Uključujući dozirane provokacije i fudbalski bezobrazluk u osmišljenim, naizgled bespotrebnim faulovima nad ključnim igračima protivnika. Ali počelo je da deluje, skoro kao u igrici. Ispostavilo se da oni koji vide dalje, prolaze dalje.

U SENCI MESIJEVIH DOSTIGNUĆA

Najrizičnija igra koju su zaigrali bila je protiv Holandije, to je bilo “biti ili ne biti” sveukupnog pristupa. Faktički, Skaloni je izašao sa istom formacijom na teren kao i Van Gal, 3-5-2, jedini put na šampionatu na kojem je standardno igrao varijacije 4-4-2 i 4-3-3, ali imao je za nijansu niže, mlađe, brže i kvalitetnije igrače, što je i dalo prednost. Molina, do tada i kasnije spektakularni desni bek, faktički biva pomeren u srednji red, te se tako i zatekne gotovo niotkuda, kao proviđenje, pred golom koji zabija iz prve i poprilično ukopava igru Holandije u nastavku. Naravno, Van Gal menja uspavane Depaja i Bergvajna i ubacuje tridesetogodišnje tornjeve, dva burska zlotvora dvometraša, naoštrena do rasističkog ludila, Luka de Jonga i Veghorsta, koji u paklenoj završnici prave preokret za pamćenje. Ali Skaloni je bio čudesno pribran i taman kad bi čovek pomislio da je utakmica definitivno otišla na stranu Holanđana, uspeva da povrati pre svega smirenost u igri ekipe, koja je vešto držala posed do kraja. Lale je takav tok dodatno unervozio, te su oni bili ti koji su krenuli s neumesnim provokacijama i oštrom igrom, što se potom odrazilo na penal seriji, kao u antičkoj drami. Ishod znamo.

Utakmica s Hrvatskom je svetski primer promišljenosti. Prepustili su loptu, igrali ekonomično, znajući da su Hrvati više nego oni “izdušili”, što se na kraju videlo i po igri i po rezultatu. Znaju kakav kvalitet imaju i očito ništa više nisu prepuštali slučaju. Zato su znali da Francuze moraju da napadnu, od početka, na svim pozicijama i urade ono što su propustili Englezi, izoluju i potpuno anuliraju substancijalni i korektivni uticaj Grizmana na kreiranje igre. Mislim da su Romero i De Paul odigrali utakmicu života, il’ što bi reko Biće Mladinić – bolje no što znaju. Ali istinski junaci, čija je slava pomalo u senci Mesijevih dostignuća su senzacionalni Di Marija, koji je vozio slalom po odbrani protivnika i potpuno marginalizovani Dibala, koji je konačno dobio šansu dva minuta pred kraj, skinuvši čist zicer s Mbapeove noge u poslednjim sekundama meča. Izvevši hladnokrvno drugi penal po redu, odmah posle Mesija, snažnim udarcem po sredini gola, koji uvek porazi golmana koji se baca u stranu, uneo je dodatni nemir u Lorisa, a osokolio preostale izvođače Argentine.

SVETU SE NE MOŽE UGODITI

No, upravo je to ključ za uspeh – poverenje, a iza svih tih odluka kad i kako upotrebiti igrače od kojih su neki nezamislive zvezde u odnosu na one koji igraju u datom trenutku, stoji trener. Zato je ovo jedno od retkih prvenstava u kojima je selektor, barem u mojim očima, možda i najviše pokazao od svih na terenu iako nije proveo ni minut u aktivnoj igri. Naravno, u nekoj drugoj realnosti, verovatno bih pisao drugačiji tekst da onaj šut Kolo Muanija nije špagom odbranio Martinez kao da je u pitanju rukomet. Ali zato se to vreme u jeziku zove pogodbeno, a sa stvarnošću uglavnom nema pogodbi i sve je rezultat činjenja ili nečinjenja. A kako mi to vidimo i tumačimo post festum, deo je naše prirode, te su asocijativne mogućnosti potpuno otvorene. Ja sam zadovoljan iako bih, kao tim, radije birao Francuze, ali za selektora Skalonija. I tu se negde završava ova priča. Svetu se ne može ugoditi.