Tog ranog jutra 24. februara, probudio me telefonski poziv moje prijateljice iz Kijeva. Drhtavim glasom je rekla: “Kijev bombarduju”, i zaplakala.

Prvo što sam pomislila u tom trenutku bilo je da nije istina, verovatno je neka lažna vest. Međutim, njene reči o panici koja je zavladala u njenoj porodici i na ulicama Kijeva naterale su i meni suze na oči. Još mi je prošlo kroz glavu: Olena danas sahranjuje oca, kako će jadna pod bombama?

Olena je prijateljica iz studentske klupe. Tako je ispalo da je ona ostala na Katedri za slavistiku u Kijevu da predaje srpsku književnost, a mene je sudbina dovela u Beograd. Olenin otac je kultna ličnost ukrajinske kulture, disident koji je hapšen i osuđivan šezdesetih godina 20. veka, u talasu represalija koje su se obrušile na ukrajinske intelektualce, zbog knjige kojom je osudio politiku rusifikacije u Sovjetskom Savezu.

Olena se priseća sahrane svog oca: “Od samog jutra potok izbeglica se izlio na ulice Kijeva koji je poludeo u saobraćajnim gužvama. Oproštajna ceremonija je otkazana, samo smo uzeli kovčeg iz mrtvačnice i otišli na groblje. Sveštenik, sa kojim smo se dogovorili za opelo, javio je da ne može da se probije ka Bajkovom groblju. Služio je sveštenik grobljanske crkve. Sahrana je bila skromna, samo dvadesetak ljudi – onih koji su mogli da se probiju. I u tome je bila određena simbolika jer je moj otac bio patološki skroman čovek, nije podnosio nikakvu patetiku, tako da bi ovakvu sahranu – tihu, kamernu, sa nekoliko buketa cveća i nekoliko oproštajnih reči bliskih mu ljudi – verovatno želeo. Samo nikada ne bi mogao da pomisli da će ga sahranjivati uz pratnju sirena za vazdušnu uzbunu prvog dana krvavog rata.

Zvuči grozno, ali svi smo pomislili: kakva sreća što smo uspeli da sahranimo tatu prvog dana rata. Šta da je umro u petak? Ko bi iskopao grob? A šta da je svih ovih dana bombardovanja Kijeva nepomično ležao kod kuće na samrti? Šta bismo onda?”

Akademik Anatolij Zahnitko je dekan Filološkog fakulteta Donjeckog nacionalnog univerziteta. Sada je u Vinici, gde je izbegao sa svojim univerzitetom nakon samoproglašenja Donjecke Narodne Republike. Nedavno je akademik Zahnitko napunio 65 godina, što je obeleženo sjajnim festšriftom u njegovu čast.

“Kad sam se juče prijavio za Teritorijalnu odbranu Vinice”, kaže profesor Zahnitko, “bio sam ganut brojem onih koji su spremni da se bore do kraja braneći svoju otadžbinu.”

Lesja Steblina Rudjakov, profesorka srpskog jezika na Kijevskom univerzitetu, ostala je u Kijevu, zajedno sa mamom i sinom. Njen muž, istaknuti ukrajinski slavista, proučavalac srpske književnosti, preminuo je prošle godine. Tokom ova tri dana, kaže Lesja, kada su mnogi Kijevljani u svojim podrumima ili metrou, gde je užasno hladno, a ljudi spavaju na betonskom podu, “sa strepnjom iščekujemo šta će biti sa našom domovinom i molimo se za pobedu”.

“Posebno nas je pogodila vest o granatiranju Kijevske dečije onkološke bolnice Okmatdit od strane neprijateljske vojske, 26. februara”, nastavlja Lesja. “Male bebe u boksovima, deca obolela od kancera, smešteni su u podrumu bolnice. Oni se hrabro bore sa bolešću za svaki dan svog života, a sada im se i to malo nade uskraćuje.”

Julija Dragojlović predaje ukrajinsku književnost na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, poreklom je iz centralne Ukrajine. Kaže da svaki njen dan počinje telefonskim pozivima.

“Vanja, kako ste?”

“Evo, na okupu smo, ne brini. Spavaćemo naizmenično, u podrumu je hladno, tamo ćemo kad krene pucnjava.”

“Olja, kako si?”

“Muž je bez kola, jedva se izvukao iz Harkova. Sad je u nekoj šumi. Pomolite se za njega da stigne živ.”

“Ljiljo, kako si?”

“Ceo dan je grmelo. Znaš, tu je pored vojna škola. Projektil je pogodio stambenu zgradu u blizini.”

“Juljčik, kako su tvoji?”

“Roditelji su u blizini aerodroma, ne žele da napuste kuću. Sve naše aerodrome bombarduju, znaš već.”

“Teta Valja, kako su vaši?”

“Brat i bratanac su se danas pridružili Teritorijalnoj odbrani.”
“Nataša, kako je kod vas na zapadu?”
“Krenule su diverzije. Trenutno preko četova tražim smeštaj u Lavovskoj oblasti za 42 pristigle osobe.”

Trećeg dana rata jedna ukrajinska voditeljka je rekla: “U vreme ove naše tragedije pitanje ‘Kako ste?’ tumači se kao ‘Volim te i brinem zbog tebe’.”

Pisma i poruke mojih dragih kolega pristizali su tokom noći i kao odgovori na moje pozive, i dok sam ih čitala, gledala sam na ekranu televizora odsjaje plamena od dignute u vazduh kijevske rafinerije. Odjednom mi je pao na pamet filmski scenario velikog ukrajinskog reditelja Oleksandra Dovženka Ukrajina u plamenu, gde je iskreno izložio prizore koje je video kao ratni dopisnik u Drugom svetskom ratu. Scenario je potresan, međutim film koji je snimljen po njemu 1943, Staljin je zabranio jer je suviše realistički prikazivao stradanje i u njemu nije bilo mesta za komunističku retoriku. Jedna rečenica u tom scenariju ipak skreće na sebe pažnju svojom retorikom: “Samo ljudi visokog kvaliteta ne predaju se i umiru onako kako umiru Ukrajinci”, zabeležio je Oleksandar Dovženko. Da li opet moraju to dokazivati i kome?!