Iako većina posmatrača Solanin plan za formiranje unije Srbije i Crne Gore smatra najsličnijim nekadašnjem projektu Zajednice nezavisnih država (ZND), koja je postojala u jednom kratkom razdoblju između raspada nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i potpunog osamostaljenja novih-starih država na njegovoj teritoriji, neki predlozi u njemu imaju i paralelu sa nekadašnjom Austrougarskom monarhijom, naročito u pogledu unije dva ekonomska sistema. Slučaj Austrougarske zanimljiv je zbog toga što je poznata Nagodba (usvojena u ugarskom saboru 29. maja 1867. godine kao XII zakonski članak) "produžila" život ovoj državi za narednih pet decenija.

Kakav kompromis je, dakle, utanačen između Beča i Pešte te daleke 1867. godine, posle skoro dvadeset godina teške političke krize (od 1848. pa nadalje) i pregovora koji su u finalnoj fazi trajali tri godine? Velika Habzburška monarhija praktično je Ugarskoj vratila gotovo punu državnost posle tri veka "prosvetiteljskog centralizma". Država je teritorijalno podeljena rekom Lajtnom, pa je austrijski deo nazivan i Translajtanija, a mađarski Cislajtanija – a svaka država je imala svoj ustav, vladu, parlament i ekonomski sistem.

Austrija je dobila formu neke vrste federacije sa kraljevinama Češke, Dalmacije i Galicije, koje su bile predstavljene u federalnom carevinskom veću, a Mađarska se smatrala jedinstvenom državom, mada je u svom sastavu imala Kraljevinu Hrvatsku i Slavoniju (koja je imala sopstveni sabor i vladu, ali je tretirana kao i drugi partes annexae) i Rijeku kao posebnu državnu "krpicu", odnosno corpus separatum.

Glavna veza između dve države bio je austrijski car i mađarski kralj Franja Josif – dakle, to je bila personalna unija (koja je poduprta jednom tajnom konvencijom odanosti imperatoru). Zakonskim kompromisom bila je predviđena i zajednička vlada, ali ona praktično nikad nije formirana – a zajedničkim poslovima upravljala su samo tri zajednička ministra – ministar spoljni, ministar rata i nevažni ministar zajedničkih finansija. Jer, zajednički su bili samo spoljnopolitički odnosi (uvek jedan ministar, jedan ambasador ili konzul), vojska (ali ne i vojna služba) i finansije potrebne za obavljanje zajedničkih funkcija, koje su se bazirale na usaglašavanim, u početku asimetričnim kvotama (Austrija 70 odsto obaveza, a Ugarska 30 odsto). Zajedničke funkcije kontrolisale su dve šezdesetočlane delegacije državnih parlamenata, pred kojima su tri ministra polagala račun, ali se one nisu zajedno sastajale (dakle, nije bilo ni formalnog zajedničkog predstavničkog tela), već su pismeno komunicirale.

Zanimljiv je način na koji su sinhronizovani ekonomski sistemi. Novac, carine, željeznice i drugo načelno su bili u nadležnosti svake države zasebno i nisu bili zajednički, ali su bili "uniformni". Šta je to značilo? Značilo je da je svaka država imala svoje monetarne i privredne organe – ali su novac i carine bili svakih deset godina "usaglašavani" – to jest uvek su bili isti. Teorijski, ekonomski okviri mogli su se otkazati, ali nijednom u narednih pet decenija nisu bili otkazani, mada su se oko njih često vodile teške polemike. U početku je, istina, Narodna banka Austrije zadržala emisionu funkciju, ali je 1878. godine osnovana nova dvoguba emisiona ustanova – Austrougarska banka. Pošto je 70 odsto osnivačkog kapitala uložila Austrija, a 30 odsto Ugarska, tako je deljena i primarna emisija, ali su 1899. godine ulozi izjednačeni, pa su emisiona prava podeljena fifti-fifti.

Zanimljivo, posle ove rogobatne nagodbe, Austrougarska je doživela veliki procvat (monetarna kriza iz 1873. savladana je relativno brzo, devalvacijom forinte i promocijom krune, u okviru i danas modernog, čuvenog Vekerleovog programa monetarne rekonstrukcije).

Čitaocu ostavljamo da zaključi šta bi između ove stare unije i one koju, navodno, predlaže Solana moglo biti slično, a šta je različito. Mi smo uočili da novom projektu "fali" Franja Josif – mada za njegovu funkciju ima mnogo kandidata, od Solane pa nadalje na domaćem terenu.