Tek što su se đaci i nastavnici osnovnih i srednjih škola malo primirili i dušom odanuli što novi obrazovni sistem za sada ne donosi neke bitnije probleme, pred iskušenjima će se uskoro naći studenti i univerzitetski profesori. O prednacrtu novog zakona o visokom obrazovanju počelo je da se raspavlja, primedbe su u ovom trenutku još nedovoljno atraktivne za veću medijsku buku, a već iduće sedmice, 18. septembra, Srbija i Crna Gora potpisaće Bolonjsku deklaraciju, dokument koji podrazumeva promenu slike ovdašnjeg visokog obrazovanja.

UVERTIRA: Priča počinje u junu 1999, na sastanku 29 ministara prosvete evropskih zemalja u Bolonji. Povod je bio vrlo praktičan: pokušaj Evrope da, kad je obrazovanje (a samim tim i prihodi od obrazovanja) u pitanju, postane konkurencija Dalekom istoku i Americi. Utvrđeno je, naime, da je po broju naučnih radova i indeksu citiranosti Evropa na prvom mestu u svetu, dok je po ulaganju industrije u istraživanja na trećem. Tokom razgovora sa viđenijim biznismenima konstatovano je da oni, zapravo, ne znaju u šta da ulože svoj novac, da je razvoj tehnologije nužno podigao i obrazovni nivo potreban za posao i da, ukratko, nisu zadovoljni evropskim diplomama. Kako je istom prilikom zaključeno da je glavni problem u tome što je Evropa "iscepkana" na planu visokog obrazovanja, stvoren je koncept jedinstvenog evropskog prostora, sa diplomama i programima koji nisu unificirani, ali koji ipak omogućavaju kretanje stručnjaka i studenata i njihov nesmetan transfer iz jedne u drugu zemlju.

Pored potpisivanja deklaracije, tada je napravljen akcioni plan, formiran komitet za praćenje rezultata, a zemlje potpisnice obavezale su se da zacrtanu reformu realizuju do 2010. godine. Dve godine kasnije, u Pragu je održana konferencija na kojoj su Bolonjsku deklaraciju potpisale Hrvatska, Turska i Lihtenštajn, a ove godine u Berlinu grupi potpisnica pridružiće se i Srbija i Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija. U međuvremenu, od ovdašnjeg ministarstva prosvete zatraženi su izveštaji o realizovanim reformama i ozbiljnosti namere da se visoko školstvo usaglasi s bolonjskim procesom. Odgovor je bio povoljan i epilog je, dakle, predstojeće potpisivanje.

AKADEMSKE DILEME: Cela stvar izgledala bi gotovo idilično da se već od početka nije pojavilo ono što se obično naziva "snažno protivljenje akademskog sveta". Po rečima Srbijanke Turajlić, pomoćnika ministra prosvete za više i visoko obrazovanje, taj problem mogao se i očekivati jer je akademski svet oduvek odlučivao o promeni univerziteta i uvek inicirao te promene. "S te strane, ovo jeste presedan, nešto što se do sada nikada nije desilo. Ključni problem je u globalizaciji i tržišnoj utakmici. Univerzitet sebe vidi kao telo van banalnosti tržišta, dok države počinju da posmatraju obrazovanje kao tržišni proizvod", objašnjava Turajlić u razgovoru za "Vreme". Utehe radi, ista situacija zabeležena je gotovo u svim zemljama: posle najave reforme obrazovanja i ulaska u "bolonjsku zajednicu", predsednik Zajednice visokih škola Hrvatske Mladen Havelka konstatovao je da "zbog svog potencijalnog ulaska u EU, a srljanjem u provođenje procesa kakve nalaže Bolonjska deklaracija, Hrvatska plaća danak".

Bez obzira na primedbe profesora na brojne novitete (vidi okvir), potvrđeno je, međutim, da sila boga ne moli. Britanski ministar prosvete istakao je već tokom prvih protesta da "državi nije u interesu da podržava srednjovekovni koncept naučne zajednice u potrazi za istinom", dok se njegove kolege nisu ni potrudile da svoju viziju upakuju u nešto blažu formulaciju. Kako je zemlja Srbija u svakom, pa i obrazovnom smislu ipak daleko od Velike Britanije, čini se da ovde tržišni argumenti neće biti dovoljni. Pred domaćim ministarstvom i onima koji će reformu praktično sprovoditi postoje mnogo konkretniji problemi koji podrazumevaju ne samo promenu programa, dužine studija i načina evaluacije studenata već i pokušaj revitalizacije nečega što je sistematski uništavano godinama, ako ne i decenijama. Paralelno sa edukacijom predavača, promenom udžbenika i, uopšte, s prilagođavanjem potrebama industrije i tržišta, ovde će sasvim sigurno na dnevnom redu biti korupcija, neopremljenost fakulteta i slični problemi. Pitanje je, naime, kako će profesori, izmučeni nedostatkom nastavnih sredstava i stručne literature uopšte uhvatiti korak sa onim što će se od njih zahtevati. Pitanje je, pored toga, kako će i razmišljati o hvatanju tog koraka ako se ima u vidu da su do sada (čast retkim izuzecima) uglavnom razmišljali o platama i o međusobnim sukobima, često obilato začinjenim politikom.

"Za Bolonju sam čula u oktobru 1999. i u tom momentu zapamtila sam rečenicu da se uspešnost svake civilizacije meri stepenom privlačenja koje kulturno-obrazovni prostor te civilizacije ima za ljude van tog prostora. Budući da smo mi tada privlačili samo CNN, mislila sam da je to sumrak naše civilizacije", kaže Srbijanka Turajlić, napominjući da je od praške konferencije već urađeno mnogo na usaglašavanju domaćih reformi sa evropskim modelom. "U trenutku kada se završi berlinska konferencija, prostor visokog obrazovanja biće panevropski prostor, nijedna tačka neće biti van njega. U tom smislu, visoko obrazovanje prednjači u odnosu na Evropsku uniju." Čini se, dakle, da baš i nemamo mnogo izbora. Uostalom, čak i budućnost prepuna radikalnih promena i konkretnih problema izgleda gotovo ružičasto u poređenju sa ne tako davnom prošlošću.