Postoji više paradoksa u političkoj biografiji Ivice Dačića, aktuelnog ministra spoljnih poslova Srbije i – ako je verovati kladioničarskim kvotama – najizglednijeg kandidata za novog premijera. Iako je tek zašao u 52. godinu, ima ubedljivo najduži politički staž u Vladi, jer je na prvu ozbiljnu stranačku funkciju (portparol Socijalističke partije Srbije) dospeo još 1990, ali tokom trinaest godina vladavine Slobodana Miloševića nije mu bilo dato da uđe ni u jednu od vlada, ni na saveznom ni na republičkom nivou. Sa druge strane, prva državna funkcija (ministar unutrašnjih poslova i zamenik predsednika Vlade) zakačila ga je tek 2008, u vreme Mirka Cvetkovića, a zatim je bio predsednik Vlade (2012–2014), da bi posle rokade sa Aleksandrom Vučićem dobio mesto šefa diplomatije i prvog potpredsednika Vlade. Znači, u državnoj službi je svega devet godina, gotovo duplo manje od rekordera Rasima Ljajića, ali ipak više od mnogih kolega iz Vučićevog kabineta, pa i od samog Vučića.

LIČNI STAV U POKUŠAJU: Samo po sebi je razumljivo da bi i ovlašan pregled ukupne Dačićeve karijere daleko premašio kapacitet ovog nedeljnika, tako da je predmet ovog teksta samo Dačićeva aktuelna funkcija šefa diplomatije. Ona mu je dodeljena kao utešna nagrada nakon što je Vučiću dosadilo da vodi državu sa funkcije prvog potpredsednika Vlade (PPV) koja je samo za njega bila uvedena, pa je ispravio disbalans u koaliciji i degradirao Dačića. Zanimljivo je da je dok je bio PPV to zvanje bilo prvo koje se navodilo pored Vučićevog imena, dok se uz Dačićevu ministarsku titulu PPV retko pominje. To je verovatno zato što Vučić, poput starog hrasta, baca veliku senku u kojoj ništa što štrči ne može dugo da opstane. A Dačić je glavu izdizao često, prelazeći ne samo granice diplomatskog protokola, nego i zvanične politike. Tako je, na primer, na početku mandata nekoliko puta predlagao razmenu teritorija sa Kosovom (Preševska dolina za opštine severno od Ibra), mada je to tabu ne samo za Beograd, za koji je celo Kosovo deo Srbije, nego i za međunarodnu zajednicu, koja se mršti na svako pominjanje promena granica na Balkanu. Posle svakog takvog ispada, Dačić se povlačio, objašnjavajući da je to "samo" njegov lični stav, a zatim bi posle par meseci ponovio manevar. Posle četiri ili pet pokušaja je izgleda odustao, shvativši valjda da ta ideja nema prođu ni u Prištini ni u Beogradu ni u Briselu. U takve iskorake možda bi se mogla svrstati i njegova inicijativa da se, uprkos žestokim pritiscima Zapada, srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu dâ status diplomatskog predstavništva, ali tu je izgleda reč o jednokratnom gestu.

Dačić je sem toga verovatno prvi srpski ministar inostranih dela u novijoj istoriji koji ne govori ni engleski ni francuski, dva osnovna jezika diplomatije. Zasad mu, međutim, uglavnom uspeva da neznanje kompenzuje ličnim šarmom i žovijalnošću. Autor ovog teksta se kao dopisnik iz Brisela više puta osvedočio kako se Dačić u formalnim prilikama pozdravljao sa komesarom Evropske unije za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johanesom Hanom sa "Gde si, komesaru", a ponekad je izgledalo da pokušava da flertuje sa visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost Federikom Mogerini. Već je poslovična njegova sklonost da se na prijemima dohvati mikrofona i zapeva "Miljacku" ili neku drugu popularnu pesmu; nekom drugom bi zbog takvog ponašanja bilo učtivo poručeno da se pridržava protokola, ali Dačiću to nekako lepo i prirodno stoji, pa mu se oprašta.

AFERE, FOTELJE, REPOVI: Mnogo ozbiljniji problem je nekoliko afera koje su izbile tokom njegovog šefovanja diplomatijom, od kojih je neke, istini za volju, nasledio a neke povukao sa sobom iz ranijih mandata. Nasleđena afera je vezana za ambasadora Srbije u Libiji Olivera Potežicu, koji je nedavno preminuo pod neobičnim okolnostima, godinu dana nakon što je dvoje službenika srpske misije kidnapovano i ubijeno (vidi opširniji tekst Momira Turudića na ovu temu). Dačiću je zamereno što nije na vreme zatvorio tu ambasadu ili je bar prebacio u bezbedniji Tunis, a on se brani ukazujući da takvu odluku formalno ne može da donese on, nego predsednik Republike, a neformalno zna se već ko, te da ni Potežicu nije imenovao on, nego bivši predsednik Boris Tadić. Kao nasleđene bi se mogle nazvati i učestale priče o starletama i kozmetičarkama sa sumnjivim diplomama koje preko reda dobijaju važne funkcije u Ministarstvu spoljnih poslova, ali ta praksa je bila uvedena još u vreme Dačićevog prethodnika Ivana Mrkića, socijaliste starog kova za koga se priča da će uskoro postati ambasador u Parizu.

Mnogo je opasniji "rep" koji je Dačić povukao sa sobom iz mandata ministra policije u vidu svog bivšeg šefa kabineta Radomira Lazarevića, kome se trenutno sudi zbog odavanja poverljivih informacija Rodoljubu Raduloviću zvanom Miša Banana, optuženom za šverc kokaina na veliko. Lazarević se, prema optužnici, čak devet puta sastao sa Radulovićem dok je Dačić bio na čelu MUP-a, a kad je afera 2015. izbila u javnost, sklonjen je u Atinu na mesto otpravnika poslova (u međuvremenu je vraćen u zemlju i otpušten). Još gore od toga, istraživačka mreža KRIK objavila je snimak (bez tona) na kome su Dačić i Radulović zajedno na večeri u separeu jednog beogradskog restorana. U to vreme, Dačić se branio da u to vreme nije znao čime se Radulović stvarno bavi, i da su tokom večeri pričali o muzici i sportu. U odbranu svog ministra stao je i Vučić, izjavom da je bio svestan tog kontakta, ali da ne žali što je imenovao Dačića za ministra spoljnog. "Za podizanje optužnice protiv Dačića nije bilo dokaza, nije bilo krivične odgovornosti. Čekao sam da vidim da li će biti optužnice, i nje nije bilo. I danas se ne kajem što sam to uradio", rekao je on. Tadić je, međutim, komentarišući ovu aferu rekao sledeće: "Dok sam ja bio predsednik, Dačića nismo uključivali ni u jednu ozbiljnu operaciju jer nije bio pouzdan."

Sa druge strane, u javnosti se već dugo priča da je pomenuta večera snimljena ne samo vizuelno, nego i tonski, i da je snimak pohranjen tamo gde treba kao zalog i garancija da Dačićeve lojalnosti Vučiću. Ukoliko je ta priča tačna, ona objašnjava zašto poslovično nepoverljivi Vučić ozbiljno razmišlja da funkciju premijera poveri čoveku koji je iz druge stranke i sa kojim nije u baš najboljim ličnim odnosima. Dilema "ili u zatvor ili u fotelju" ne bi trebalo da predstavlja problem ni za ograničeni um, a Dačić je čovek veoma inteligentan.

ČUVAR RADNJE: Možda zbog svega gore navedenog, Dačić je u poslednje vreme mnogo oprezniji. On se sa kolegama ministrima Aleksandrom Vulinom i Nebojšom Stefanovićem uklopio u već uigranu trojku za prepucavanje sa Hrvatskom i Kosovom, gde jedan drugom nabacuju loptu ko će žešće oplesti po komšijama. Pre neki dan je izjavio da je "Ramuš Haradinaj glup", što svakako nije nešto što bi trebalo da pređe preko usta jednom ministru spoljnih poslova, bez obzira na okolnosti. Sa druge strane, snishodljiviji je prema Vučiću nego ikada ranije i skoro svakodnevno mu peva slavopojke. Najnoviji primer, od utorka ove nedelje: "Vučić je danas političar sa kojim se razgovara, njemu se ne naređuje, traži saveznike, a ne napušta prijatelje, to je veliki kapital za budućnost Srbije", istakao je u saopštenju povodom Vučićevog učešća na ekonomskom samitu u Kini. Vučić je to prepoznao i odužio se tako što je upravo Dačiću, od svih ljudi, prepustio da u njegovom odsustvu "čuva radnju", odnosno obavlja funkcije koje su inače rezervisane za premijera. Ovo je u kladionicama odmah oborilo inače nisku kvotu za klađenje na Dačića za Vučićevog naslednika: ta kvota je u trenutku nastajanja ovog teksta bila 1:1,3 i nastavlja da pada.

Bez obzira na to da li će Dačić zaista sesti u već pregrejanu premijersku fotelju, ili će Vučić u poslednji čas izvesti fintu i taj položaj poveriti nekom drugom, jedno je sigurno: svi koji su Dačiću predviđali brzu političku smrt – a takvih je bilo još dok je bio mlađani portparol SPS-a, a još više za vreme Tadića i Vučića – prevarili su se. Možda će se, po onoj narodnoj da lonac ide na vodu dok se ne razbije, u nekom trenutku to proricanje obistiniti, ali za sada izgleda da je taj trenutak veoma daleko.