Platformski rad – mutna pravila, jasni motivi
PO SVIM USLOVIMA: Dostavljači u Beogradu
Foto: Vladimir Šporčić/ Tanjug
Ukus slobode ili manjak radnih prava
O njima čujemo da su ljudi koji dobro zarađuju uz fleksibilno radno vreme. Međutim, da li je zaista tako jednostavno? Koliko radi dostavljač hrane da bi imao pristojnu zaradu? Koja radna prava (ne)ostvaruje? Kako su to rešile neke evropske zemlje
Iz dana u dan viđamo ih na ulicama kako voze bicikl, motocikl, automobil i raznose hranu. Radno pravo platformskih radnika – dostavljača hrane “Wolt”, “Glovo”, “Mister D” i drugih kompanija – nije definisano konkretno zakonom, te tako ni ne ostvaruju sva radna prava kao stalno zaposleni. Zakon o radu zaposlenog definiše kao fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca. Međutim, radnici na platformama najčešće ne sklapaju direktno ugovor sa kompanijama, već su angažovani preko posredničkih agencija.
U većini slučajeva ovi radnici imaju nestandardne ugovore, objašnjava za “Vreme” Branka Anđelković, suosnivačica i programska direktorka Centra za istraživanje javnih politika. “To su, na primer, ugovori o privremenim i povremenim poslovima, ugovori o delu i slično. Ta vrsta angažovanja spada u rad van radnog odnosa i uobičajena je praksa”, ukazuje Branka Anđelković i dodaje da, kada se gleda dugoročno, to ima implikacija i na socijalna i na penziona prava radnika.
Koje mogućnosti imaju platforme kako bi obezbedile fer uslove rada za svoje zaposlene? Branka Anđelković kaže kako postoje dve mogućnosti: jedna je da počnu same da zapošljavaju dostavljače, a ukoliko to nije moguće, da kompanije sa kojima sarađuju i koje, u stvari, angažuju ove radnike, nateraju da poštuju sva prava koje one propisuju.
Stefan Todić, pravni stručnjak iz UGS “Nezavisnost”, za “Vreme” kaže da u ovom slučaju nije samo problem primene Zakona o radu, već i drugih zakona. “Kada govorimo o ugovorima i o ugovornim odnosima, iako se ugovor o radu definiše Zakonom o radu, ugovorno pravo je definisano i Zakonom o obligacionim odnosima”, ukazuje Todić.
POČETAK RADA IZ MINUSA
Dušan Papić, koji je radio kao dostavljač hrane na platformi “Wolt”, priča za “Vreme” da je na početku bio u minusu 10.000 dinara. Za taj novac kupio je od “Wolta” jaknu i torbu koje su mu bile neophodne za rad. On objašnjava da tih 10.000 minusa odmah stoji na aplikaciji, te da je obaveza prvo to odraditi, pa se tek onda počinje sa zaradom. Uzimanje opreme nije stvar dobre volje, već je obaveza. Kako objašnjava Papić, nije moguće kupiti negde polovnu, za manje novca, već je neophodno kod njih uzeti novu.
Branka Anđelković navodi da se ta oprema zapravo uzima na “revers”, odnosno da kada radnik jednog dana prestane da radi za platformu i vrati opremu, dobiće natrag svoj novac. Međutim, ona pita zašto su uopšte radnici u poziciji da na revers uzimaju opremu koju plaćaju. “Cela priča bi trebalo da bude jednostavna, a to je da je oprema za radnike besplatna”, zaključuje naša sagovornica.
Ali ovo nije jedini trošak radnika. On otplaćuje i svako iznajmljivanje bicikla, automobila, goriva za automobil i slično. Papić navodi da je za električni bicikl morao da izdvoji mesečno 17.000 dinara.
Branka Anđelković kaže: “Svakog meseca radnici moraju da izdvoje novac za održavanje bilo bicikla, bilo motocikla, automobila. Benzin je dosta skup, pa zato radnici uglavnom biraju dvotočkaše. Automobil voze samo zimi kada moraju”. Dalje dodaje i da pored toga uz automobil ide i problem parkinga kada se preuzima isporuka, pa iz toga slede i problemi sa komunalnom policijom.
ZARADA I USLOVI RADA
Za rad na platformama ljudi kao prednost izdvajaju i dobru zaradu i fleksibilno radno vreme. Međutim, ne mora da znači da je uvek tako.
Dušan Papić kaže da postoje radnici koji su zarađivali i po 200.000 mesečno. Međutim, kako objašnjava, problem je u tome što su svi plaćeni po porudžbini, pa ima dana kada izađe i uključi aplikaciju, ali nema posla, tako da se dešava da ljudi žure da odrade što više čime se izlažu opasnosti od nekih povreda i drugih problema.
“Ljudi rade i po 16 sati dnevno, pa budu neispavani na poslu”, ističe Papić.
Po njegovim rečima, kada ima posla, moguće je zarađivati i po 1000 dinara po satu, što je nekih pet ili šest porudžbina, a što opet zavisi i od udaljenosti i algoritma na aplikaciji koja to računa.
“Otprilike zarada je u proseku bolja od minimalca”, zaključuje Dušan Papić.
Branka Anđelković navodi da su prihodi solidni, ali za one koji mnogo rade i to uz minimalna prava. “Kada bi ovi radnici imali jedan klasičan ugovor o radu, mnogo manje bi novca ostalo za njih. Ali bi time, na primer, imali pravo na plaćeni odmor, plaćeno odsustvo sa posla, pravo na naknadu troškova za prevoz, pravo na novčanu naknadu u slučaju nezaposlenosti i slično.”
Pored novca, kao nešto što platformske radnike izdvaja, Anđelković navodi fleksibilnost. S druge strane, kakva je to fleksibilnost ukoliko se radi 60 sati nedeljno kako bi se dobro zaradilo?
Ali svakako ova dva motiva jesu ključni. Anđelković navodi i da pored toga postoje primeri, kojih je svakako znatno manje, u kojima i neki drugi razlozi igraju važnu ulogu za odabir takvog posla.
“Jedna moja sagovornica koja je dugo u ovom poslu kaže da voli slobodu koju oseća dok vozi motor. Ona je bajkerka i odabrala je posao gde može da koristi motor. Za neke druge dostavljače dostava biciklom je, na primer, sportska aktivnost, ali takvi ljudi su u manjini”, ukazuje naša sagovornica.
PRIMERI DRUGIH ZEMALJA
Evropska unija je predložila Direktivu o unapređenju uslova rada koji se obavlja preko digitalnih platformi u cilju poboljšanja socijalno-ekonomskog položaja platformskih radnika. Branka Anđelković navodi da je već dugo usmerena pažnja na EU Direktivu o poboljšanju statusa radnika na platformama.
“I taman kad su Evropski savet i Evropski parlament direktivu konačno odobrili polovinom decembra, predlog je iznenada odbačen na sastanku članica EU kad je trebalo samo da potvrde već donesenu odluku. To znači dalje odlaganje usvajanja Direktive koje će možda morati da sačeka završetak evropskih izbora u junu 2024. godine”, naglašava Branka Anđelković. Ona dodaje da će kada bude usvojena, Direktiva postati jedan pravni instrument za zemlje članice Evropske unije nakon dvogodišnjeg usaglašavanja na nacionalnom nivou. “Moguće je da će, u stvari, platforme zbog nje morati da promene svoj model poslovanja u EU, a to će svakako imati i implikacije na rad platformi i van Evropske unije”, zaključuje.
Stefan Todić navodi primer Španije koja je donela Zakon o dostavljačima i time na neki način uredila njihova prava: “U teoriji taj zakon postoji, ali nije on rešio sva pitanja tih vozača i radnika na platformama. I dalje ima problema, ali je bolje nego što je bilo”.
U Austriji je, recimo, potpisan kolektivni ugovor sindikata. “Austrijski sindikat je okupio radnike u domenu usluga, i potpisali su kolektivni ugovor kojim su poboljšali njihova prava i omogućili im sindikalno organizovanje”, dodaje Todić.
Na kraju, na pitanje o prednostima ovog posla, odnosno dobroj zaradi i fleksibilnosti, Dušan Papić kaže da uz studiranje ne bi mogao da zaradi dovoljno. “Generalno se ne isplati taj posao raditi kao sporedni, tri ili četiri sata dnevno, već kao puno radno vreme od osam do 10 sati dnevno, kako bi mogla da se zaradi neka dobra para”, zaključuje Papić.
U većini slučajeva ovi radnici imaju nestandardne ugovore, objašnjava za “Vreme” Branka Anđelković, suosnivačica i programska direktorka Centra za istraživanje javnih politika. “To su, na primer, ugovori o privremenim i povremenim poslovima, ugovori o delu i slično. Ta vrsta angažovanja spada u rad van radnog odnosa i uobičajena je praksa”, ukazuje Branka Anđelković i dodaje da, kada se gleda dugoročno, to ima implikacija i na socijalna i na penziona prava radnika.
Koje mogućnosti imaju platforme kako bi obezbedile fer uslove rada za svoje zaposlene? Branka Anđelković kaže kako postoje dve mogućnosti: jedna je da počnu same da zapošljavaju dostavljače, a ukoliko to nije moguće, da kompanije sa kojima sarađuju i koje, u stvari, angažuju ove radnike, nateraju da poštuju sva prava koje one propisuju.
Stefan Todić, pravni stručnjak iz UGS “Nezavisnost”, za “Vreme” kaže da u ovom slučaju nije samo problem primene Zakona o radu, već i drugih zakona. “Kada govorimo o ugovorima i o ugovornim odnosima, iako se ugovor o radu definiše Zakonom o radu, ugovorno pravo je definisano i Zakonom o obligacionim odnosima”, ukazuje Todić.
POČETAK RADA IZ MINUSA
Dušan Papić, koji je radio kao dostavljač hrane na platformi “Wolt”, priča za “Vreme” da je na početku bio u minusu 10.000 dinara. Za taj novac kupio je od “Wolta” jaknu i torbu koje su mu bile neophodne za rad. On objašnjava da tih 10.000 minusa odmah stoji na aplikaciji, te da je obaveza prvo to odraditi, pa se tek onda počinje sa zaradom. Uzimanje opreme nije stvar dobre volje, već je obaveza. Kako objašnjava Papić, nije moguće kupiti negde polovnu, za manje novca, već je neophodno kod njih uzeti novu.
Branka Anđelković navodi da se ta oprema zapravo uzima na “revers”, odnosno da kada radnik jednog dana prestane da radi za platformu i vrati opremu, dobiće natrag svoj novac. Međutim, ona pita zašto su uopšte radnici u poziciji da na revers uzimaju opremu koju plaćaju. “Cela priča bi trebalo da bude jednostavna, a to je da je oprema za radnike besplatna”, zaključuje naša sagovornica.
Ali ovo nije jedini trošak radnika. On otplaćuje i svako iznajmljivanje bicikla, automobila, goriva za automobil i slično. Papić navodi da je za električni bicikl morao da izdvoji mesečno 17.000 dinara.
Branka Anđelković kaže: “Svakog meseca radnici moraju da izdvoje novac za održavanje bilo bicikla, bilo motocikla, automobila. Benzin je dosta skup, pa zato radnici uglavnom biraju dvotočkaše. Automobil voze samo zimi kada moraju”. Dalje dodaje i da pored toga uz automobil ide i problem parkinga kada se preuzima isporuka, pa iz toga slede i problemi sa komunalnom policijom.
ZARADA I USLOVI RADA
Za rad na platformama ljudi kao prednost izdvajaju i dobru zaradu i fleksibilno radno vreme. Međutim, ne mora da znači da je uvek tako.
Dušan Papić kaže da postoje radnici koji su zarađivali i po 200.000 mesečno. Međutim, kako objašnjava, problem je u tome što su svi plaćeni po porudžbini, pa ima dana kada izađe i uključi aplikaciju, ali nema posla, tako da se dešava da ljudi žure da odrade što više čime se izlažu opasnosti od nekih povreda i drugih problema.
“Ljudi rade i po 16 sati dnevno, pa budu neispavani na poslu”, ističe Papić.
Po njegovim rečima, kada ima posla, moguće je zarađivati i po 1000 dinara po satu, što je nekih pet ili šest porudžbina, a što opet zavisi i od udaljenosti i algoritma na aplikaciji koja to računa.
“Otprilike zarada je u proseku bolja od minimalca”, zaključuje Dušan Papić.
Branka Anđelković navodi da su prihodi solidni, ali za one koji mnogo rade i to uz minimalna prava. “Kada bi ovi radnici imali jedan klasičan ugovor o radu, mnogo manje bi novca ostalo za njih. Ali bi time, na primer, imali pravo na plaćeni odmor, plaćeno odsustvo sa posla, pravo na naknadu troškova za prevoz, pravo na novčanu naknadu u slučaju nezaposlenosti i slično.”
Pored novca, kao nešto što platformske radnike izdvaja, Anđelković navodi fleksibilnost. S druge strane, kakva je to fleksibilnost ukoliko se radi 60 sati nedeljno kako bi se dobro zaradilo?
Ali svakako ova dva motiva jesu ključni. Anđelković navodi i da pored toga postoje primeri, kojih je svakako znatno manje, u kojima i neki drugi razlozi igraju važnu ulogu za odabir takvog posla.
“Jedna moja sagovornica koja je dugo u ovom poslu kaže da voli slobodu koju oseća dok vozi motor. Ona je bajkerka i odabrala je posao gde može da koristi motor. Za neke druge dostavljače dostava biciklom je, na primer, sportska aktivnost, ali takvi ljudi su u manjini”, ukazuje naša sagovornica.
PRIMERI DRUGIH ZEMALJA
Evropska unija je predložila Direktivu o unapređenju uslova rada koji se obavlja preko digitalnih platformi u cilju poboljšanja socijalno-ekonomskog položaja platformskih radnika. Branka Anđelković navodi da je već dugo usmerena pažnja na EU Direktivu o poboljšanju statusa radnika na platformama.
“I taman kad su Evropski savet i Evropski parlament direktivu konačno odobrili polovinom decembra, predlog je iznenada odbačen na sastanku članica EU kad je trebalo samo da potvrde već donesenu odluku. To znači dalje odlaganje usvajanja Direktive koje će možda morati da sačeka završetak evropskih izbora u junu 2024. godine”, naglašava Branka Anđelković. Ona dodaje da će kada bude usvojena, Direktiva postati jedan pravni instrument za zemlje članice Evropske unije nakon dvogodišnjeg usaglašavanja na nacionalnom nivou. “Moguće je da će, u stvari, platforme zbog nje morati da promene svoj model poslovanja u EU, a to će svakako imati i implikacije na rad platformi i van Evropske unije”, zaključuje.
Stefan Todić navodi primer Španije koja je donela Zakon o dostavljačima i time na neki način uredila njihova prava: “U teoriji taj zakon postoji, ali nije on rešio sva pitanja tih vozača i radnika na platformama. I dalje ima problema, ali je bolje nego što je bilo”.
U Austriji je, recimo, potpisan kolektivni ugovor sindikata. “Austrijski sindikat je okupio radnike u domenu usluga, i potpisali su kolektivni ugovor kojim su poboljšali njihova prava i omogućili im sindikalno organizovanje”, dodaje Todić.
Na kraju, na pitanje o prednostima ovog posla, odnosno dobroj zaradi i fleksibilnosti, Dušan Papić kaže da uz studiranje ne bi mogao da zaradi dovoljno. “Generalno se ne isplati taj posao raditi kao sporedni, tri ili četiri sata dnevno, već kao puno radno vreme od osam do 10 sati dnevno, kako bi mogla da se zaradi neka dobra para”, zaključuje Papić.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta "Pričajmo o rastućem (a nevidljivom) delu ekonomije" koji sprovodi Zemlja znanja, a koji je deo šireg projekta "Novo zapošljavanje: zagovaranje prava radnika na digitalnim platformama u Srbiji" koji sprovodi Centar za istraživanje javnih politika, u saradnji sa Savezom samostalnih sindikata Srbije, Ujedinjenim granskim sindikatima "Nezavisnost", Digitalnom zajednicom i Udruženjem za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije, uz finansijsku pomoć Evropske unije. Tekst nužno ne odražava zvanične stavove Evropske unije i isključiva je odgovornost izdavača.
